Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Иживљавање неразумног џелата над жртвама

Датум објаве: субота, 13 октобра, 2018
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+
 Јасеновац, страшна опомена
Јасеновац, страшна опомена

Пре неколико месеци дошао сам у посед мале, прашњаве књижице, обjављене 1928. године, коjа jе дуго чамила у jедноj шупи, заборављена као што би била недирнута да се налазила у било коjоj српскоj jавноj библиотеци. Аутор, Станислав Краков, у рукопису „Наше последње победе“ већ у првом пасусу пише:

„Прошло jе данас већ десет година. Дани велики и хероjски, дани славе и смрти, за коjе смо веровали да ће бити незаборављени, да ће светлети без обзира на време протекло, већ данас су остали само као несигурна успомена.“

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 13. фебруара 2016. године.

Нисмо ли оваj цитат могли да сместимо и децениjу након Другог светског рата или децениjу након НАТО агресиjе? Ако смо могли да заборавимо па и опростимо геноцид из времена коjе описуjе Краков, како смо могли да дозволимо да се заборави и релативизуjе поновљени, jош бруталниjи геноцид, за коjи џелати данас себе представљаjу свету као жртве? Треба ли коначно проговорити о огромноj кривњи српских власти и елите, коjа нас своjим нечињењем и развлашћивањем институциjа заправо гура у нове несреће?

Заборав. Свесно скривање и потискивање за рад тзв. бољег живота по правилу jе био увод у нове злочине. Ако су већ политичари па и сваколике елите обе Југославиjе имали личног интереса да на забораву зверски убиjених, обичних, породичних људи, граде будућност и просперитет своjих породица, како то да су таj трагични сценарио из прошлости, о ћутању и забораву, прихватили и прихватаjу и данас чланови породица жртава, коjи се ни на коjи начин нису окористили кариjером и материjалним добрима? Зашто се изненађуjемо, да после таквог и толиког државног, институционалног и националног немара према жртвама, стичемо утисак како jе у коначници победу над жртвама однело зло? Зар то не потврђуjу несанкционисани иступи jедног броjа католичких свештеника, академика и интелектуалаца у „еуропскоj“ Хрватскоj?

Не мало пута подсетим приjатеље и сабеседнике на адмирала Вицка Крстуловића, коjи се на партиjском форуму комунистичке Хрватске донкихотовски залагао да се сачува за потоње генерациjе комплекс система jасеновачких логора, док су Срби, чланови тог истог органа у Загребу (и не само Загребу), листом били за девастациjу за рад братства и jединства, што jе значило потирање свих трагова овладавањем корова и шуме. И данас, ко ходочасти по пространству Доње Градине може да види неброjена стабла како штрче над усеченим хумкама у коjима леже зверски побиjени људи, наши преци. Против адмирала Крстуловића, коjи jе своjе ратне дневнике и личну архиву завештао Архиву града Београда, поведен jе 1978. године пред Окружним судом у Загребу судски процес због тврдњи изречених загребачком часопису „Братство-jединство“ да jе у Јасеновцу убиjено преко 700.000 људи!!! Часопис jе забрањен а издавачка кућа из Загреба убрзо „угашена“.

Имао сам част да 2007. године обjавим четврти том докумената о Концентрационом логору Јасеновац Антуна Милетића. Аутор, коjи jе у времену пропасти Друге Југославиjе обjављивао наjзначаjниjе књиге и документа о страдању Срба у Независноj Држави Хрватскоj (три тома докумената), успео да спасе вредну архивску микрофилмовану грађу пред ратом захваћеним подручjима и пребаци jе за Београд, коjи jе омогућио отварање досиjеа о Курту Валдхаjму као ратном злочинцу, не ужива у Србиjи ни делић поштовања режимских структура какве би имао у ма коjоj другоj страдалноj држави и нациjи. Међу мноштвом невероватних слика коjе су ми, током рада на 4. тому остале уразане у памћењу, истргао сам делић сведочења jедног од преживелих и ставио на полеђину корица. Таj уводни део као да jе пророчки претпоставио да ће доћи време бешчашћа када ће преживели и потомци кланих бити оптужени од џелата и потомака за митоманиjу и лажи. Ради се о jасеновачком мученику, др Јосипу Риболиjу, коjи jе у логору провео „само“ 13 месеци, и његовом сведочењу пред Земаљском комисиjом за утврђивање ратних злочина и њихових помагача, 28. маjа 1945.

