Crkvu Ružica, posvećenu rođenju svetog Jovana Krstitelja u Rožajama u Crnoj Gori načeo je zub vremena. Posle Drugog svetskog rata, kada je crkva srušena, u Rožajama nije postojala pravoslavna bogomolja sve do 1992. godine kada je na istoj lokaciji podignuta crkva s istim imenom.
Od tada je prilično oronula, ugroženo je krovište jer prokišnjava, treba obnoviti drvenariju i fasadu, pa su stanovnici ovog grada, mahom naseljenog muslimanskim življem, priskočili u pomoć kako bi se prikupila novčana sredstva za rekontrukciju.
U akciju se uključila i dijaspora, a mnogi mediji u „regionu“, kako se sada uobičajeno naziva prostor nekadašnje zajedničke države, pisali su ovih dana o Rusmiru Agoviću (27) iz Frankfurta na Majni koji je među svojim zemljacima, mahom Sandžaklijama, prikupio lep novčani prilog namenjen obnovi crkve.
Ni sekund nije oklevao
Agović se rado odazvao pozivu „Vesti“ da ispriča šta ga je motivisalo da se, kako i sam kaže, „otvorenog i čistog srca“ uključi u akciju za obnovu pravoslavne bogomolje u svom rodnom gradu. Sa reporterom „Vesti“ Agović se susreo minulog vikenda u kafiću u centralnoj ulici Frankfurta – Cajlu. Tokom radne nedelje nije imao vremena jer, kako kroz osmeh kaže, „radi od jutra do sutra“.
– Pozvao me je pre nekoliko dana moj drug Dejan Konotar (27) s kojim sam bukvalno odrastao. Prijatelji smo, kako se kaže, od vrtića. On i dalje živi u Rožajama i kada je zatražio da pomognem nisam oklevao ni sekund. Obećao sam mu da ću uraditi koliko mogu – priča Agović, inače po struci inženjer zaštite na radu, pri čemu je pre nekoliko godina uspešno okončao studije u Novom Sadu sa prosečnom ocenom većom od devet!
– Obratio sam se krugu svojih poznanika, a reč je mahom o Sandžaklijana iz Crne Gore, ali i Sjenice u Srbiji i verovali ili ne, koga kod sam pitao nije me odbio! Čim sam rekao o kakvoj akciji je reč, hvatali su se novčanika i davali koliko je ko mogao – kazuje dalje Agović.
Braća u dijaspori
Agović ima starijeg brata Jasmina (29) koji mu je u početku pomogao da se snađe u Frankfurtu (komšije su u naselju Hehst), i mlađeg Semira (24) koji se profesionalno bavi fudbalom u Švedskoj.
– Igrom slučaja smo, eto, sva trojica u dijaspori. Okupimo se u Rožajama samo na leto, a kad se raziđemo roditelji ostanu sami. Bio sam namerio da barem ja ostanem i budem uz roditelje kada dođu „u godine“ ali, eto, sudbina je htela drugačije – vajka se Agović.
On ne krije da i jeste i nije iznenađen ovakvom reakcijom zemljaka.
– U Rožajama ima nešto više od dva odsto pravoslavnog življa, ali uvek smo tamo svi živeli u miru i bez ikakvih nacionalnih trzavica, čak i u ova protekla burna vremena. Najviše sam priloga sakupio kafeu našeg zemljaka Muljca Bihorca, u blizini glavne železničke stanice u Frankfurtu. Svi koji tamo svraćamo osećamo se kao jedna porodica, a gosti su naši ljudi svih vera i nacija. Tako se i desilo da su priloge za crkvu davali i Sandžaklije iz Srbije ali i Srbi iz Bosne koji tamo često navrate – priča nam Agović.
Muka oterala u pečalbu
Sagovornik „Vesti“ kaže da ga je muka pre tri godine naterala u pečalbu.
– Sve sam bio u životu lepo isplanirao. Krenuo sam očevim stopama, koji je šef vatrogasne brigade u Rožajama, završio sam školovanje kako bih mu se pridružio na poslu, što sam želeo još kao dete. Na vreme sam završio fakultet, dobio posao, oženio se i odvojio od roditelja, a onda je politika umešala prste! Dobio sam otkaz u državnoj službi, a na moje mesto primljen je „podobniji“ kandidat. Ne želeći da sa suprugom Indirom (24) budem roditeljima na grbači, rešio sam da pre tri godine sreću potražim u Nemačkoj u kojoj mi već šest godina živi stariji brat Jasmin – priča Agović, pomalo ogorčen činjenicom da je na neki način bio prisiljen da napusti rodno ognjište, te da se u Nemačkoj, umesto poslom za koji se školovao, bavi građevinom kako bi svojoj porodici obezbedio egzistenciju. U međuvremenu je dobio i sina Ajdina (2,5 godina) o kojem se brine supruga koja nije zaposlena.
Pomalo mu je i neprijatno što se oko svega digla „velika buka“, jer ne smatra da je učinio nešto vredno tolike medijske pažnje.
– U tradiciji je tog naroda tamo da se nađe drugom u nevolji. Tako da ovo nije prva, a sigurno ni poslednja humanitarna akcija u koju ćemo se moji zemljaci i ja uključiti – zaključuje Rusmir Agović na kraju razgovora za „Vesti“.
Teško do kore hleba
Rusmir je u Nemačkoj registrovao svoje preduzeće u kojem, po potrebi, zapošljava jednog ili dvojicu svojih zemljaka. Bavi se postavljanjem gipsanih ploča za takozvane „tople“ podove. Kaže da je posao težak „jer se ceo dan provede na kolenima“.
– Za poslom moram da idem po celoj Nemačkoj. Obično ustajem u četiri ujutro, a kući se vraćam retko kada pre 22 sata. Ali, za svoju porodicu mi ništa nije teško – kaže ovaj vredni čovek.
Autor: N. Popović
Izvor: Vesti online