Избјегличка прича

Зовем се Милан Почуча. Живим сам у Бачкоj Тополи од априла 1994.г. Ћерка и син, са своjим породицама, живе у Београду и Н. Саду. Узгред, супруг ћерке jе стасавао и школовао се као избjеглица, углавном сам, jер и родитељи (избjегли из Дрвара), у борби за голо преживљавање, нису били у могућности да му помогну. Шира породица, као уосталом код свих Личана, живи растурена по цjелом земаљском шару, као рачиjа дjеца.

Мjесто и врjеме рођења, 1939. г. Дивосело, Опћина Госпић, Краљевина Југославиjа. Као и сам таj простор судбина чудна, jединствена и не баш уобичаjена.

Височица

Потичем из сеоско печалбарске породице. Трагична судбина Срба се на извjестан начин на наjсликовитиjи начин одразила на нас. Отац убиjен поч. II. св. рата. Обе баке заклане. Све опљачкано и попаљено (а био jе на гласу Милешков грунт). Мати сестра и jа, за длаку, избjегли смрт на Крушковачама, гдjе jе пресељено у вjечност 824 душе Дивосељана, Орничана, Читлучана-углавном жена и дjеце, око Илиндана, те 1941-е. Усташе нас хватаjу под Камењушом августа, кад су жели наше жито на Гаjинама. Не завршавамо на планираном безименом гробишту, у шуми Шедрван (какво непримjерено име), али се, уз тортуру, нижу имена – Ризвануша, Брушани, Усташки стан у Госпићу, “Овчара“- алиjас Максимовића имање у Будачкоj улици у Госпићу ,Јадовно, Јаска, Јастребарско, Крушчица, Травник, Градишка, Даница, Горња Рjека код Крижеваца ,Лобор-град код Златара. И наjнеобавjештениjима значење и смисао ових имена су jасни- логори – подручни или главни, сабирни или пролазни – све jедно, мада многа имена и упућениjима су енигма, али су нажалост реално – била неке од смртних и станица мучења.

Чудесним околностима, а посебно захваљуjући племенитом и хуманитарном дjеловању Др. Диане, алиас Мариjе Будисављевић,ослобођени смо и транспортовани за Београд априла 1942.г. гдjе први пут постаjем избjеглица и Београђанин – дjечиjи домови Пиносава, Бранкова улица, Хаjфелд (Нови Козарци) и поново завичаj априла 1947.г. (често ми судбина понавља април).

Сам завичаj Дивосело, као и сваки завичаj, увиjек и за сваког наjљjепши на свиjету. Заселак Велики Краj, понекад су називали Поткраj, а нас Велокраjци или Поткраjци. Очито jе да ништа ниjе случаjно. Ако се зна да jе jезик наjкоректниjи историjски артефакт, онда то име као и маса топонима у Дивоселу свjедоче о нама, порjеклу и путевима сеоба (Аланак, Међувође, Јошjе, Мауновац, Вотњак, Илчевка, Илинац, Савак, Гаjине, Точак, Буровача, Макаљ,…итд).

Раштркано у више заселака, Дивосело jе поред знатне површине око 80-100 км2 обиловало оним што jе створила маjка природа.Централни, сjеверни и источни дjелови ,уз мало бара, били су покривени са добром обрадивом земљом. Пресjецало га jе неколико добрих потока. Располагало jе са великим броjем добрих и квалитетних извора воде, као добром основом за сточарство, ратараство али и домаћу радиност производња конопље и лана и производа од тих природних влакана. Као траг добро уређених односа приjе II.св. рата, породичних задруга, земљишних заjедница али и уситњавања посjеда, скоро свако домаћинство jе располагало одређеним кошаничким и шумским површинама, мада често и на супротноj страни села. Ипак jе основна привредна грана била сточарство а због барних и влажних испаша и метиља –провладавао jе узгоj крупне стоке, и томе биле подређене и усаглашене остале дjелатности.

II.св. рат и његове послљедице, редуцирао jе броj становника са око 3.ооо, на око 2о% -5о-тих, и испод 10% -деведесетих година прошлог виjека. Покољ, болештине, ратишта с друге стране су учинили своjе. Млађе за борбу способно становништво, потпуно опредjељено за НОР, преостало из рата, затечено ван завичаjа, углавном су тамо остаjали – у своjству официра, полициjе, индустриjских радника, и новоформираног социjалног и управног апарата.