Др Риболи каже:

„…Што jе био логор у Јасеновцу, то данас jош нитко, тко ниjе имао несрећу да у њему буде од усташких зликоваца заточен, не зна и ниjе потпуно на чисту. Људи додуше читаjу сада у новинама поjедине приказе, али како они, коjи то читаjу већином нису покварењаци, они не могу право да схвате и колико год се згражаjу страхотама о коjима се пише, ипак узимаjу све са становитом скепсом и – ма да можда то не кажу – вjеруjу, да се коjешта претеруjе. Зато jа желим приjе него ли почнем да о тим страхотама причам изричито истакнути, да се о Јасеновцу уопште не може претjеривати. То су тако страшне ствари, такове грозоте, да када их човjек опише и прочита, онда тек види, да их читалац, коjи их ниjе доживио неће моћи схватити, док онаj, коjи jе то прошао просто не може да схвати, да jе ипак било случаjева, да jе нетко извукао живу главу. И jа могу слободно да кажем, да jе jедан од наjвећих разлога, да су неколицина остали живи тад, што нико од нас пригодом одласка у Јасеновац ниjе заправо знао, камо он то иде, односно ниjе знао, што га тамо чека, jер да смо знали, не би се нитко дао жив тамо довести. Мjесто, гдjе смрт вреба на сваком кораку, у свакоj минути дана и ноћи, мjеста гдjе човjек, живи створ, овиси о хиревима становите групе бандита и гдjе хиљаде и хиљаде могу бити убиjени, а да нитко не мора никоме полагати рачуна, шта више, може за то очекивати само награду у форми Павелићеве медаље за храброст. Како ће се то касниjе видjети, таково мjесто не би човjек своjим властитим ногама могао дотакнути, па макар не знам са колико усташких баjонета био праћен.“

У напомени овог документа, коjи се налази у Архиву Хрватске, у Загребу, у коме данас ради неразумни свећеник Разум стоjи: „Изричито напомињем, да сам навео само и искључиво оно, што сам лично доживио и видио са властитим очима, те за истинитост, обjективност и непристрасност свих приказа jамчим своjим животом.“

У свом опширном казивању др Риболи, коjи претпостављамо ниjе био српски митоман, како би га окарактерисали ваjни интелектуалци из тзв. Круга двоjке и НВО корефиjи из Србиjе коjе одличjима награђуjу режими у Загребу, Сараjеву, Приштини, вели и ово:

„Нека сазна Хрватски народ, да су се сва злочинства, коjа су се у Јасеновцу изводила, да су сва та крволоштва, какова свиjет не познаjе, била под егидом риjечи „СВЕ ЗА ПОГЛАВНИКА“, за онога Поглавника, коjи jе тврдио, да представља Врховништво Хрватског народа, коjи jе од jедног доброг, питомог и поштеног славенског народа узурпирао власт, да jе на такав начин употреби: с jедне стране, да повампири братоубилачки рат међу рођеном браћом, а с друге стране, да у сред своjе земље даде клати на стотине хиљада невиних људи пред фирмом усташтва и хрватства. Повиjест ће се о свему томе рећи своjе, али хрватски народ треба да претекне ту мало спору учитељицу живота и да што приjе изрекне и изврши своj суд и тако опере jедну страшну љагу, за коjу он као народ збиља ниjе ништа крив.“

Поставља се питање, како то да се непобитна злодела космичких размера над српским, jевреjским и ромским народом своде на српску митоманиjу и пуко преброjавање костиjу коjе дестабилизуjе „склад“ суживота у региону?

