Иконостас дело српских логораша

Поглед на јединствену Цркву рођења Светог Јована Крститеља  Фото Документација ЈКП „Погребне услуге”У његовим песмама проналазе се многи, уз његове стихове и даље се дочекују зоре у кафани, плаче се, весели и пије. Место где већ 27 година почива чувени боем и певач Тома Здравковић налази се на Централном гробљу. На овом почивалишту свој мир нашао је и чувени акробата, глумац, сценариста, редитељ, продуцент Драгољуб Алексић.

Играо је у првом српском филму са снимљеним дијалогом „Невиност без заштите”, али и ходао на жици, кидао ланце зубима, држећи се њима за уже окачено на авион летео изнад Калемегдана…

Централно гробље последња је адреса и за освајача сребрне медаље на Европском такмичењу у боксу 1971. Светомира Белића Белке, сликара Драгана Малешевића Тапија, архитекте Григорија Самојлова, академика Симе Ћирковића, новинара и колумнисте Срђана Ђурића, архитекте Бранка Пешића, човека који је пројектовао „Београђанку” и урадио план наставка изградње Храма Светог Саве…

Централно гробље простире се на површини од 13,97 хектара. Налази се на општини Вождовац између улица Заплањске и Игњата Јоба. Од отварања 1940. до 1964. године заузимало је површину од 5,20 хектара, а 1964. године изграђене су капеле и тада је први пут дошло до проширења површине.

Гробље је познато и по јединственој цркви чији је иконостас настао у нацистичком логору у Бад Сулзи у Немачкој.

– На месту где је сада црква посвећена рођењу Светог Јована Крститеља у почетку је била само овећа соба. Затим је она проширена у капелу. За њено подизање најзаслужнији је патријарх Герман. Иако није планирано да то буде молитвени простор, црква је расла, а затим је на Светог Луку, 31. октобра 1948. године и освећена. Радови на њеној изградњи су ипак текли споро и са прекидима, а ствари су се покренуле када су за завршетак храма ангажовани пројектанти Авалског торња – објашњава Снежана Крстановски, историчарка уметности из ЈКП „Погребне услуге”.

Иконостас који издваја овај храм од других заједничко је дело српских логораша и архитекте Григорија Самојлова, потомка козачке породице са Крима која је после Октобарске револуције уточиште нашла у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Иконостас је створен кроз подвиг, али и из пркоса. Срби су у инат немачком официру који их је прозивао да немају веру и културу једну од барака преуредили у капелу. У помоћ им је прискочио Самојлов. Он се прихватио сликарског и дуборезачког посла, а логораши се одрицали следовања и добили алат направљен од челичних отпадака и коњских потковица.

За дрвену конструкцију искористили су храстове прагове од старог железничког колосека. У правословном свету овај иконостас познат је и по томе што је на једној од икона приказан Спаситељ са рукама везаним конопцем, што симболизује окове и ропство. На јужним дверима налази се такође јединствена икона светог првомученика и архиђакона Стефана, испод чијег ђаконског стихара се види српска војничка униформа.

После рата, 1945. године иконостас су, како каже Крстановски, највероватније српски заробљеници раставили и возовима којима су пребачени пренели у домовину. Постављен је у прво у капелу Учитељске школе „Краљица Наталија”, после тога у Цркву Светог Марка, након чега је 1953. своје место нашао под сводом цркве на Централном гробљу. Упркос томе што нема већу уметничку вредност, због околности под којима је настао под заштитом је државе.

– На Централном гробљу налази се и посебна целина „Гробље погинулих грађана 1944”. У оквиру ње сахрањено је око 190 особа, међу којима педесетак неидентификованих жена, деце и мушкараца. Гробови у овој целини означени су посебним плочама, а 1973. године у овом делу почивалишта подигнут је и споменик жртвама бомбардовања 1944. који је дело вајара Момчила Крковића – каже Крстановски.

Самојлов је могао да избегне заробљеништво

Григорије Иванович Самојлов рођен је 1904. године. Прва сликарска знања стекао је у Русији, а у новој отаџбини завршио је Војну гимназију у Билећи и студије архитектуре на Техничком факултету у Београду. Као тражени архитекта постао је и доцент професора Александра Дерока. У току Другог светског рата као мобилисани војник завршио је у нацистичком логору Бад Сулза у близини Бухенвалда.

Самојлов је 1941. године заробљен код Сребренице као официр Краљевине Југославије. Немци су му нудили да се врати у Србију, али је из солидарности са обичним војницима одбацио еполете и спроведен је у логор.

Између два светска рата пројектовао је виле за богатије Београђане, Цркву Светог Архангела Гаврила на Топчидерском гробљу, Цркву рођења Светог Јована Крститеља у Вучју и капелу на Руском гробљу у Њујорку. Осмислио је и иконостас цркве у Бањалуци, коју су усташе порушиле 1941. године.

Аутор: Бранка Васиљевић

Извор: Политика