Драматична исповест Јове Грубора, о злочинима после ”Олуjе”: Немам баш ништа против Готовине и Маркача, али ко jе крив за убиство овдашњих Срба.
Ево и сада чувам списак убиjених Плављана и сељана околних заселака.
Наjтежи злочини су се догодили у Груборима дан пре доласка оног чувеног “воза слободе” коjим су Хрвати прослављали “Олуjу”.
Тада су убиjени Јово, Мариjа, Мићо и Милка Грубор – све моjи рођаци, а затим и Ђуро Карановић и Саво Ђурић. Преживели су “Олуjу”, али не задуго.
На своjоj земљи
– Јово jе овде рођен и ту намерава да умре. Деца – син и две сада удате ћерке – одавно живе у Србиjи. Избегли су за време рата. Негде у то ратно време умрла им jе и маjка Јека, Јовина супруга. Он jе цео рат остао да брине о своjоj непокретноj маjци Ђуjи. Ни после рата ниjе размишљао да оде са свог огњишта. Каже: – Не зависим од хрватске државе. Пензиjу сам стекао радећи у иностранству. Овде сам на своjоj земљи.
Овако за “Новости” говори осамдесетогодишњи Јово Грубор, jедини преживели становник засеока, коjи никако и никада не може да заборави оно што се догодило после хрватске операциjе “Олуjа”. Непрекидно зури у пожутели списак своjих рођака коjе су хрватски воjници побили, и прича:
– Са припадницима међународних снага Унпрофор сам своjим очима гледао ту страхоту, те мртве људе и даље рођаке. Све те страхоте унпрофоровци су снимили и документовали, а мени jе за успомену остао оваj списак. Поред имена убиjених, прикупио сам и имена преживелих.
– Хрватски воjници су, чистећи терен уочи наиласка њиховог “воза слободе”, дошли до моjе куће. Ниjе ме био страх, jер сам до тада свашта доживео.Из сећања никако да избрише догађаj коjи jе и њега могао да кошта живота:
Ево, овде краj зида, jедан ми jе наредио да стрељам властиту матер, коjу сам чувао. Тада jе имала скоро 80 година и била непокретна. Она ми jе jедина остала, jер ми jе супруга умрла у рату, а деца – син и две ћерке – отишла у избеглиштво, у Србиjу.
И онда се догодило чудо. Храбро и у складу са презименом, Јово му jе одбрусио:
– Казао сам боjовнику – ако ти можеш стрељати своjу, онда ћу и jа убити своjу матер. Он jе одустао од своjе злочиначке идеjе. Све сам то, уосталом, рекао и приликом сваког саслушања. А испитивали су ме и хрватски и хашки истражитељи.
Када смо Јови споменули да за те злочине у Груборима jош нико ниjе кажњен, а да jе Хашки трибунал ослободио Готовину и Маркача, само jе одмахнуо руком.
Покретна продавница
– Док смо разговарали са Грубором, пред његову кућу стигла jе покретна продавница на точковима – комби са робом, од намирница до хигиjенских артикала. Обилази Плавно и засеоке Опачиће, Груборе и друге. Снадбева ретке житеље. Јово Грубор jе купио намирница за неколико дана.
– Немам jа ништа против тих људи. И нека су их пустили њиховим породицама. Само им jедно поручуjем – ако су за наше жртве криви и jедан грам, онда нека ту кривицу носе на своjоj савести до гроба. И то jе божиjа казна. Они су слободни, а људи са мог списка више нема. Ко jе онда за те злочине крив? Нису се сигурно међусобно побили.
Док смо седели испред куће пуцао jе поглед на Плавно. Плодна равница jе данас више забрађена него обрађена. Само су ретки ратари у пољу, а Плављани расути коjекуд. Јово Грубор без других Грубора живи самотњачким животом. Сву суровост стварности дели са jединим бићем, магарцем коjег jе назавао Јосо. Нераздвоjни су више од 15 година.
Многи од њих су на сеоским хумкама, а наjвише преживелих jе у Србиjи. У новосаграђене куће на околним висовима су дошли неки нови становници. Јово каже:
– То су, углавном, избеглице коjе су се овде после “Олуjе” населиле из Босне.
Извор: СРБИН.ИНФО
Везане виjести: