Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

IZ ARHIVA: U Bratuncu je svaki damar života obeležen svirepim pečatom rata

Datum objave: subota, 14 decembra, 2019
Veličina slova: A- A+

Živahni gradić, obgrljen pitomim selima uz Drinu, samo neupućenima izgleda idilično. U Bratuncu je svaki damar života obeležen svirepim pečatom rata.

Foto: Blic

Dok se u sumrak mladi iz Srebrenice, Ljubovije, Milića, Skelana okupljaju u bratunačkim kafićima, u dvorištu Slavke Matić (60) u naselju Bjelovac vlada muk. Mladosti ovde nema. Njene dve ćerke, tinejdžerke, ubili su u kući 14. decembra 1992. rano ujutru. I supruga su joj ubili. Celu porodicu. Unučiće nikad neće imati.

– Moje curice što se ni na kog nisu ni kamenom bacile ubiše na spavanju. Ne kažem, ubijali su i naši, ali su bar njihove žene i decu odvozili autobusima. A muslimani se sjurili s brda da nas istrebe, redom. I stoku nam pobiše, svinje su ubijali i odneli da jedu. I sad ispade naši svi zločinci, a njihov niko – kaže Slavka.

Foto: Blic

Njenoj su komšinici Mileni Jovanović istog dana ubili kćerku Radenku (20) i svekrvu Zlatu (82). Milena je, teško ranjena, otpuzala do Drine.

– Ležala sam među mrtvima od sedam ujutru do četiri po podne. Slušam odozgo pucaju i urlaju: „Četnici, majku vam jebem, biće vam Drina Jasenovac!“ A iz šipražja zapomaže moj sestrić: “Joj, tetka, pogiboh.” A ja mu, duša moja, ne mogu pomoći – priča Milena. I plače. I kopa baštu. Lakše joj je, kaže, kad radi.

Mora se živeti

Mladi poštar Tatomir Gvozdenović (38), Bratunčanin poreklom iz sela Zagoni, priča o svojoj sestrici Radi. Imala je 16 godina i sve petice u đačkoj knjižici. Poginula je 5. jula 1992. u rodnom selu.

– Imala je dugu kosu, majicu i žuti šorc. Ko god je hteo da gleda, mogao je videti da je civil, takoreći dete – priča Tatomir.

Foto: Blic

Oca mu je 1995. ubio metak ispaljen iz demilitarizovane zone u Srebrenici.

– Teško je posle svega živeti ovde, ali mora se. Oni koji su nas četiri godine satirali, palili i klali danas nisu u Bratuncu. Vratila se samo sirotinja – kaže Tatomir.

Ipak, s Bošnjacima je na strogoj distanci. Nikad ni sa jednim od njih nije seo u kafanu.

– Raznosim poštu u muslimanskom selu Glogova, mada sam šefove molio da me ne raspoređuju tamo. S meštanima kontaktiram koliko moram, to mi je posao – kaže Tatomir.

Foto: Blic

Pomirenje je moguće

Njegov sugrađanin Rado Cvjetinović (66), penzionisani sindikalac iz Rudnika “Sase”, mnogo je govorljiviji. I njemu je sestra ubijena 1992. na Petrovdan, pred kućom u selu Zalazje. Pokušala je da pobegne, ali su je stigli kod potoka i tu ubili.

– Našao sam je nakon dva meseca u tom potoku – veli Rado. I objašnjava ko je još od rođaka, njegovih i njegove supruge, izginuo 1992.

Iako ogorčen i ojađen, i zbog rata i zbog posleratne pljačke, ne beži od priče o suživotu i pomirenju.

– Moguće je to, ali samo ako i ratni zločinci i profiteri završe na robiji. Pa da mi, normalni ljudi, podvučemo crtu i krenemo iz početka – kaže Rado.

Na drugom kraju Bratunca, na brdu iznad grada i groblja u kojoj počiva cela njena porodica, samuje Tima Delić (66). Živi u svojoj predratnoj, obnovljenoj kući u nekad muslimanskom naselju, ali među Srbima. Jedina je povratnica u kraju.

– Ova kućica na brežuljku jedino je što mi je od života ostalo. Tu sam decu odgajila, s mužem živela, tu su sve moje uspomene – kaže Tima.

Odveli su joj i pobili u maju 1992. sinove Nedžada (21) i Samira (19) i muža Mehmedaliju (41).

– Pozvali su ih megafonima da se predaju. I predali su se. Pre toga smo u opštini potpisali lojalnost. Ali ništa nam to nije vredelo. Odveli su ih u Osnovnu školu “Vuk Karadžić”. U tu su školu išla moja deca, obojica su bila vukovci. Tu su ih mučili i ubili – kaže Tima.

Samo kuća ostala

Osam je godina tragala za njihovim kostima, sve se nadajući da će nekim čudom bar jedan odnekud doći živ. Nije dočekala. Danas u tegli pored kreveta čuva parčiće sinovljeve majice u kojoj je ekshumiran.

Ipak, s komšijama Srbima živi lepo. Posećuju se, ponekad čestitaju jedni drugima verske praznike.

– Nije niko od njih u ratu uradio nikakvo zlo, a ako i jeste, ja to ne znam – kaže Tima. I gleda u dolinu na groblje.

Autor: Milkica Milojević

Izvor: Blic

Vezane vijesti:

Bratunac: Parastos za ubijene Srbe iz sela Bjelovac

Zašto kad kažeš „Srebrenica“, nikad ne kažeš „Bratunac“ – spisak srpskih žrtava bratunačkog kraja 1992-93.


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top