У истоj књизи А. Милетића, коjу очито Оливера Ковачевић са РТСа ниjе прочитала, а коjе се по своj прилици гнуша и „неупућено“ католичко свећенство у лику миљеника хрватских бискупа, Стjепана Разума, начелника Надбискупског архива у Хрватском државном архиву (мада jе штампана латиничним писмом), наведен jе и извештаj на више страна капетана боjног брода и воjног аташеа Независне Државе Хрватске, Андрића, од 15. септембра 1942. на приjему у Команди Београда код фон Лера, коjи шаље Министарству хрватског домобранства у Загреб (оригинал у ВИИ, Воjни архив, а. НДХ, к. 89, рег. Бр. 2/14-1) где између осталог стоjи:

„… 27. и 28. коловоза боравио jе у Београду генерал пуковник Löhr.

По његовоj писменоj жељи, посjетио сам га у Биjелом дворцу на Дедињу 27. коловоза у 12. 40 сати. Код улаза дочекао ме jе свечаносник генерала топничтва Badera, Rittm. Princ zu Holcstein и побочник боjник v. Schenk.

………

Истога дана био сам на вечери у Биелом дворцу на Дедињу, што jу jе приредио генерал и заповjедник у Србиjи у почаст генерал-пуковник Lőhra.

На вечери jе одсутног домаћина, заповjедника у Србиjи генерала топничтва Badera, коjи jе ради смрти своjе жене одпутовао у Берлин, замењивао наjстариjи трупни частник и заповjедник дивизиjе генерал-поручник v. Hinghofer.

……

Врховни заповjедник оружничтва, напао jе крволоштва усташа против православаца, тврдећи да су до сад у Хрватскоj 700.000 људи поубиjали и да Ниемци мораjу „крварити ради криве хрватске политике. „Је ли то све било потребно? Питао jе пуковник“. Коначно jе завршио своjе мучне jадиковке са тврдњом, да jе jедини излаз из ситуациjе, да Њемачка воjска окупира Независну Државу Хрватску. Ја сам му на све могуће начине доказивао да нема право. Он ми jе одговорио: „Пустите то, ми имамо точне податке!“

Пуно jе невероватних примера садизма испољеног од стране Павелићевих одличника. Поставља се питање, како то да ниjе снимљена нити jедна сериjа или какав филм коjи ће показати те грозоте из Јасеновца над Србима, Јевреjима, Ромима? Зар ниjе слоган Тиjанићеве ТВ – ВИ ИМАТЕ ПРАВО ДА ЗНАТЕ СВЕ? Ево шта „великосрпски митоман“, др Риболи, наводи у свом прећутаном и очито заборављеном сведочењу:

„Дана 9. октобра 1942. послиjе подне стигао jе по обичаjу Лубурић у логор и након „обиласка“ сакупио jе све своjе џелате и то баш оне наjспособниjе, те им jе на свечани начин предао Павелићева одликовања у форми златних и сребрних колаjни, коjе су наравно добили они, коjи су у Градини наjвише људи поклали. Након тог подjеливања одликовања прочуло се jе, да те вечери Лубурић приређуjе у часничкоj благоваони вечеру за одликоване и друге високе усташке кољаче. Часничка благоваона била jе у jедноj малоj приземноj згради одмах десно од главног улаза у логор, а о друге стране, као прислоњено на ту зграду биле су неке мале бараке, у коjима су се онда jош налазиле неке радионе, међу осталима и бриjачница, а у тим су радионама и спавали неки заточеници, коjи су у њима радили. Један од бриjача, коjи jе пар дана након тога био заклан у Градини, позвао ме jе, да дођем на вечер к њему и да ћу моћи чути, како се усташе забављаjу. Како су те вечере биле обично врло рано, а како за вриjеме такових оргиjа ниjе било великих опасности, да би они главни шетали по логору, jа сам се одлучио да пођем у бриjачницу и да слушам усташку забаву. И ниjе ми било жао! Одмах након вечере одржао jе Макс Лубурић одликованима говор, коjим им jе честитао и онда jе међу осталим говорио о Јасеновцу, као њиховоj апсолутноj републици, гдjе ни jедна власт, осим Усташке обране, нема шта да каже и нитко нема право да се миjеша у њихове послове. Затим jе дословно рекао: „И тако смо Вам ми у овоj години дана овдjе у Јасеновцу поклали више људи, него ли Османлиjско царство за циjело вриjеме боравка Турака у Еуропи.“ У jедноj моjоj малоj биљежници, коjу сам потаjно чувао код себе и гдjе сам имао само значаjне белешке, са даном 9. X 1942. ставио сам два мала слова „О.О.“, да ову Лубурићеву изреку не бих заборавио и да бих, ако ми успиjе спасити главу из онога пакла, могао jеднога дана пред свиjетом доказати, што jе Јасеновац по властитом признању Макса Лубурића. Мислим, да би ова феноменална Лубурићева изjава морала бити позната из властитог чувења и мом другу и добром приjатељу проф. Натку Девчићу, jер држим, да jе он свирао са своjим оркестром за вриjеме те гласовите вечере…“

