Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Каменита стаза која би могла да буде историјска атракција престонице Србије готово да је заборављена. Стаза мученика иде од Калемегдана до Доњег града
Београд, попут Јерусалима, има своју Вија Долороса (Пут суза) којом су као Христ на путу ка Голготи, вековима корачали мученици и свеци. Ова каменита стаза данас је заборављена, осим међу ретким познаваоцима историје и чуварима предања, као што је протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, професор Богословског факултета.
ПРЛЈАВА ВОДА ПО МУЧЕНИЦИМА
Однос друштва према београдским мученицима и свецима је испод сваке критике, сматра др Поповић и наводи да је годинама отпадна вода из кафића на Јакшићевој кули цурила у костурницу бранилаца Београда и уништавала је. – Моје жалбе заводима за заштиту споменика наишле су на подсмех, јер су кафане у које долазе политичари постале савремене свете краве – каже проф. др Поповић.
Ход по мукама од Калемегдана преко тврђаве, а затим вијугавом стазом поред цркве Ружице и Капеле Свете Петке до Доњег града и обале Дунава започели су још 314. године први београдски светци Ермил и Стратоник.
– Сингидонски свеци готово су непознати и без храма у Београду – каже проф. Поповић. – С друге стране, веома су поштовани на православном истоку, о чему говоре њихове иконе широм Русије и фреске у манастирима на Светој Гори, у Цркви Свете Софије у Кијеву, али и у Високим Дечанима.
Мало Београђана зна да су путем суза 1814. кроз шпалир Турака, под шибама и увредама, корачали и српски мученици свети игуман Пајсије и ђакон Авакум, који је уместо крста на леђима носио колац на коме ће и страдати.
– Наша деца не знају причу о храбрости и непоколебљивости ђакона Авакума, који је одбио да промени веру иако би тако спасао живот – каже проф. др Поповић. – Не знају ни да су овом стазом у смрт и славу отишли 1915. и мученици из отписаног пука Мајора Гавриловића, чије кости почивају у Јакшићевој кули. Али знају који политичари долазе у кафану изнад костурнице.
Наш саговорник, духовник Ружице и Капеле Свете Петке на Београдској тврђави, подсећа да је простор око ове две богомоље вековно стратиште и светилиште, један од центара из кога је хришћанство кренуло с цивилизованог истока Рима ка варваризованом западу.
– Свети Ермил и Стратоник убрајају се у најстарије хришћанске страдалнике- каже проф. Поповић. – Страдали су 314. или 315. године, после доношења Миланског едикта, којим су Константин и његов савладар Ликиније учинили хришћанство равноправном вером. Убрзо долази до њиховог сукоба и Ликиније, који влада истоком из Београда, поново се окреће против хришћана.
РУСИ КАНОНИЗОВАЛИ ДЕСПОТА
Београдски „Пут суза“ пролази поред капеле подигнуте на извору крај кога су почивале мошти Свете Петке које је у Београд донео деспот Стефан Лазаревић, утемељивач српске престонице. Нјега је у 15. веку прва канонизовала као свеца – руска црква.
Цар лично саслушава ђакона Ермила и његовог следбеника војника Стратоника, који се ни после тешких мука не одричу Христа. Осуђује их на смрт, а легионари их воде кроз тврђаву до Дунава и бацају у реку.
– Житија кажу да су њихова тела испливала највероватније на обали Брестовика код Гроцке – каже проф. др Поповић. – Савремена археолошка истраживања указују на то да је ранохришћанска гробница на том локалитету подигнута на гробу светаца.
Хроничар београдског „Пута суза“, подсећа да се у децембру обележава годишњица страдања светих игумана Пајсија и ђакона Авакума коју се се 1814. пели ка својој Голготи на данашњем Тргу републике.
– Стопама Ермила и Стратоника ходали су борци за слободу Србије које су Османлије заточиле у кули Небојши – каже проф. др Поповић. – Ђакону Авакуму, мученику необичне лепоте и анђеоског гласа, Османлије су нудиле да пређе у ислам и сачува главу, а он их је одбио речима: „Срб је Христов, радује се смрти; А суд страшни чека и вас Турке, Па ви чин’те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је сведок и његова правда“.
Аутор: Б. С.
Извор: НОВОСТИ