Село и сељаци углавном сами обнављаjу огњишта и породице. Планско изграђено насеље „Пољари“ – зидано од камена, без ваљане топлотне изолациjе, без одговараjућих простора за пољопривреду, на кратко jе послужило малоброjнима. Укидањем СРЗ, Мjесног НОО педесетих година, и то пропада. Стубови са струjом „преко брда“ нестаjу, да би тек 70-тих година пензионисана генерациjа бораца повукла према напред. Са западне стране село додируjу насеља Ризвануша, Брушани, Оштра или Подоштра, Лички Нови, Жабица, Госпић,чиjе становништво jе, у не тако давноj прошлости, покатоличено – а економског стања далеко испод Дивосељачког, у коjима jе допунско или основно средство преживљавања било просjачење. Они су били главни пљачкаши Дивосела. Истина и из доста удаљеног Перушића су, и приjе самог почетка рата, упадале пљачкашке екипе „Мачековаца“ – „у потрази за оружjем“ и одлазили пуних руксака „дjевоjачке доте“, “мериканских одjела ципела и алата“. Они су од “своjе“ социjалистичке државе (против коjе су здушно све чинили кроз НДХ-па и Павелића позивали ако се у Загребу не осjећа сигурним) добили и асфалт и тел. струjу око двадесетак година приjе Дивосељана, коjи су то урадили по методу – динар на динар. Сjеверну страну покривали су дjелимично простори Госпића, Билаjа и Рибника (углавном католичког састава становништва – бар послиjе II св. рата). Источном страном Дивосело се преко Орница и Читлука везало за низ српских православних села, Почитељ, Радуч, Папуча, Медак, Магорић, Павловац, Вребац, Остревица, Кулица, Ћукови, Средња Гора, Широка кула…

Услови у коjима су људи живjели формирали су и њихов ментални склоп али и карактере и успостави правила живљења нужним за преживљавање. Одговорност за дату риjеч jе цjењена као лична особина. Марљивост и истраjност такође. Скромност jе сматрана врлином. Достоjанство – као нешто што се не ставља под знак питања ни у каквим околностима. Вjештине и усваjање примjењивог знања (самоукост) била jе ствар опстанка али и престижа. Породични односи, кумство, побратимство су биле категориjе коjе су, додатно, прожимале животе свих, али и биле друштвени ослонац. Родбина – своjта – рачунала се до деветог кољена. Куму се, као нормално, приjе ишло помоћи него, у идентичним околностима, брату.

Трагични догађаjи II. св. рата су условили да jе велики броj породица био потпуно уништен – ископњен. Ниjе било породице коjоj бар jедан или више чланова породице ниjе страдао-убиjен, заклан, погинуо у борби, подлегао ранама или болештинама. На броj преостале и новорођене дjеце био jе врло мали броj мушке популациjе треће доби, коjи би био преносник искустава и знања. То се наравно одражавало и на друштвени живот и на садржаjе комуникациjа-коjе су се дешавале, углавном, при мобама, прелима и скуповима-саборима. Дуго су предмет прича и пошалица биле догодовштине из печалби, без већег смjеха и еуфориjе, од чега су одскакала дjеца у своjоj наивности и незнању и своjом потребом за приjатним окружењем – измишљаjући и игре и приче и правећи пjевачке групе. О рату скоро да се ниjе чула ни риjеч. Без стварне копче са претходним генерациjама, ново приспjеле генерациjе су успостављале неки своj свjет хумора, забаве, садржаjа своjих дружења. Увиjек jе постоjала дубока дистанца (уз дужно поштовање) између те старе и премладе генерациjе. Стасавањем су постаjали свjесни значаjа те споне па су пажљиво -духовни живот и традициjу преузимали и бранили од заборава. Тако до данашњих генерациjа, рођених у избjеглиштву, допиру анегдоте о Ниџи Пусану, Мићану Гаџи и другима.