Или:

„Ја сам на своjе очи видио слиjедеће дjело фратра Маjсторовића: jедног љетњег дана за вриjеме подневног одмора налазио сам се код неких другова у заточеничкоj канцелариjи Циглана, одакле се са прозора добро могао видjети циjели простор пред Заповjедништвом и пред часничком благоваоном, гдjе су стаjали прострти столови, да би гладни заточеници могли видjети, како се усташки бандити добро хране. За jедним столом сjедио jе Маjсторовић и ручао. Сjећам се добро, да jе пред собом поред осталога имао и зелену салату. На jедан пута приступи му jедан усташа под пушком и нешто му рапортира. Маjсторовић му изда неки налог, усташа оде до главне логорске капиjе, доведе jедног заточеника пред Маjсторовића. Оваj jе наjвећим миром одложио вилицу и нож, извадио револвер и без риjечи устриjелио jадника, да би затим одмах наставио ручком, а усташи jе само рекао: „Зови гробаре“. Касниjе сам сазнао, да му jе онаj усташа рапортирао, да jе заточеник, коjега jе некуда пратио, покушао биjег. Да ли jе то била истина или не, неће се никада сазнати, само jе сигурно, да му jе „фратар“ Филиповић наjвећом хладнокрвношћу одмах судио и наставио даље да jеде.“

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/jastrebarsko/jasenovac.jpg

 Слика коjоj не треба коментар

Ево шта о броjу жртава говори човек (др Риболи) коjи jе у Јасеновцу провео „само“ 13 месеци:

„… Приближаваjући се свршетку овог мог приказа jасеновачких страхота, желио бих jош рећи пар риjечи о цjелокупном броjу жртава. Код тога желим поново нагласити, оно што сам рекао у почетку, да се о jасеновачким грозотама уопће не може претjеривати и да jе све оно, што сам jа овдjе написао тек слаба слика оних страхота, коjе су се дешавале унутар логорске жице. Међутим, са цифрама jе мало другачиjе, ту се и несвjесно може надодати, коjа хиљада или стотина и онда циjели приказ губи на вjеродостоjности. Ја сам имао у логорскоj писарни, гдjе сам радио посљедњих шест мjесеци мог боравка у логору, прилике, да видим аутентичне пописе толике логорских заточеника толико и оних, коjи у логор нису никада ни повирили, него су одмах пребачени у Градини и стриjељани или заклани. Исто тако позната су ми села, у првом реду српска села, коjа су усташе у циjелости евакуирали, а становништво, осим малог броjа, коjи jе послат у Њемачку на рад, поклали у Јасеновцу односно у Градини. Ја сам чак био сакрио и спремио неке књиге, коjе би данас могле дати драгоцjене податке не само о броjевима него и о именима, али сам те морао jедног дана спалити пред jедном генералном преметачином, коjа jе све прекопала и преорала, а да су те књиге нађене, била би циjела логорска писарна изгубила главе. Према свим изворним податцима, коjе сам jа могао прикупити и срачунати, до дана мог одласка из логора, а то jе било 19. jула 1943., побиjено jе у Јасеновцу између 350.000 и 400.000 невиних људи. Колико jе послиjе мог одласка пало жртава, то jа не могу да кажем, али ако узмемо, да се у броjу од 400.000 не налазе претежно чисто логорске жртве, већ наjвећи броj даjу околна села, коjа су масовно заклана, а како тих села послиjе више ниjе било, те држим, да усташки покољ у Јасеновцу послиjе мог одласка не би никако могао да досегне jош jедан пута ту цифру. У броjу од 400.000 побиjених до мог одласка из логора, налази се 40.000 Цигана, 20.000 Жидова, око 20.000 Хрвата, док остатак од око 320.000 представља Србе православце.

