Istina iz zemlje koja nije mogla da ćuti… Zbog čega to danas pobijaju i taj broj desetostruko umanjuju?

Akademik Srboljub Živanović govorio je da su se članovi komisije uplašili brojeva do kojih su došli.

Piše:  Đorđe Bojanić 

On je kao član komisije za istinu o logoru u Jasenovcu tvrdio da je u masovnim grobnicama koje su se prostirale na dužini od 12,5 km i širini od 4,5 km, ali je ubrzo onemogućen rad Komisije. Nikada nije utvrđen tačan broj stradalih od strane komisije. Procene akademika Srboljuba Živanovića bile su i preko 700.000 stradalih.

Danas, na drugoj strani smanjuje se broj srpskih žrtava. Revizija broja žrtava sve češće stiže iz Hrvatske. Danas sve više čujemo da je u Jasenovcu stradalo od 89.000 do maksimum 130.000 žrtava, veliko je pitanje odakle potreba za smanjivanjem broja žrtava, kada je već davno utvrđeno da je u Jasenovcu stradalo oko 700.000 Srba.

Činjenice o žrtvama NDH u Jasenovcu i bezbrojnim jamama i stratištima nalaze i u dokumentima nemačkih oficira, kao i da je ekspertska komisija sastavljena od Hrvata još 1945. godine iznela podatak da je u Jasenovcu stradalo 500.000 ljudi.

U NDH od strane hrvata-ustaša stradalo je oko milion Srba, ali sve se to danas umanjuje i unižava, to je naša tragedija.

Godine 1964. u tišini Donje Gradine počela su iskopavanja koja će promeniti tok sećanja na jedan od najstrašnijih logora smrti u Evropi. Mladi antropolog Srboljub Živanović, tada tek na početku svoje naučne karijere, našao se među članovima komisije koja je imala zadatak da istraži masovne grobnice jasenovačkih žrtava. Ono što su videli i dokumentovali ostavilo je trajan ožiljak – ne samo u njihovim životima, već i u istorijskoj svesti našeg naroda.

Iz zemlje su izvučene kosti muškaraca, žena i dece. Slomljene lobanje, polomljene vilice, žice oko kostiju ruku i nogu – to su bili nemi svedoci zločina koji se nisu mogli poreći. Uz ljudske ostatke pronađeni su predmeti svakodnevice – deci su iz ruku iščupane igračke, majkama su ostale marame i dugmad na suknjama, očevima duvanske kutije. Svaki taj predmet bio je trag života ugašenog u najvećim mukama.

Istraživanja su potvrdila ono što se pokušavalo umanjiti i prikriti: Jasenovac nije bio radni logor, već fabrika smrti. U Donjoj Gradini nalazi se preko stotinu masovnih grobnica. Svaka od njih čuva kosti hiljada nevinih ljudi. Živanović i njegove kolege tada su pokazali svetu naučne dokaze da je istina dublja od svakog političkog spina, jača od svakog pokušaja zaborava.

Bastašić: Predsjedniče, nemojte da ćutite na jasan istorijski revizionizam i antisrbizam

Zašto je značaj tog istraživanja toliko velik? Zato što je prvi put istina dobila naučni, materijalni dokaz. Zato što su žrtve, barem kroz kosti i predmete, progovorile iz tišine. I zato što je ta istina bila upisana u istoriju, da se nikada više ne bi mogla relativizovati.

Značaj ovog istraživanja je višestruk:

*ono je prvo naučno potvrđeno svedočanstvo o masovnim zločinima u Jasenovcu;

*rezultati su poslužili kao osnova za kasnija istraživanja i memorijalizaciju žrtava;

*naučna javnost dobila je dokaze koji onemogućavaju minimiziranje ili poricanje zločina.

Akademik Srboljub Živanović kasnije je ceo svoj život posvetio borbi da se ove činjenice ne zaborave i da se svetu pokaže stvarna priroda ustaškog zločina. Njegove reči i danas opominju: „Mrtvi nas gledaju i traže da svedočimo.“

Jasenovac ostaje večna rana, ali i večna opomena. Zemlja je 1964. progovorila – i mi nemamo pravo da ćutimo.

Veliko je pitanje zašto je danas, akademik Srboljub Živanović sputavan a posvetio je čitav život borbi za očuvanje sećanja na žrtve, upozoravajući da se zločini ne smeju relativizovati niti zaboraviti.

Akademik Vasilije Krestić napisao je delo  Genocidom do Velike Hrvatske, prava sinteza zločina nad Srbima kroz vekove. U njoj  se hrabro imenuju krivci. Knjiga nas upozorava na političku naivnost srpskog naroda i poziva na oprez u budućnosti. Knjiga koju svaki Srbin treba da ima.

Zanimljiv je i zapis Edmunda Glez fon Hostenaua, bio je najviši Hitlerov vojni izaslanik za Balkan, ovako je u svom dnevniku opisivao hrvatski ustaški režim i njegovu vojsku: „Svi ovi događaji doveli su do nekoliko krajnje neprijatnih susreta i žučnih rasprava sa Pavelićem… Njegove najvernije saradnike nazvao sam zločincima. Uslov da bi Hrvat mogao da stupi u ustašku službu jeste to da on mora da ubije najmanje jednog Srbina, da siluje jednu Srpkinju i da pokrade srpsku imovinu. Kazao sam da bi svakog drugog ustašu trebalo staviti uza zid i streljati“.

