Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Историјска беседа младог свештеника у манастиру Милешева!

Датум објаве: петак, 23 марта, 2018
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/besjeda-stradanje.jpg

Прочитаjте беседу младог свештеника изговорену на обележавању стогодишњице ослобођења Старе Србиjе од отоманске тираниjе.

Ваше Преосвештенство, високопреподобни и високопречасни оци, високопреподобна мати игуманиjо ове свете обитељи са сестринством, уважена господо академици и професори, Господине председниче Друштва српских домаћина, чланови друштва, културно jавни посленици, драга браћо и сестре, помаже Бог!

Сабрали смо се данас у овоj древноj светињи, и на оваj недељни васкрсни дан, да прославимо своjеврсно васкрсење српске слободе, коjе се неуморно ишчекивало скоро пет стотина година. Сабрали смо се пред гробом духовног оца српског народа, Светог Саве, коjи jе сваком правом Србину био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патњама сапатник, у свима гресима избавитељ, а његове чудотворне мошти преко триста педесет година за Србе су биле непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Сабрали смо се да бисмо се сетили славних предака своjих коjи пре тачно сто година животе своjе положише да би нама, њиховим потомцима коначно засиjало сунце слободе, сунце правде и љубави. У догађаjу ослобођења Старе Србиjе, врхуне се речи Светог владике Николаjа Српског коjи нам благовести: „После Сваке ноћи неправде, рађа се Христос као Сунце Правде; после сваког мрака тираниjе, рађа се Христос као Сунце Слободе, после сваког мрачног страха од смрти, рађа се Христос као Сунце Живота, после сваког тамног страдања од лажи и насиља, рађа се Христос као Сунце Истине и Љубави.“

Полажући на бранику отаџбине наjвредниjе што су имали, животе своjе, или боље речено, душе своjе, српски jунаци испунише заповест Христову коjу jе Он дао ученицима своjим: “да љубите jедни друге као што Ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своjу положи за приjатеље своjе” (Јн. 15, 12–13). Овом заповешћу Христос нас учи да своjу љубав увек проверавамо Његовом, еванђелском љубављу, коjа се непрестаним подвигом и трудом стиче и исто тако се увек чува светом, божанском и радосном. Само таква љубав jе наjвећа љубав, љубав коjа подразумева жртвовање душе своjе за приjатеље, за ближње. То jе љубав Христова, љубав саможртвена, коjа jе увек спремна да се жртвуjе за све што jе узвишено, божанско, еванђелско, национално.

Таквом љубављу живели су српски воjници – jунаци, коjи су животе своjе, душе своjе дали, знаjући шта даjу и зашто их даjу. Да jе тако, сведочи нам и норвешки пуковник Ангел Христиjан, коjи jе у своjоj књизи од заборава сачувао његово одушевљење српским народом и српским воjником. Он овако казуjе: “Ми смо видели да jе то jедан миран народ, коjи влада собом и коjи jе родољубив. Ми смо у њима (Србима) открили наjбоље воjнике света, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, коjи радо даjу своj живот за своjу земљу, за своjу браћу и за велику националну идеjу”.

Да jе тако, сведочи нам и Љубомир Ковачевић, велики српски историчар и академик, коjи jе након чувене Кумановске битке, сам у посебном вагону, допратио у престоницу тело свог jединца сина, Владете, коjи jе положио своj млади живот за ослобођење Старе и Јужне Србиjе. У своjоj краткоj надахнутоj беседи он jе рекао: “Сине, пет стотина година српски народ jе чекао да ослободи Косово, и дочекао га jе. Ти си пао у рату за ту свету ствар и jа сам поносит што сам као отац данас у стању да те свесно и са поносом жртвуjем идеалу за коjи сам и сам живео. Сине, jа не плачем, jа се поносим тобом, jер ти си био са витезовима коjи су после векова страдања дошли да своjом смрћу спасу животе милионима других. Иди спокоjно пред престо Вечнога и кажи радосно Душану и Лазару, кажи свима косовским мученицима: да jе Косово освећено. Однеси им глас наше радости и буди им весник jедног бољег доба за цело Српство!”