Подигнути споменик закланим и погинулим у Крушковачама 4/5 августа 1941. године

Моjа „веза“ са селом успослављена jе почетком 1947.г. кад смо се „вратили“. За вриjеме похађања основне школе био сам дио села и његовог живота. Већ гимназиjски дани су ме већи дио године одвоjили од села, jер сам их, осим распуста, проводио у Госпићу. Године студиjа, и касниjе службовања, смањили су ми могућност боравка у селу и контаката са њим, али сам скоро сваки годишњи одмор у потпуности или већи дио проводио у селу. Чак шта више, послиjедњих пет година пред рат, боравак у селу и контакт били су такви да сам се питао да ли сам на привременом раду у Босни –Бихаћ или сам викендаш у Дивоселу – обзиром да сам скоро сваки викенд, од петка поподне до недjеље по подне, био на релациjи Бихаћ – Дивосело и обратно обнављаjући запуштено и градећи ново на очевини. Припремаjући се за пензиjу, направио сам засад jабука и крушака (2оо ком), подигао ек. обjекте и довршавао мањи стамбени, завргао потребну пољ. механизациjу итд.

И поред свега тога, или уз све то, лични живот ниjе оскудjевао богатством личних контаката и искустава на другим просторима ондашње, како неки данашњи клинци кажу, „супер Југославиjе“. Ствар личног избора jе било гдjе ћу да радим -,Лесковац, Вучjе, Умка, Вршац, Бихаћ-школа, Општина, социjално, царина. Радећи на разноврсним просторима и тако разноврсне послове, пружала се могућност заиста разноврсног познанства. Ниjе било никаквих проблема (без наjаве и мобилног) напр. данас бити са колегом Котником и његовом породицом у Моjстрани (код Крањске горе), а сутра већ у Улцињу, код Ђеме и његове Сене, уз коришћење времешног фиће или вартбурга.

То време, можда, наjбоље илуструjе прича о „чрвеноj“стодинарки, како су jе шверцери Пољаци звали. Сjеди друштво уз пивце или ракиjицу у некоj кафаници, летњоj башти и сл.-у Кореници, Госпићу, Бихаћу (свеjедно) и неко предложи – идемо на Плитвице на купање. Без оклевања и дилеме друштво креће. Ко има ауто – лиjеваjу бензин за „чрвену“ и потрпаваjу се. Ко има бицикл – формира се колона и сви на Плитвице. Нико никог ниjе питао ко си одакле си.

То питање се почело постављати увођењем вишестраначjа, па jе тада и настала анегдота: Питали Цигу коjа jе разлика између оне назадне, тоталитарне, jеднопартиjске Југе и ове напредне, демократске, вишестраначке Југославиjе. Његов одговор (пошто су му обећали да га неће гонити због вербалног деликта) био jе: „Онда ниси смио свашта рећи али си смио свагдjе лећи, а сад смиjеш свашта рећи али не смиjеш свагдjе лећи“.

Толико о слободи и смислу слободе.

Лички поглед

Како се клупко почело котрљати, уводити „слободе“ и „демократиjа“, видим да враг носи шалу (уз ожиљке коjе носим кроз живот и мало jасниjе виђење), оцjенио сам да ће бити горе, али ни сањао нисам оволико горе колико jе испало. Лично сам пишући (набеђени новинар) указивао, прозивао, апострофирао, али точак jе неумитно млио. Да и мене не самеље, побринуо сам се ескиважом у адм. пензиjу, користећи механизме коjе су растурачи Југе за своjу г…цу успоставили, као одступницу, и према претежном стажу-постао сам 1.01.199 л.г–воjвођански пензионер.

