Хвала Милановићу

Хрватска левица и хрватска десница разликују се само у томе што су левичари знали да хрватску државу није могуће створити истребљењем, већ употребом Срба

Није Зоран Милановић луд, није ни будала. Ослобођен обавезе да пази шта прича, јер није стајао пред камерама, на јавном месту, он је само био искрен. Његова одвратна реторика о Србима, Србији, Босни, усташтву, геополитици… није његова. Ништа у скандалозном исказу овог човека није аутентично; Милановић је савршен представник нечега што се зове хрватска левица. Е, ту хрватску левицу многи Срби, посебно у Београду, не познају, још увек је виде као наду, мост на којем ће се поново додирнути братство и јединство Хрвата и Срба. Ништа од тога, господо и другови. Хрватска левица (као и свака друга) дели се на социјалну и политичку компоненту, социјална је опште место, али је у политичком идентична са хрватском десницом, са усташтвом.

Основни политички циљ хрватске левице, организоване у комунистичку а касније у социјалдемократску партију, је самостална хрватска држава. Исти циљ имале су усташе Анте Павелића. Делило их је само то што су и једни и други желели да владају у тој држави. Основна разлика хрватских левичара и десничара је у томе што су левичари знали да хрватску државу није могуће створити истребљујући Србе, већ употребљавајући Србе.

Ход до овога што данас имају започели су 1928. године, на Четвртом конгресу КПЈ, одржаном у Дрездену. Тада су југо-комунисти донели Програм за разбијање Југославије и стварање независних држава: Словеније, Хрватске, Македоније, Црне Горе, велике државе Албанаца. Четири године касније, 1932. усташе подижу Лички устанак (неславно завршио), под вођством Анте Павелића, а подршку им даје Комунистичка партија Југославије, објављујући на насловној страни листа „Пролетер“ позив својим члановима и народу да се прикључи усташама у борби „против српског хегемонизма“.

Хрватски комунисти, левичари, ушли су у Други светски рат са циљем да из њега изађу са својом, хрватском државом. Развој догађаја није им ишао наруку и морали су да коригују стратегију, па смо тако добили ЗАВНОХ и АВНОЈ, на којем стварају Југославију са шест република. Уставом из 1974. године те републике постају државе, осим Србије у којој су створене две покрајине, са снагом вета. Циљ је достигнут 1991. године а у истим редовима борбе за ту нову независну Хрватску били су хрватски левичари и хрватски десничари.

Све што су после рата дали Србима из Хрватске, као захвалност за антифашизам (у међувремену су га украли и приписали само себи) хрватски левичари су одузели до 1955. године, хапсећи и затварајући у тој работи најугледније Србе: Бркића, Жигића и Опачића, на пример.

Милановић није изненађење, он је само потврда, још један доказ. У том смислу заслужује велико хвала.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести: Ратко Дмитровић