Ових неколико реченица, драги моjи, описуjу дубину и ширину српског етоса, те златне нити уткане у биће нашег народа. Зато и не чуде jеднодушност и jедномислиjе коjе jе владало међ’ свим слоjевима тадашњег српског друштва: и сељаци, студенти, песници, научници, државници, сви сложно, раме уз раме, надахнути наjпре косовским Видовданом, али и Орашцем и Таковом, крећу у одлучуjући боj за крст часни и слободу златну, да испуне наjсветиjу људску дужност: тирjанству стати ногом за врат, довести га к познаниjу права!

А отоманска тираниjа била jе заснована на друштвеном, националном и верском угњетавању поробљеног српског народа. Срби су били обесправљени, насилно су исламизирани, расељавани, набиjања на колац и многа друга зверства била су лаjтмотив у петвековном невремену. Из године у годину, из века у век, положаj Срба бивао jе све тежи и тежи.

Са своjим народом страдала jе и црква. Српске светиње су рушене, спаљиване, помунарене. Управо jе Милешева страдала неколико пута, ови неосликани зидови светиње коjе видите живе су ране њене, и сведочанство великог страдања њеног. Само у овом делу Старе Рашке порушено jе седамнаест манастира, а међу њима и Давидовица, Куманица, Дубница, Ораховица у Мажићима, Довоља, Пустиња и многи други. Већина манастира jе обновљена, а своjу обнову у рушевинама jош сањаjу манастири Заступ, Мили и Житин. Овакве околности чиниле су живот неподношљивим и допринеле су да се српски народ тргне из кошмара и започне борбу противу угњетача.

Народ жедан и гладан слободе и мира подиже буне и устанке, започиње ратове. Велики допринос уобличавању националних ослободилачких идеjа дала jе управо Српска православна црква и њени свештеници као главни проносиоци тих идеjа кроз многострадални народ. Поменимо хаџи Рувима, проту Матеjу Ненадовића, игумана Мелентиjа Стефановића, архимандрите Нићифора Дучића, Гедеона Марића и Прокопиjа Буjишића, свештенике Јевту Поповића, Чедомира Чакаревића и незаборавног попа Милосава Поповића из Страњана под Јадовником, тог страњанског мученика, у чиjим се страдањима огледаjу страдања и патње свеколиког српског живља у овим краjевима. Зато се ми данас сећамо не само ослободиоца Старе Србиjе, већ и свих оних коjи су у свим ратовима од Косовског боjа до данашњих дана храбро положили животе своjе за слободу земље своjе и свога народа.

Многоброjне године и векови ропства и патње, неправде и недосањане слободе, кључали су, кључали и прокључали у хероjскоj и неустрашивоj генерациjи Срба с почетка друге децениjе двадесетог века пробудивши у њоj дамаре наjискрениjег и наjдубљег патриотизма коjи jе поведоше у свети боj коjи ће поробљеноj браћи донети слободу, бољи и у сваком погледу напредниjи живот. А када се са овако чистим намерама крене у свети боj циљ jе само jедан – ослобођење и ништа друго, и ту нема места освети, злотворењу. Сетимо се само Наредбе Врховног команданта воjсци за рат против отоманске власти. У њоj наш велики краљ Петар Први између осталог наређуjе: “…Тамо нас, воjници, чекаjу наша рођена браћа. Тамо нас чекаjу и сви они, коjи су жудни слободе, мира и реда. Тамо ћете наћи не само Срба, него и Арбанаса, разне вере. Коjи се од њих не буду придружили Турскоj, а нас приjатељски прихвате, њих не дираjте, ни њихову чељад, ни њихове домове, ни имања. Нека вам, воjници, буде вођа ова велика и светла реч народна: Душманину рат, приjатељу брат. Брат jе мио коjе вере био”.

Ето каквог смо Краља имали, незлобивог, неосветољубивог, коjи чињаше само оно што jе добро и праведно пред Господом. Такве Господ љуби, таквима Господ и помаже. Господ беше “застава његова” коjа га jе водила до коначне победе. Краљ Петар беше наjсличниjи Исусу Навину коjи jе увео Израиљски народ у Oбећану земљу, и коме се Господ jавио рекавши му: “Буди слободан и храбар, jер ћеш ти предати томе народу у наследство земљу за коjу сам се заклео оцима њиховим да ћу им jе дати. Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону коjи ти jе заповедио Моjсиjе, слуга моj, не одступаj од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда ти хоћеш” (ИНав. 1,6–8). А наш возљубљени Краљ Петар беше слободан и храбар, одлучан и неустрашив, упоран и истраjан у Божиjем закону и животу по Божиjоj вољи и због тога jе напредовао. И ето, српски Исус Навин улази у српски Јерусалим, на Косово и Метохиjу и доноси слободу народу своме и Божиjем.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/cele-kula-nis-lobanje-skulls.jpg

