I Kraljevina SHS i Titova Jugoslavija bile su za Srbe fatalni eksperimenti

Premda je u srpskoj javnosti napokon preovladao konsenzus da je Jugoslavija bila za Srbe jedan u celini fatalan eksperiment, još uvek se povremeno čuju mišljenja da je ujedinjenje došlo prekasno.

Da se dogodilo u vreme Kavura i Bizmarka, navodno, projekat bi možda imao šanse. Pola veka kasnije, proces odvojenog političkog razvoja i formiranja različitih, čak nekompatibilnih identiteta, bio je otišao predaleko. Ta tvrdnja ne stoji, a projekat je bio pogrešno zasnovan.

Mit o južnoslovenskoj „rasnoj” srodnosti bio je anahron daleko pre Velikog rata. Počivao je na trojnoj etno-jezičkoj podeli Evrope koju su izmislili romantičari uoči 1848, a Jugoslavija je od početka bila tipična „imaginarna zajednica” na tom mitu zasnovana.

Odluka srpske vlade da potpiše Krfsku deklaraciju i da je podnese Saveznicima kao svoj zvanični program predstavlja jednu od prelomnih, uistinu sudbinskih tačaka srpske istorije.

Nasleđe različitih kulturnih, političkih i verskih tradicija, različitih nivoa privrednog razvoja i interesa, stvaralo je napetosti koje nisu mogle da budu prevaziđene parolama i ustavnim rešenjima zasnovanim na konceptu centralizma.

Hici u Skupštini, juna 1928, predstavljali su tragični plod veštačkog spoja dva koncepta državne zajednice i dva suprotstavljena poimanja političkog procesa.

Krizu političkog i ustavnog sistema kralj Aleksandar nije rešio zavođenjem lične vlasti, naprotiv. Celu jednu deceniju dug pokušaj stvaranja funkcionišućeg modela političkog sistema u Kraljevini SHS nije urodio plodom.

Defanzivno „jugoslavenstvo” hrvatske politike postiglo je 1918. svoj osnovni cilj: zaštitu hrvatskih interesa u jadranskom pitanju. Potom je sa vrha nametano integralno jugoslovenstvo zasnovano na tezi o rasnoj srodnosti „Jugoslovena“ dinaridskog identiteta i porekla, mitu koji nije bio utemeljen ni istorijski, ni ni kulturno.

Jezičke sličnosti većine štokavskih Srba i Hrvata nisu pružale ništa čvršću osnovu za državotvorni projekat od jezičke sličnosti Flamanaca i Holanđana, dok su istorijski, kulturno i duhovno uslovljene razlike bile neuporedivo veće.

Ideologiji jugoslovenstva – hibridnoj, novokomponovanoj i emotivno praznoj – nedostajalo je utemeljenje koje pružaju integrišući mitovi i stari identiteti.

Pre 1918. nije postojao nikakav „jugoslovenski narod“, a ni potom nije mogao da bude stvaran voljom jednog vladara, kvazinaučnim teoretisanjem antropologa i policijskom prinudom.

Političke posledice stvaranja Jugoslavije, a deceniju potom i uspostave kraljevog ličnog režima, bile su dvojake.

Nastupila je politička, nacionalna, duhovna i moralna dezorijentacija Srba, razdiranih između prirodnog srpstva i veštačkog jugoslovenstva. Činila ih je, u odnosu na druge narode novostvorene države, sve slabijim činiocem u balkanskoj jednačini. Sa druge strane, nastanak Jugoslavije stvorio je podlogu za nacionalnu, kulturnu i političku integraciju Hrvata i drugih od srpskog korpusa novoodeljenih naroda.

Posle užasa 1941-1945., Josip Broz Tito prinudio je „Jugoslovene“ da ulože ratna sećanja u zajedničku zalagaonicu „narodnooslobodilačke borbe“ i „fašističkog terora“ kao apsolutno izjednačeni akcionari, a potom da iz nje vuku podjednake dividende „bratstva i jedinstva“ i „revolucije svih naših naroda“.

Poluvekovno postojanje DFJ-FNRJ-SFRJ zasnivalo se na tri neistine: (1) da su konstitutivni narodi Jugoslavije pružili jednak doprinos partizanskoj pobedi; (2) da su ti narodi podjednako stradali od „okupatorai domaćih izdajnika“; i (3) da su ustaše i četnici politički i moralno ekvivalentni.

Mit da su svi jugoslovenski narodi bili podjednako zaslužni za pobedu u „NOB“, a pogotovu da su podneli podjednake žrtve tokom četvorogodišnje okupacije, bio je u izričitoj suprotnosti sa usmenim predanjem i istorijskom istinom.

Zapadno od Drine poklani Srbi su desrbizovani i pretvoreni u amorfne žrtve, a hrvatski i muslimanski izvršioci su de-etnizovani – što je predstavljalo smišljenu formu titoističke kolektivne abolicije. Zvanični komunistički diskurs svejedno nije mogao da spreči niti da nadjača usmena saopštenja preživelih Srba novoj generaciji, šapatom prenošene podatke i saznanja preživelih. Njih su posleratni srpski naraštaji zapadno od Drine prihvatali kao deo kolektivnog sećanja netaknutog zvaničnim sloganima.

Ona su imala karakter srpskog „podzemnog“ usmenog predanja.

Pristup zasnovan na tri laži značio je da posle 1945. neće biti pokajanja među izvršiocima i njihovim pomagačima, niti stvarnog pomirenja među narodima. Antisrpski ton predratnih parola Kominterne o Kraljevini Jugoslaviji našao je odraza u vrednosnim pretpostavkama na kojima je zasnovana i Brozova Jugoslavija. Ta je država bila zasnovana ne samo na navedene tri laži o ratu i okupaciji nego i na na arbitrarnim teritorijalnim rešenjima koja bi bila nemoguća pre 1941.

Iskreno se nadam se da ovaj značajan i preko potreban poduhvat Katene mundi neće biti smatran za konačan rezime katastrofalnog jednovekovnog eksperimenta, već kao work–in progress.

U drugom izdanju pogotovu bih voleo da vidim detaljniji fokus na kritiku prve Jugoslavije kao širitelja malignih ideja među Srbima, od slobodnog zidarstva do marksizma i nadrealizma.

Kraljevina je bila okvir sveopšte dezorijentacije i razgradnje srpskog političkog bića, a istovremeno i inkubator brze i radikalno srbofobne nacionalne integracije Hrvata, nezamislivog pod KuK dualizmom, koji je tek pod SHS okvirom poprimio zrelu formu.

Bila je i rasadnik drugih centrifugalnih nacionalizama, tj. iz srpskog korpusa nastalih izmišljenih identiteta, kojima je aleksandrovsko oktroisano „jedinstvo“ savršeno pogodovalo.

(SveoSrpskoj)

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

Miloš Milojević: Predstavljanje knjige Srđe Trifkovića …

Slijedi neviđeni pritisak na Srpsku | Jadovno 1941.