ХРВАТСКИ ФАШИЗАМ НИЈЕ ПОСТАО ИСТОРИЈА

Руски

Краjем jуна, у исто време када jе Хрватска прослављала Дан независности (тачниjе: дан крвавог насилног изласка из састава Југославиjе), у Јадовну, у близини злокобне Шаранове jаме, коjа jе прогутала десетине хиљада жртава усташког геноцида, на 70-ту годишњицу оснивања логора, одвиjала се комеморативна свечаност уз учешће делегациjа многих земаља.

Већина наших суграђана вероватно понешто зна о Логорима смрти Аушвиц, Треблинка, али мало ко jе чуо за тако велику «фабрику смрти» као што jе Јасеновац. По сведочењима немачких извора, међутим, у том усташком концентрационом логору, коjи се налазио на териториjи данашње Хрватске, убиjено jе 700 хиљада Срба (уз непосредно суделовање католичког клера!), док jе по тврдњама српских историчара броj жртава достигао милион. А само ретки знаjу за Јадовно – први усташки логор смрти.

Обjашњење jе просто. Пошто jе у jесен 1944. године ослободила Београд, Црвена Армиjа ниjе своj следећи удар усмерила на запад већ на север, према Мађарскоj коjа се жестоко опирала. Последица jе било то да сателита нацистичке Немачке – такозвану Независну Државу Хрватску (НДХ) ниjе ликвидирала совjетска воjска већ савезници, коjи уопште нису желели да се откриjе истина о злоделима усташа, jер су њихови лидери васпитани на западу и напорима самог Запада. Услед тога су многе истакнуте усташе или нашле уточиште на Западу, или уз подршку западних обавештаjних агенциjа побегли у  Латинску Америку и Аустралиjу.

Због тога концентрациони логор Јасеновац, за разлику од Освjенћима, Бухенвалда, Маjданека – ниjе постао предмет друштвене пажње. А Јадовно као да jе сасвим избрисано из историjе. Хрватска, будући скривена у саставу нове Јуославиjе, ниjе сносила никакву одговорност за  геноцид, а жртве су приписане Немцима у грех.

Концентрациони логор Јадовно налазио се у удаљеним Велебитским планинама, на надморскоj висини од 1200 метара, 22 километра северо-западно од градића Госпић. Постоjао jе свега три месеца (у августу 1941.године су га затворили Италиjани), али jе за то време овде, по процени историчара, мученичку смрт нашло више од  40 хиљада мирних грађана, међу њима и 38 хиљада Срба. Неки истраживачи су уверени да jе у Јадовну побиjено више од сто хиљада људи. Постоjе сведочења, како Срба тако и Хрвата, да су усташе, пошто су напунили jаме људским телима, да би уклонили трагове, бетонирали jаме, а затим их засипали земљом и лишћем.

Јадовно jе било отворено 11. априла 1941. године, већ другог дана од проглашења поменуте НДХ, са усташким «поглавником» Антом Павелићем на челу. На улазу у логор стаjао jе портрет тиранина с натписом: «За дом спремни». Логор jе основао jедан од наjближих сабораца «поглавника» Еуген Дидо Кватерник, а управник логора jе био  Стjепан Рубинић из Госпића. Историjа jе запамтила и имена осталих главних џелата Јадовна, jош пре рата познатих усташа Јуце Рукавине и Јурице Фрковића.

У састав комплекса Јадовно, поред истоименог логора и 33 бездане jаме на Велебиту, улазили су сабиралиште на железничкоj станици у Госпићу (где су несрећне људе довозили у теретним вагонима с натписом «Покварено воће»), градски затвор (шифровани назив  «Герихт») и неколико других логора, а међу њима и логори Слана и Метаjна на jадранском острву Паг. Краjем августа 1941. године Лика (како се зове та област у залеђу мора) прешла jе у италиjанску зону окупациjе. Ужаснувши се непоjмљивим зверствима усташа, италиjански фашисти, и сами навикнути на убиjање непокорних, пожурили су да затворе логор. Кад смо код тога, треба рећи да jе jедан од учесника комеморативне свечаности био и некадашњи италиjански поручик Аимоне Финестра, касниjи дугогодишњи сенатор, члан горњег дома италиjанског парламента и градоначелник града Латина. Он jе служио баш у тоj истоj окупационоj jединици коjа jе затворила логор.