Од тог времена ,моj статус ниjе уобичаjен. Како jе основни извор моjе егзистенциjе била плата а сада пензиjа, моj социjални положаj, у новонасталим околностима, био jе неупоредиво бољи у односу на већину настале избjегличке популациjе. Дjеца ми у том времену нису страдала – стицаj околности –син-воjска, ратиште, добровољац, полициjа итд., ћерка- студиjе, запослење (њихов завичаj jе Воjводина). Јесам уназађен губитком свих покретних и непокретних добара у Дивоселу, стана у Бихаћу, могућности да уживам у приjатељствима и успоменама, принуђен да дjелим судбину оних коjи су изгубили и имовину и породицу, да живе у нељудским условима, под санкциjама ужасним и за домицилно становништво, а некамоли за избjеглице.
Само стварање Републике Српске Краjине затекло ме у Бихаћу.Одлазећи у завичаj ,скоро сваки викенд-био сам заинтересованим свjедоком- настаjања напетости,подjела ,дилема ,међусобних трвења,лакомислености, лакомости,неодговорности , до одласка из Бихаћа за Београд 19.априла 1992.г .Од тада до данас пабирчим из туђих животних прича дjелиће истине- за своj мозаик истине . Остаjе чињеница да већина житеља свих ових простора ,па и Срби из Лике ,нису били ни у сну спремни- нити знали шта их чека,шта се спрема,ко то ради ,коjи су домети,коjи су циљеви. Сви касниjи „учесници“ су у наjвећем броjу ,случаjно, стицаjем околности, ван њихове воље ,упали у „воз“ у коjем су се нашли, а да их нико ниjе за то ни питао . Не само да сами то нису жељели, него нису ни били свjесни- гдjе су се обрели. Неки нажалост ,подстакнути личним и породичним траумама,ни сад тога нису свjесни-како и због чега су се нашли у г…н.ма .

Осим тешког животног искуства ,шире образовање и ваљда инстикт ,одређивали су моjе запажање и потезе. Бивало jе доста сигнала у дужем периоду, али сам се заносио надом да генерациjе коjе су у слободи стасале , као унутрашња снага, томе могу парирати, уз учешће сваког од нас по на особ.. Можда би и било тако да спољни фактор и интереси нису далеко превазилазили оне унутрашње кохезионе снаге, и касниjег стварног сазнања – да смо ми само узгредна –колатерална штета, у сукобу интереса „великих“. Прва слика мучна, тешка, тjескобна, узнемируjућа, коjа jе инстиктивно будила jезу, била су – милиони постера „промичбених“ слика „генерала Фрање кривоустог“ обjешене дуж саобраћаjница, на путу од Улциња до завичаjа, у врjеме избора у Хрватскоj. Путуjући са женом (Хрватицом) пролазимо кроз западну Херцеговину. Све као у ниjемом филму – у залеђеноj пози .Нигдjе осмjеха, жагора, као да су сви застали у ходу-зебња и стрепња виси у ваздуху. Успут нигдjе не стаjемо, ни на кафу. У Книну допуњавамо гориво вартбургу (иако баш ниjе успут). Из завичаjа одмах идемо у Бихаћ. У Босни jош се осjећа нешто од здраве атмосфере. Тема дана jе прихватање хрватског држављанства и код Хрвата и Муслимана – због „путовница“-ка ЕУ. Дешаваjу се испади, као на Динамовом стадиону. Почиње чистка Срба из СУП-а у Хрватскоj. Њихово мjесто заузимаjу млади незапослени муслимани. Добиваjу веће плаће, али и униформе и шаљу их у источну Славониjу. У Босни и Херцеговини избори. Власт дjели национална коалициjа СДА, СДС и ХДЗ (потсjетимо се Караџић, Изетбеговић и Кљуjић). Послате младе муслимане из Источне Славониjе, маjкама враћаjу у мртвачким сандуцима. Крив jе онаj ко их jе, бранећи се, лишио живота, а не онаj ко их jе – у том циљу послао тамо. Дижу се тензиjе. Оних шест ходаjућих тровача – праве турнеjе – док нису сасвим закували. Пуца се. Медиjи звоне. Други су криви. Хаос у извjештавању и навиjању. Не зна се ко jе стварни лопов-, ко хистерише, а кога стварно боли. Све, коjи могу дониjети већем хаосу и какафониjи, укључуjу у етар. На сцени jе наjмање и наjслабиjи jе глас бивших побjедника и њихових (фатираних) потомака. Приjе тога, устоличуjу се медиокритети, чиjа jе наjjача аргументациjа-бусање у прса ..недорасли, полуписмени, хокштаплери са назнакама правца свог дjеловања. Цитираћу jедног: „Лако ћемо се договорити са Хрватима, али прво да подавимо ове наше комуњаре“. Пандорина кутиjа jе отворена!

Почиње,негдjе мало мање, негдjе више и веће, негдjе привидно, негдjе стварно распадање, раслоjавање и растурање.

Скидаjу се покривачи са старих незараслих рана. Више по инстикту него организовано, врши се груписање, напуштаjу одређени простори-наступа гунгула.