Istoričar Menahem Šelah je u svojoj knjizi “Istorija holokausta- Jugoslavija”, koju je objavio “Jad Vašem”, rekao da je 700.000 žrtava realna cifra.

Od ogromnog značaja za nas Srbe je i delo  „Jasenovac – Aušvic Balkana”. To je  prva komparativna analiza Jasenovca i Aušvica u svetskoj istoriografiji, koju je Gideon Grajf napisao uz konsultaciju sa izraelskim forenzičarima (prof. dr Izrael Herškovic i dr Haim Koen), profesorima univerziteta iz Japana, istraživačima mirovnih studija i istoričarima iz Norveške, Italije i Izraela uz podršku Međunarodne ekspertske grupe GH-7 – Stop reviziji čiji je osnivač.

Sva ta zverstva koja su činjena u NDH ljudski um nije zabeležio. Hrvatske ustaše su u ubijanju nadmašile Nemce. Bili su daleko gori od nacista. Smrt u Jasenovcu bila je daleko užasnija nego u zloglasnom Aušvicu. Saveznici su ostavili Hrvatsku unutar Jugoslavije, ne pitajući za njenu odgovornost za genocid, a žrtve ustaštva su pripisali neimenovanim fašistima ili Nemcima. Zato su Koncentracioni logor „Jasenovac“, kao i druga srpska stratišta, ostali nepoznati široj evropskoj javnosti. A Jasenovac i nije oslobođen već napušten posle brisanja svih dokaza.

Publicista iz Slovenije Nikola Milovančev, istražujući zaostavštinu Vladimira Dedijera, koja se čuva u 325 kutija u Arhivu Slovenije u Ljubljani, našao je dokument koji je do sada bio nepoznat ne samo široj javnosti već i istoričarima. U kutiji br. 260 Dedijerovog fonda nalazi se kopija izveštaja koji je 16. novembra 1961. sačinila četvoročlana komisija opštinskog odbora Saveza boraca (tada Bosanska, sadašnji naziv Kozarska) Dubice. Komisija je, zaključila, da je broj žrtava veći nego što se do tada mislilo, i da bi ih u 120 obeleženih grobnica moglo biti 550.800 – ali da ima još oko 70 neobeleženih grobnica, tek posle toga došlo je do formiranja državne komisije iz 1964 godine!

JASENOVAC NAŠA VEČNA SRPSKA RANA

Jasenovac nije samo rana srpskog naroda – on je trajni podsetnik na to šta znači genocid i šta čovek može učiniti čoveku u vremenima zla. Zbog toga je svako umanjivanje broja žrtava, svako relativizovanje istine i svako prećutkivanje zločina – ne samo nepravda prema mrtvima, već i sramota za žive.

Danas, nažalost, svedoci smo da se broj srpskih žrtava u Jasenovcu u stručnoj javnosti često umanjuje ili predstavlja kao „neproveren“. Još veća sramota je kada sami Srbi i stručni kadar (institucije), pod pritiskom politike ili ideologije ili iz drugih razloga doprinose toj relativizaciji i skrnavljenju.

Istina o Jasenovcu nije predmet dogovora ili procene – ona je istorijska činjenica, utemeljena u svedočanstvima preživelih, u dokumentima, u kostima nevinih koje i dalje počivaju u jasenovačkim jamama… i neistraženim jamama koje su posipane gašenim krečom i neistraženoj Savi.

Da bismo zaustavili ovu sramotu, potrebno je:

Jedinstvo – Srbija, Republika Srpska, Srpska pravoslavna crkva, istoričari i javnost moraju imati zajednički stav o genocidu u Jasenovcu.

Nauka – istraživanja moraju biti temeljna, zasnovana na arhivskoj građi i međunarodno priznata.

Sećanje – školski programi, memorijali, filmovi i umetnička dela moraju čuvati svest kod mladih o strašnom genocidu koji su hrvati-ustaše počinili srpskom rodu gde je u NDH stradalo oko milion Srba.

Međunarodna borba – svet mora znati da je Jasenovac bio jedan od najstrašnijih logora smrti u Drugom svetskom ratu… kao što se zna o Holokaustu i jevrejskim žrtvama.

Srpski narod nema pravo da umanjuje svoje stradalnike. Njihove žrtve nisu brojke za raspravu, već svetionik opomene i zavet da se istina ne zaboravi.

Umesto sramote, dužni smo da izgrađujemo kulturu sećanja. To je dug prema našim precima, ali i obaveza prema potomcima.

OVO NI JEDAN SRBIN NE TREBA  DA ZABORAVI, JER TO NAM NE DOZVOLjAVAJU NAŠI IZMUČENI I NA NAJSVIREPIJI NAČIN UBIJANI I ZVERSKI MUČENI PRECI! SLAVA IM!

Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija

---

U 120 grobnica 550.800 mrtvih, još neistraženo oko 70 stratišta