Говорећи на комеморативноj свечаности, председник Србиjе Борис Тадић показао jе да  историjу зна ‘отприлике’ назвавши први у историjи Другог светског рата дечjи концентрациони логор Метаjна – Матаjном, док jе логор Топовске шупе, у коме jе изгинула већина српских Јевреjа, побркао са некаквим Топовским шумама. У исто време се трудио да стави знак jеднакости између Јадовна и догађаjа у муслиманскоj Сребреници 1995. године, што jе одавно постало главни адут Запада у антисрпскоj хистериjи (нешто као: ви сте имали нацисте, али ни ми нисмо ништа бољи). Још поразниjе jе било то што jе, одговараjући на питања хрватских новинара после комеморациjе, Тадић изjавио да хрватска воjна операциjа «Олуjа» с почетка августа исте те 1995. године нема никакве везе са геноцидом над Србима. И поред тога што jе «Олуjа» довела до наjвећег егзодуса избеглица после Другог светског рата из Републике Српске Краjине, коjу су уништили агресори, тада jе избегло око 300 хиљада Срба, а неколико хиљада jе изгинуло од бомбардовања. Сада jе та земља практично очишћена од Срба, упркос томе што не мање од 40 процената савремене Хрватске припада Воjноj краjини, то jе историjска српска земља. Србе су протерали са родне земље, и она се запуштена претворила у пустињу. Сведочи као очевидац: огроман део Хрватске сада просто лежи у рушевинама. Туристе вуку за нос сjаjем Дубровника и других приморских градова, али треба отпутовати само 40 километара у дубину земље и  ту почиње зона бескраjне социjалне катастрофе. Још горе него у дивљинама наше Нижегородске области.

У jедан глас са Тадићем говорила jе и представница бившег председника Хрватске Стjепана Месића. Сада оваj неславни господин предводи Антифашистичко веће Хрватске, а jош недавно, као председник, оцењивао jе оснивање НДХ као прву победу Хрвата у Другом светском рату. Другу победу, по његовом мишљењу, хрватски народ jе остварио кад су савезници ушли у Загреб, то jест у тренутку пада НДХ. Тешко jе поверовати, али прозападна штампа у Београду се наслађуjе антисрпским изjавама хрватских политичара, и остаjе без текста на то што усташтво уопште не намерава да сиђе са историjске сцене.

На путу из Госпића видели смо таблу «Добродошли у Јадовно!» У хрватским туристичким водичима ово место се и данас представља само као jедна од природних лепота. Госпић, колевка многих усташких вођа и данас jе jедно од средишта хрватског екстремизма. Сматра се да jе за то награђен од Загреба статусом центра простране Личко-сењске жупаниjе (административне области), иако има само 5700 становника.

У току церемониjе чуо сам приче о томе како jе дан уочи комеморативне свечаности полициjа прочешљавала околну шуму да би jе очистила од дашчица са натписом «Србе у jаму!». Али, разуме се, нико се ниjе позабавио уклањањем сличних позива са форума интернет саjта «Слободна Лика», коjи, у суштини, представља градски саjт Госпића. Уз то, истовремено са комеморативном свечаности у Јадовном, ту се одржавала изложба паса, коjа jе, судећи по локалним новинама, оставила неупоредиво снхажниjи утисак на житеље Госпића.

