Истину отргнути од заборава

Пише: Јадовно 1941.

Не тражимо освету. Хоћемо само да сачувамо успомене о злочину над српским народом током Другог светског рата, кажу у Удружењу поштовалаца жртава усташког злочина 1941. године на Гаравицама код Бихаћа

Сва деца са ове фотографије страдала су од усташке руке

Бихаћ – „Што год будемо мање спомињали Јасеновац, највећа стратишта српског народа током Другог светског рата у БиХ, Шушњар и Гаравице, друга страна ће чешће и јаче истицати Сребреницу и злочине над муслиманским народом”, рекао је Владимир Лукић на оснивачком скупу Удружења поштовалаца жртава усташког злочина почињеног 1941. године на Гаравицама код Бихаћа.

– Не тражимо освету. Хоћемо само да сачувамо успомену и истину о злочину над српским народом, највећем током Другог светског рата у Босни и Херцеговини. Ми на то имамо право. Потомци смо тих српских страдалника и зато морамо поштовати њихову жртву за свој народ и своју земљу, каже Љиља Орешковић која је уз Слободанку Опачић и Бранка Вукадиновића и покренула формирање овог удружења.

Пошто је жупан Крбаве и Псата половином јуна ратне 1941. године„свим Власима, тзв. Србима, забранио сваки приступ и задржавање у Граду Бихаћу и његовој околини на петнаест километара удаљености”, почео је усташки злочин над српским народом. Почела су одвођења и убијања на хиљаде невиних људи. У масовне гробнице на Гаравицама, у Карађорђевом селу и Церавцима, ископане на земљишту које је било у власништву добровољаца из Првог светског рата, а кога су усташе отеле од Срба, покопано је дванаест хиљада Срба из места у Босни, Лици, на Банији и Кордуну.

По злу упамћемна Капетанова кула, током јула 1941. године, свакодневно је „гутала” око триста ухапшених Срба који су ноћу одвођени на Гаравице и тамо убијани. Милка Пепић-Ковачевић из Притоке код Бихаћа, у крвавом пиру усташа и комшија јој муслимана, остала је без четири брата и оца. Отац је имао педесет и седам година, најстарији брат Михајло, напунио је тридесет и пет, а најмлађи, Душан, четрнаест година.

–Усташко дивљање почело је 25. јула 1941. године када је из Притоке одведено првих дванаест сељана. Другу ноћ отерали су још сто шездесет Приточана. Међу њима највише деце. Одвели су их и највероватније им и пресудили усташки џелати Мате Колић, Марко Гргић и Душан Михаљић, сведочи старица и додаје како су „усташе тражиле да онима које су отерали родбина пошаље храну иако су ти исти већ били поубијани”.

Присећајући се тих дана и усташког злочина на Гаравицама народ среза и града Бихаћа подигао је 1949. године, споменик на великом стратишту. На њему је уклесана порука са „трајном успоменом на дванаест хиљада невино и звјерски убијених Срба од стране усташких зликоваца”.

Међутим, уочи отварања спомен-комплекса и свечаности која се, у лето 1986. године припремала у Крајини, тадашњи високи политички функционер Хакија Поздерац, одржао је састанак са новинарима на коме је требало да се договоре детаљи у вези са њиховим извештавањем са свечаности. Он је тада сугерисао да новинари у својим текстовима истичу да су „у Гаравицама уморени Срби, Хрвати и муслимани”. Када је новинар Радио Велике Кладуше приговорио да су на Гаравицама убијани само Срби, Поздерац је потегао за компромисним решењем. Прихваћен је његов предлог по коме је „у Гаравицама побијено дванаест хиљада родољуба”.

Споменик без венаца и цвећа

„Мало се зна о локалитету Мехино стање недалеко Велике Кладуше. Усташе су на том месту, од половине јула до краја августа 1941. године, дакле у време злочина на Гаравицама, убиле четири хиљаде српских сељака. Стратиште је обележено спомеником на коме венаца и цвећа нема већ више од двадесет година. Заборављају га полако и историчари”, каже Бранко Вукадиновић.

Ђаци којих више нема

„На фотографији снимљеној 1940. године види се тридесет и седам малишана, ученика основне школе у мојој Притоци. Међу њима су и моја браћа Душан и Ђуро (трећи и четврти с десна у горњем реду) које су усташе са још тридесетак ученика са фотографије одвеле и побиле”, каже Милка Пепић-Ковачевић.

Post Views: 562