ИСПОВЕСТ КРАЈИШКОГ СРБИНА: Мене је протерала моја жена, а да не бих ишао сам она је кренула са мном

Пише: Стеван Лазић

Након што сам с пажњом одслушао пресуду Међународног суда правде (МСП) у Хагу, по тужби Хрватске против Србиjе за злочин геноцида и противтужби Србиjе против Хрватске за злочин геноцида, све ми jе jасно: мене jе из Хрватске, у лето 1991. године, протерала моjа жена. Јер нас, а више нас jе од 150 000, коjи смо 1991. и 1992. протерани из урбаних места Хрватске нико нигде не спомиње. Нас као да ниjе ни било. Нас као да нису одводили, затварали, мучили, убиjали… Нама као да нико никад ниjе претио. Нас нема ни у хрватскоj тужби ни у српскоj противтужби.

Према томе, нема ми друге: мене jе жена! Јер jе она jе другачиjа мене: она jе и тада била женско, а таква jе и данас, а jа сам тада донекле jош био мушко. Она jе по народности Српкиња, за разлику од мене коjи сам по народности Србин. Што ниjедно никад ниjе ни истицало али ни скривало. Обоjе смо родом из Краjине, а живели смо и радили у jедном индустриjски средњеразвиjеном граду Хрватске. И обоjе смо до доласка Хрватске демократске заjеднице на власт били народ.

А онда су почели да се редаjу злочини над Србима у сплитскоj Лори, у загребачком Керестинцу, у на Загребачком велесаjму, у Госпићу, Сиску, Осиjеку… Касарне заjедничке Југословенске народне армиjе Хрвати су опкољавали, секли електричну струjу, искључивали воду, спречавали снабдевање. На све стране око нас рушена jе и разарана СФРЈ. А о томе хрватска страна у тужби – ни речи. А о томе српска страна у противтужби – ни речи. А о томе МСП у пресуди – ни речи.

Моjа жена, коjа jе тада имала 43 године, и jа, коjи сам тада имао 49 година, наjпре смо отпремили троjе наше деце за Србиjу. Могла су деца онима коjи су у црним униформама и наоружани до зуба обилазили, зграде, минирали српске куће и одводили… могла су деца да се зезну па да им кажу да су Срби.

Затим се моjа другачиjа жена предомислила и одлучила да и она иде са мном. Она jе у две наjлонске кесе убацила по неколико гаћа, поткошуља и грудњака. Осим личних, без било каквих других докумената. Она jе, изгонећи ме, вриштала како ћемо се ми брзо вратити. Ја сам био другачиjи од ње: говорио сам да се ми никад нећемо вратити. Па смо, да не бисмо ишли ближом стазом Братства-jединства ка Београду, кренули преко Словениjе, па смо у Мађарску. Баш леп излет.

Данас jе близу двадест три и по године од тих дана.

Покушали синови да се врате. Али би у Хрватскоj да их збрињаваjу. И да мораjу да пронађу адресу на куjу ће им достављати “писмена”, они су, не желећи да било кога доводе у опасности сличне онима као кад “Озна све дозна”, одустали. А о томе хрватска страна у тужби – ни речи. А о томе српска страна у противтужби – ни речи. А о томе МСП у пресуди – ни речи.

А нас, више од 150 000 Срба из Хрватске, коjи смо протерани 1991. и првих месеци 1992. године, протерала jе “олуjа” коjа jе почела доласком Туђманове Хрватске демократске заjеднице на власт у Хрватскоj. И jош раниjе. Много раниjе. И каква црна агресиjа на Хрватску!

А “Олуjа” из августа 1995. године, после ове пресуде, ниjе оно што jе Хрватима била пре ове пресуде.

Док jе моjа жена, испоставило се, и сад ми jе jасно: била у праву што ме протерала. И што jе и сама кренула са мном.

Јер српске жртве судови не признаjу. Осим Међународног суда правде у Хагу, у четвртак, 3. фебруара, и његове пресуде, с констатовањем злочина, без геноцида.

Извор: Intermagazin.rs

Везане виjести:

БАСТАШИЋ: ДОКАЗИ О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА КАО „ПОМОЋНО СРЕДСТВО“

ПРЕСУДА У КОРИСТ ВЕЛИКИХ СИЛА, ПОДЈЕЛЕ И СУКОБИ ЋЕ ОСТАТИ

међународни суд правде почео виjећање о … – Jadovno 1941.

Mеђународни суд (не)правде? – Jadovno 1941.

ВИШЕ ПОВЈЕРЕЊА У МЕЂУНАРОДНИ СУД … – Jadovno 1941.

ШАБАС: „ОЛУЈА“ ЈЕ БИЛА ГЕНОЦИД – Jadovno 1941.