Србима на част, они су на комеморациjи ипак рекли своjе. Хладан туш за хрватске званичнике био jе говор Душана Басташића, председника Удружења «Јадовно-1941.» из Бањалуке (Република Српска):

« Не улазећи у то да ли Република Хрватска jесте или ниjе правна сљедбеница Независне Државе Хрватке, непорециво jе да се на нjеноj териториjи налазе места масовног злочина, да су жртве тих злочина неексхумиране, неидентификоване и несахрањене, а да  jе занемарљиво мали броj злочинаца именован  или процесуиран» — одлучно jе рекао он. « Запрепашћуjуће jе то што се игнорише инсистирање српских и jевреjских организациjа на законом прописаном односу према месту и жртвама злочина. Шта више, места масовних злочина, нека од њих чак и регистрована споменичка места, годинама се вешто прикриваjу у нади да ће време избрисати трагове усташких ратних злочина.»

Обраћаjући се хрватском руководству (у лицу министра културе Јасена Месића и Весне Пусић, специjалне представнице прдседника државе Иве Јосиповића), Басташић jе отворено питао: «Да се деведесетих година догодио, како кажу, праведан наставак антифашистичке борбе из Другог светског рата, како онда протумачити очигледну чињеницу да су хрватске снаге уништиле све споменике тоj истоj антифашистичкоj борби , подигнуте до 1991.године? »

Треба рећи да jе и споменик жртвама Јадовна, коjи jе стаjао недалеко од Шаранове jаме, jедне од наjвећих крашких провалиjа, у коjу су бацали заточенике, почетком 90-их година прошлог века био уништен од стране новог поколења усташа и изнова откривен у току саме комеморациjе.

«Легитимно jе право нас потомака жртава погинулих у усташким логорима да тражимо од власти Хрватске достоjан и законом предвиђен однос према местима злочина и жртвама злочина. Све док jе таj однос овакав као што jе то у данашње време, нема места говору о међусобном поверењу, а посебно не о развиjању приjатељских односа», нагласио jе Басташић.

Шаранова jама, пред чиjим ждрелом стоjимо, jедна jе од 33 бездане гробнице, у коjе су бацали Србе, Јевреjе, Роме, а исто тако и антифашисте било коjе националности, испричао jе у одвоjеном разговору Душан Басташић. Од те 33 jаме, само три  су делимично истражене од стране спелеолога. Установљено jе да jе Шаранова jама дубока око 42,5 метра, али ту почиње слоj људских костиjу. Спелеолози сматраjу да он иде у дубину jош пет метара. Међутим, то jе тако само у случаjу да Шаранова jама нема jош неке подземне галериjе. Прорачуни показуjу да jе само у ову jаму бачено 35 хиљада људи. Јама jе подземним водама повезана са Јадраном, па су кости доспевале у море. Захваљуjући томе, Италиjани су открили постоjање усташког концентрационог логора. Исту дубину има и jама на Гргином брегу, а у околини има много других jама. Све су оне служиле усташама за прикривање трагова геноцида над Србима. Никакве ексхумациjе до сада нису вршене, jер су то на све начине ометале хрватске власти, коjе су се до недавно заклињале на верност усташкоj идеологиjи.

Технологиjа масовних убистава jе била ужасаваjућа. Дугу колону заточеника, везану дугом бодљикавом жицом, усташе су доводиле на руб амбиса. Оне, коjи су били напред, џелати су по свом обичаjу убиjали секирама, «србосецима» или чекићима и затим гурнули у jаму. Четири-пет падаjућих тела  повлачило jе за собом цели ланац, до стотину живих људи. Милости ниjе било ни за одоjчад, наjмлађа жртва Јадовна имала jе само шест месеци.

Шаранова jама, то jе само мали део Јадовна. Управа концентрационог логора налазила се на четири километра удаљености од ње, дубоко у шуми. Прошле године Душан се обратио властима града Госпића са молбом да му покажу то место. Одговорили су му да нема пута до тамо и да jе опасно бити у планинама. Заjедно са историчаром Ђуром Затезалом, Басташић jе ипак пронашао то место. Тамо су jош видљиве мале гробне хумке хиљаду и по жртава, коjе су у журби стрељане из пиштоља пред затварање логора. После рата на том месту jе био подигнут споменик, али jе сад срушен. Само цветови дивљег шафрана оплакуjу невине жртве.

ПРАВДА 11.07.2011.