И након стотину година ми се сећамо ове славне српске епопеjе, сећамо се jунака, витезова без мане и страха, сећамо се Краља коjи jе испунио свету дужност коjу jе његов бесмртни деда започео. Оваj догађаj jе, по речима проф. др Славенка Терзића, “лекциjа из истинског родољубља, сjаjна илустрациjа дубине историjске свести и ширине гледања претходних српских генерациjа”.

И након стотину година, нема боље прилике од ове да се запитамо: Коjе куде, браћо Срби? Како ми дочекуjемо и прослављамо оваj велики jубилеj, да ли подигнуте или погнуте главе и да ли након стотину година племе наше сном мртвиjем спава? Да ли смо достоjни историjе наше? Да ли нас jе захватила западњачка река и да ли нам се душе опасности плаше?

У каквим приликама, или боље рећи, неприликама ми дочекуjемо и прослављамо стогодишњицу ослобођења? Славимо ослобођење Косова и Метохиjе а последњих тринаест година ова наjсветиjа српска земља jе под окупациjом! Славимо ослобођење Старе Рашке коjа се и након jедног века од ослобођења, чак и од многих из нашега рода назива Санџаком! Где се то изгубила она златна нит слободе и храбрости уткане у биће нашег народа? Да ли смо допринели да данас Стара Рашка и Косово и Метохиjа, те две задужбине предака наших поново плачу? Запитаjмо се колико смо се сви ми као деца jедне Маjке огрешили о њу? Да ли треба мирно да гледамо како нашоj заjедничкоj Маjци поново ампутираjу срце и душу, да мирно гледамо и да jоj не помогнемо, да jе не сачувамо од убица? Да ли маjку искрено волимо када jе себично искоришћавамо, само да би нама било добро, не марећи нимало за њу? Не воли се тако маjка.

Све што нам се дешава у последњих пола века, сва духовна и национална искушења коjа су нас снашла, по Божиjем су допуштењу, браћо и сестре. Бог нас опомиње, као што jе опомињао и Израиљце у Старом Завету. Опомиње нас да смо изгубили духовни и национални компас коjи би нам у одлучуjућем тренутку показао jедини прави правац коjи води у Царство Небеско. И тек онда када су Израиљци завапили Господу, када jе Господ видео уздисање њихово избавио их jе из мора узбурканог буром искушења у коjем су се нашли. Завапимо покаjнички и ми, браћо и сестре. Осим покаjања, умножимо у срцима нашим и наду коjа ће у свести нашоj сачувати идеjу да наш српски Јерусалим ниjе изгубљен занавек, и да ћемо када за то дође пуноћа времена, ослободити Косово и да, по речима Митрополита Димитриjа, “на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе, и да око њега окупимо све српске душе, жедне среће и мирног напредовања”.

Зато већ од данас нека свако од нас преузме део одговорности: нека маjке децу своjу осим млеком задоjе и сећањем на Косово, нека деци своjоj место успаванки косовске песме певаjу, нека песници пишу о Косову, нека сликари сликаjу Косово, нека гуслари народу о Косову певаjу, нека свештеници проносе кроз народ ослободилачку идеjу, нека сав српски народ с краjа на краj васељене изгради свест да Косово ниjе тек бусен земље већ светиња над светињама коjу Србин љуби и за коjу не жали и живот своj положити.

Нека данашњи jубилеj буде почетак нашег свенародног покаjања, нашег свенародног повратка Богу, нашег коначног свенародног jединства и свете слоге, jер jедино тако Господ ће нам дати снаге и моћи да развиjемо српску тробоjку и пронесемо jе, победоносну и поноситу, кроз наше тужно и поробљено Косово. Нека нам се стихови књаза песника не престаjу преливати са усана наших, а они гласе: “Онамо…покоj добићу души кад Србин више не буде роб”.

Догодине на Косову! Амин, Боже даj!


Протоjереj-ставрофор Марко Папић, парох бродаревски

Извор: ДВЕРИ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 18. октобар 2012. године.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top