ЗАКЉУЧАК:

Јасеновачке грозоте биле су тако страшне, а људске жртве тако огромне, да се човjек с правом може да пита, jе ли могуће, да су то починили људи? Одговор jе жалостан и тежак: jест починили су људи и то људи, коjи припадаjу истоме народу, коjему припадамо и ми! И зато дужност свих нас, коjи смо имали срећу, да изнесемо живе главе из оног сатанског усташког пакла, мора бити у првом реду, да циjелом нашем народу прикажемо величину жртава оних, коjи се у Јасеновцу пали за слободу и независност наше земље, да чувамо њихову свету и часну успомену за сва времена и да покољења, коjа ће послиjе нас доћи, буду знала, да jе Јасеновачка земља натопљена крвљу нашег народа, као можда ни jедан дио наше земље, али да ће из те крви све више и све боље ницати нов живот, нова, права слобода наше велике државе. Ма да су у Јасеновцу пали претежно Срби, ипак jе њихова крв помjешана и са братском Хрватском крви, пак и то нека буде залог за сретниjу будућност наших народа у великоj демократскоj федеративноj Титовоj Југославиjи, коjу нитко више неће срушити нити раздвоjити.

Али ми имадемо jош jедну велику дужност: када год сам у Јасеновцу гледао убиjања и стриjељања, у своjоj сам се унутрашњости заклео онима, коjи су онога часа падали, да ћемо их, ако останемо бар неки у животу, осветити и да не смиjу остати некажњени они, коjи су та силна злочинства починили…“ 

Колико су речи овог часног и страдалног интелектуалца из Хрватске допрле до људи и институциjа у Хрватскоj говори и констатациjа, коjу jе у jедноj од своjих колумни, у риjечком „Новом листу“ (Перачи црних кошуља, 2. 12. 2003) написала Јелена Ловрић: 

„За Туђманове националистичке власти у Хрватскоj се проводила рехабилитациjа усташтва. Руку на фашистички поздрав дизали су и министри, ендехазиjско се знаковље истовjетило с домољубљем. Пуно се десетљеће народу испирао мозак, млади су тако одгаjани. Отупила jе дистанца, створила се навика, усташки су сентименти постали нормалност. С промjеном власти приjе четири године, ни у том погледу ниjе направљен одлучан заокрет. Десничарски су екцеси пролазили некажњено и без jавне осуде. Споменик Францетићу ниjе уклоњен. Власт ниjе систематски радила на промjени другачиjе климе, нису измиjењени ни накарадни школски уџбеници, лустрациjа jе колективне свиjести препуштена невладиним инициjативама“. 

Је ли се ишта, суштински, изменило од времена када jе писана ова колумна, осим да и у Србиjи постоjе они коjи релативизуjу усташтво и његове домете? 

Поставља се питање, како ми у Србиjи обележавамо дане страдања? Изгледа баш онако како се бринемо и о гробљима жртава и ратника. Постоjе државни и црквени дани, коjи би требали да буду достоjно обележени. Али, да ли то уистину чинимо? Ниjе ли апсурдно да су у Немачкоj међу наjмоћниjим организациjама оне коjе воде рачуна о своjим воjним гробљима, да jе у значаjноj мери укључена и немачка омладина, док jе НВО сектор у Србиjи углавном негативно настроjен према свакоj примисли када се ради о овим питањима. Озакоњене институциjе су препуштене себи и ентузиjазму малоброjно упослених па нам се отуда чини сасвим разумљивим да се пут Доње Градине, тог наjвећег града смрти, не запућуjе нити jедан ђачки аутобус из Србиjе. Солун, Истанбул, Беч, Будимпешта, Праг, Рим, Мадрид, Барселона, Париз, па и Будва ближу су нам од ма коjег стратишта. Незамисливим се чини да српска деца посете тако важна места попут Доње Градине, кроз коjа, у то сам сигуран, пролазе сва деца у Израелу, када jе Јад Вашем у питању. Узмимо на пример, колико Земунаца данас зна да jе на хиљаде, превасходно младих људи, у наjвећем броjу Срба, било одведено из тог града и околине, од стране усташких агената у Стару Градишку у пролеће 1944. и убиjено у другоj половини септембра те године у Ускочкоj шуми, надомак тог логора?  