По пензионисању, сам већ скоро годину и пол у Бихаћу. Краjина већ увелико ратуjе. Не идем у Дивосело (одл3.о7.л991.г. – послиjе сазнања о подjелама и степену анимозности између Рачановаца и СДС-оваца)., мада посредно помажем, чак и непосредно – случаjно -спашавам од линча Јелу Исину и унука Николу, у селу Покоj, изазваног његовом несмотреношћу, приликом бjега из Краjине за Београд.

Пратим. Ослушкуjем. Коридор затворен. Послиjедње летове са Жељаве пропуштам.

На границу, са српским териториjима, у БиХ долазе, у маскирним тренеркама ,припадници“ Патриотске лиге“. Ноћу се чуjе пуцњава, а по дану мирно. Барикаде и митраљеска гњезда по граду. Прекинут плати промет са осталим дjеловима Југе. Измиче ми jедан “информатор“. На „штих пробу“ 19.04.1992. напуштам териториjу БиХ и сагледавам стварно стање. Ватам се аеродрома на Удбини. Слика као у документима о распаду Краљевине Југославиjе: воjска у повлачењу, цивили, ситни црноберзиjанци, унезверена лица, дjеца, наjлон врећице са минимумом ствари.

Остављам ауто, улазим у jедан АН-5о. Са групом цивила, за неки сат, постаjем опет избjеглица и Београђанин, по ко зна коjи пут.

У Београду мирно. Избjеглице имаjу бесплатан jавни превоз и бесплатне карте за купање на пливалишту „25 маj“.

Рат jе тамо негдjе у недођиjи. Отвараjу се мjењачнице на Теразиjама. Мjења се српски и краjишки за jугословенски динар. Из бивших република камионима из трезора стижу исте новчанице и купуjу се марке не питаjући за цjену. Санкциjе –инфлациjа и новца и морала. Послиjе годину и по дана боравка, из стану у Бихаћу, жену избацуjу Муслимани. Она ми се, у новембру 1993.г, у избjеглиштву, уз посредовање 5-ог корпуса, помоћи УМПРОФОРа, преко републике Српске Краjине и Републике Српске, прикључуjе, у Београду. Једног jутра враћа се, сва уплакана, из самоуслуге на Карабурми. Од моjе пензиjе, примљене претходног дана и неутрошене (ниjе имало у шта да се утроши), следећег jутра ниjе могла да купи ни векну хлеба и литру млиjека.

Тече и медиjски рат. Странке и лидери се (кумовски) препуцаваjу. Испливаваjу нове наде и нови „Обилићи“. Приватни кампови за воjну обуку. Избjеглице се почињу осjећати као избjеглице, крити идентитет и преноћиште. “Воjна полициjа“ их легитимише и лови и испоручуjе. Ја, као стариjи, воjно неспособан – не стрепим, али се мучно осjећам (и мене прати етикета – побегуља).