Када сам, непосредно пре обjављивања Милетићеве књиге звао СУБНОР Земуна да ме упуте, где се налази какво спомен обележjе на те дане злочина и терора власти Независне Државе Хрватске, добио сам одговор да тако нешто не постоjи. 

Када би имало било воље и части, бар док има jош живих сведока, нашло би се на стотине закоровљених гробишта НН лица на обалама Саве коjи су од Граника плутали ка Београду увезани у жицу, прекланих вратова, маљем располућених глава и распорених стомака. Да jе памети, те кости би се сабрале и достоjно похраниле у jедну спомен костурницу. Колико људи зна за део Доње Градине коjи се зове Пепелиште у коме су власти Независне Државе Хрватске, спаљивањем лешева, покушали да затру трагове бестиjалних злочина? Колико људи данас зна да су 1944. по Јасеновцу падале и „савезничке“ бомбе? Колико људи заправо зна да када се говори о Јасеновцу заправо се говори о систему логора а не о неколико ари плаца на коме почива Богдановићев „камени цвет“? 

Сумњам, да jе од времена доношења Закона у Народноj Скупштини Србиjе о Музеjу жртава геноцида икада вођена расправа са жељом да се помогне и унапреди рад ове институциjе, да се створе оптимални услови, да обавезе преузму броjна министарства од Министарства просвете па надаље, да се створи атмосфера опште бриге за толике милионске жртве у последњих 100 година, да у Управном одбору седе наjугледниjи и наjчасниjи људи. Ништа боље ниjе ни у Републици Српскоj.

Озакоњене институциjе би требале да буду врховни ауторитети у тим областима, са десетинама и стотинама упослених, са стотинама и хиљадама домаћих и страних сарадника. Али аваj… 2010. године остао сам згранут када сам на изложби Музеjа жртава геноцида у Крагуjевцу, посвећену 22. априлу, Националном дану сећања на жртве геноцида, коjу jе уз ванредне напоре и личну пожртвованост организовао малоброjни тим запослених у овом музеjу (с обзиром у Београду нису могли да нађу одговараjући простор) видео између осталог и фотографиjе убиjања неколико хиљада сељака у српском селу Драгинац. Колико становника Србиjе уопште зна за таj злочин, коjи jе претходио Крагуjевцу, Краљеву…

Како ствари стоjе, независно од ентузиjазма и ванинститунационалног рада, готово сам сигуран да ће jеднога дана у Хрватскоj у потпуности и jавно превладати некритички став у вези Јасеновца, Јадовна, стотина jама и стратишта и да ће се поновити погром и ово мало преосталих потомака више пута кланог народа. За то одговорност сносе пре свега Србиjа и Република Српска своjим недовољним чињењем. 

 Дон Кихоти jесу омиљени jунаци. Нажалост, њихови неуспеси и порази су заправо порази и страдање превасходно обичног народа.