Дана и Вук, док су Тв камере укључене, на тргу Републике, дjеле старима по векну хлеба и млиjеко. Остаjе сjећање на пуно веће редове код Дафине, да jоj се угураjу паре и на нову професиjу –преко ноћних држача мjеста – за 1оо марака. Успостављаjу се нове моралне норме: кад у аутобусу нека стариjа госпођа изражава незадовољство непажњом младих да jоj уступе мjесто , млади узвраћаjу:“ Кад можеш да стоjиш у реду код Дафине, можеш и у аутобусу“-.Иако jе мени боравак у Београду био наjнормалниjа ствар, ниjе то више био онаj козмополитски град из моjих сjећања и боравака. Испливао jе онаj денунциjатски, ускогруди, ноћни, нетолерантни. Изборне плакате „супротних“ странака – нестаjале су – ноћу. Увредљиви графити исписивани су- под окриљем мрака. Остао jе куриозитет и доказ тому-jедан jедини плакат –парола исписана на платну и развучена странке СК, на тргу Републике, међу жицама коjе су напаjале тролеjбусе и трамваjе – гдjе jе и ноћу пуно освjетлење,:“ Са нама вам jе било боље и биће боље“- из времена неких избора. Јаjаре имаjу петљу да раде кад их нико не види и у мраку. Ликовање и подбадање „роjалиста“, грабеж по страначкоj линиjи и уништавање свега у складу са девизом „што горе то боље“ било jе неподношљиво. Аутобуси градског саобраћаjа коришћени су на начин да их ни неприjатељ неби ефикасниjе уништавао. Убацивање из осме у прву брзину, без квачила, уз урлање и ломљаву машине, jедном ме jе натjерало да замолим возача да то учини – кад jа стигнем на своjе одредиште. „Активисти“ су, као случаjни путници, на линиjама, држали монологе о томе шта не ваља и ко jе крив. Путници, углавном избjеглице, ћуте замишљени, забављени о себи и своjом муком, а ови им на живу рану и жуљ стаjу. Из такве атмосфере и национално нетолерантног Београда, одлучуjем се за промjену средине. Определење да то буде Бачка Топола условљено jе са вишефактора: у више наврата сам разним поводима боравио у том простору а и у непосредноj близини живи дио шире фамилиjе као и блискост менталитета потомака некадашњих Солунаца, имаjући у виду перевентивне мjере за очување менталног здравља. Народ би рекао – у тим лудим временима наjтеже jе било остати при здравоj памети. Уз помоћ чланова шире породице пронашао сам и купио релативно скромну (без санитариjа и купатила) кућицу и уз доста улагања, посебно рада, довео до употребљивог стања – да имам своj ћошак и душевни мир (користећи средства добиjена продаjом викендице и гараже у Бихаћу). Био сам свjедоком доласка других таласа избjеглица (бљесак,олуjа) и носим врло ружна сjећања о понашању и „власти“ и „Црвеног крста“, од отворене и прикривене мржње, саботаже, поткрадања, неодговорности. Шта и очекивати од државе, у коjоj у власти партиципираjу политички лидери, коjи jавно исказуjу бригу само „да се не промjени демографска структура“. Избjеглице више нису људи и невољници, већ само политичка категориjа – с коjом се свако на своj начин „ћула“-шутира. И данас, без обзира на протек времена, нема битних промjена. Формално статистички броj избjеглица jе смањен. Битну улогу jе учинила природа и послиjедице преживљених стресова.

Ја сам изгубио статус избjеглице изнуђеном личном изjавом, да би се домогао путне исправе, нужне за регулисање неких имовинских питања у БиХ, као оптирани грађанин Србиjе.

Било jе доста прича о злоупотребама средстава намjењених избjеглицама. Бубу Морину и остале – избjеглице нису ни постављале ни контролисале. Комесериjат исплаћуjе трошкове набавке лиjека (из Мађарске) домицилноj становници. Црвени крст се неколико пута сели, реновира обjекте и оставља их реновиране, а у неким трговинама се налазила роба из њихових магацина.

Но- ту смо гдjе смо. Из ове коже се не може. Кажу да вриjеме лиjечи све ране. Ипак не.

Ране и бол за завичаjем нестаће тек са нашим нестанком. Као у пjесми – срце jедно жели разум тражи друго. Кроз сазнање да jе на том простору толико пута зла људима чињено и у толикоj мjери – разум упућуjе поруку да jе то проклета земља, па без стварне нужде–далеко им лиjепа кућа. Истина у два наврата сам био у западном дjелу Лике у Лапцу, али са мучним утиском. Куће коjе нису порушене штитили су графити о НДХ, некоj „боjни“ и припадању Хрвату. Нови становници „у обећаноj земљи“ осjећаjу се и сами као да су с неба пали, незнаjући као код Давида Штрпца – да ли jе царска, спахиjска или jазина. Неки наши, видећи ме у мирнодопскоj цивилноj гардероби – Јад и бjеда. Незнаш да ли jе материjална или морална већа. Сви због нечиjих интереса (и обjести), од господара и- своj на своме -,постадосмо“ курди“, слуге, рукољупци – за минималну порциjу преживљавања.
називаjу ми добро jутро – на енглеском.

Милан Почуча

Извор:  Наше Оке,наше Дивосело

Везане виjести:

Свjедочење дивосељанки коjе су се успjеле живе извући из Јарчjе jаме

ДИВОСЕЛО – ЗЛОЧИНОМ ДО ПУСТОШИ – ЗАПИСИ ИЛИЈЕ ВУЈНОВИЋА

Лазар Лукаjић: Лички завет

НИКОЛА – ЗАУВИЈЕК БЕБА

ДИВОСЕЛО