Када се помене Јасеновац, у мени увек зазвони она громка тишина Доње Градине, у моjим очима посиве обале Саве и пепелишта од спаљених лешева, зачуjем гласове почившег приjатеља, дубичког проф. историjе Станка Ћосића, и jедног од наjзначаjниjих ауторитета по питању овог система концентрационих логора, Антуна Милетића, коме српски род треба да захвали што jе први, у невреме, почео да обjављуjе аутентична документа, о том злочиначком државном проjекту при чему jе озакоњено и награђено убиjање читавих народа.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/jasenovac/novomucenici.jpg

Волео бих да веруjем, да jе дошло време када ће се Влада Србиjе позабавити своjим обавезама и у овоj области. Ако jе она та коjа по Закону поставља директора и Управни одбор, онда се ваљда с правом надамо и очекуjемо да именоване особе буде у довољноj мери компетентне и jавно експониране, као и да се приликом одређивања услова рада и средстава Народне Скупштине, Србиjе и Републике Српске, не руководе изговорима и светском кризом, jер много мање кошта чување сећања на страхоте прошлих времена него нове погибељи. Уосталом, Јад Вашем ниjе на другоj планети, а од добрих искустава и праксе не треба бежати.

Нека ми читаоци не замере, што сам се руководио дугим цитатима непосредних сведока обзиром да наши људи не осећаjу потребу да читаjу овакве књиге, пуне бола и страшних слика, мислећи ваљда притом, како су Срби већ све погубили што се погубити могло, па зато ваљда могу да се препусте равнодушjу и забораву. Време и факта су показали да управо такав однос нашег народа подстиче агресиjу и нове геноциде истих идеологиjа коjе су то чиниле у наjмање протеклих 100 година, и да те убице и злочинци мисле да им вреди да чине то што чине док jе и jедног Србина. Отуда толико Стjепана (Не) Разума коjи ће своjим бестиjалним лажима убиjати мртве. Јер шта рећи за бестиjалност коjу износи миљеник хрватских бискупа коjи вели како: …„Уосталом треба знати ко jе почео. А почели су четници побуном у jулу 1941. против законите хрватске власти“.

Многи би рекли како оваj човек коjи „обнаша“ врло значаjну дужност у Надбискупском архиву Државног архива Хрватске, има пред собом након изреченог два исходишта: прво, бесплатну помоћ у каквоj установи за ментално оболеле а другу, какву исходуjе свака демократска држава, одмор на дуже време у букагиjама чиjи би донатор могао да буде нпр. надбискуп Бозанић. Пренебрегавтати чињенице, да jе Систем логора смрти Госпић, Јадовно, Паг почео да функционише већ 21. априла 1941., и посредно тврдити да се злочин у Гудовцу, од 28. априла исте године догодио после 21. jула не може понудити другачиjе од два понуђена решења.

На краjу, у сусрет 13. септембру, коjи jе Српска православна црква уврстила у своj календар као Дан сећања на jасеновачке мученике, ради подсећања наводим песму, из више пута поменуте књиге Антуна Милетића, насталу 1945. године, чиjи аутор jе непознати песник коjи jе потписан као Србин – Сремац (документ у ВИИ, Воjни архив, а. НДХ, к.317, рег. бр. 6/1-2.) 

 

Пловите, српски лешеви 

Пловите, плов’те црни лешеви,

Укочени лешеви Срба и Српкиња

Лешеви људи, жена и неjаке деце.

Пловите Тисом, Дунавом и Савом,

Пловите Дрином, Врбасом и Дравом,

Пловите Дрином, Купом и Кораном,

Пловите по гробљу ваших снова, нада и жеља

Ископаном од Хрвата, браће рођене,

И од Мађара, вечних приjатеља.

 

Пловите лешеви српских маjки

Са одсеченим доjкама,

Збринута су деца, анђели ваши мали;

Хрватски jунаци су се постарали

Да и дечица српска плове водама.

 

Пловите лешеви српских попова

И не брините се, што су вам очи избодене,

Разорене су цркве ваше и спаљене књиге црквене

А мртва паства ваша нема ни гробова.

 

Црни лешеви српски, пловите тихо и немо

Рекама српских земаља,

Вода ће да вас грли, да вас преврће и ваља

И да вам жубори погребну песму.

А када стигнете у путу вашем последњем

До обале маjке Србиjе

И будете на домаку града Београда,-

Врисните, српски лешеви,

Врисните унакажена телеса,

Врисните вриском авети.

Језиви врисак ваш проломиће земљу и небеса

И пробудите одасна Бога Правде

Да вас освети.

 

Златомир Лазић

Извор: недељник Сведок


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top