Хрватске припреме за агресију на Српску

Пише: Љубан Каран

Хрватска слави 25 година од међународног признања. Пљуште похвале и признања живим и мртвим Хрватима и страним државницима који су створили ову државу и признали је док за то није било никаквог основа. У време признања Хрватска није испуњавала елементарне услове не само за међународно признање него да се уопште назове држава. Оно што нису могли сами Хрвати, силом су изгурали и прогурали ЕУ и САД. Зато не чуди што и данас љуљају чедо које су тада створили.

Нема се ту данас шта рећи, јер, као и увек до сада, Хрвати су препуни хвале о својој држави и њеним демократским достигнућима – сам светски врх демократије и људских права, без мрље, како за време стварања, тако и данас. Све што су учинили служи им на понос и част. САД, ЕУ и оно што погрешно зовемо међународна заједница ћуте и прећутно их подржавају, као и увек до сада.

Нигде ни речи о геноциду, етничком чишћењу, ратним злочинима, пљачки и нељудском понашању. Према њима, чистији и праведнији рат никад није вођен. Нигде ни речи о дивљању усташког покрета у Хрватској и појавама фашизма. САД, ЕУ и „међународна заједница“ ћуте и прећутно их подржавају. Додуше, има и оних који са усхићењем говоре о новој Хрватској држави уз констатацију – нисте губили време за ових 25 година. Прогнани Срби и Срби у Хрватској знају колико је то језиво тачно.

Ако је већ подршка таква – прећутна и потпуна, без обзира на то шта Хрватска ради и шта намерава да ради, зашто не би наставили са агресивном политиком. Остварена су само два циља усташког покрета, усташка и етнички чиста Хрватска. На реду је трећи и последњи циљ – Хрватска у границама бивше НДХ. Како га остварити? Дрско и агресивно, када је то могуће, или перфидно и подмукло, када се другачије не може.

ХРВАТСКА У УЛОЗИ ЖРТВЕ

Многе у Србији забавља паника у Хрватској поводом модернизације Војске Србије. Посебано узнемирење у хрватским медијима и јавности изазвао је српски војни аранжман са Русијом, који желе представити као планску припрему Србије за агресију, на кога другог него на Хрватску. Њихове обавештајне службе „откриле“ су велику заверу – да Русија и Белорусија припремају Србију за нови „Балкански рат“ и да планирају нове испоруке модерног оружја. Циљ ове српско-руско-белоруске завере је, шта друго, него стварање Велике Србије.

Иако увесељавају народ у Србији више него вицеви, ове приче нису ни мало смешне јер их је намерно пласирала хрватска пропагандна машинерије и део су њихове стратегије. Изјаве политичара и медијска паника имају вишеструки циљ и треба да им обезбеде основу за остварење агресивних планова. Ништа ту није упућено Србији нити Србима, него „међународној заједници“, од које очекују:

• Да омогуће бесплатно наоружавање хрватске војске под легендом јачања и модернизације НАТО;

• Да Хрватској војсци са истим оправдањем омогуће бесплатну превласт у ваздуху у односу на Србију;

• Да прихвати пласирану хрватску пропаганду о угрожености Хрвата у БиХ и тако повод за војну интервенцију према Републици Српској држе константно отвореним;

• Да не доводе у питање одобрење за војну акцију и активну и свестрану подршку савезника у НАТО, од логистичке и обавештајне, до подршке из ваздуха, па и на копну ако Хрватска крене у војно решење измишљених проблема, као што је то некада некажњено чинила.

Замисао је веома слична оној на основу које су својевремено реализоване злочиначке војне операције „Бљесак“ и „Олуја“, када су у штабовима хрватских војних формација седели официри САД. Зашто би мењали нешто што се у пракси показало као ефикасно и што је трајно решило српско питање у Хрватској. Оно што Срби сада траже од Хрватске у односу на раније су обичне ситнице. Зашто на тај начин не би решили ситуацију у БиХ? Због тога је контрадикторни генерал – хрватски идол Анте Готовина – поново устоличен у Министарству одбране Хрватске. Праве се планови за босанску олују.

Зато Хрватска грозничаво настоји да смишљеном пропагандом убеди „међународну заједницу“ како је поново у опасности од српског хегемонизма и тако сачува улогу жртве, која јој обезбеђује некритичку подршку. Такву улогу жртве успешно глуми већ десетине година док гласно или у тишини реализује основне циљеве усташког покрета. Док сатире и уништава друге, Хрватска је скрушена жртва великосрпског хегемонизма. Док врши геноцид и етничко чишћење, Хрватска је жртва „црвеног терора“ и тоталитаризма. Док терорише део властитог народа само зато што су Срби, она се уствари штити од „србо-четничке“ опасности. Док пљачка српску имовину, Хрватска своје прљаве послове успешно приказује као превазилажење ретроградних комунистичких закона и увођење модерних законе усклађених са ЕУ, према којима се Србима одузима све и немају право нинашта.

Зато Хрватска мора довољно гласно да дречи, јер је по том основу, као размажено дериште, увек добијала све, а није одговарала низашта. До сада су на ту карту од Запада добијали све, одмах и бесплатно, како би се блокирала и зауставила српска опасност под окриљем Русије. Међутим, нешто се мења по том питању и њихов плач се све слабије чује. Јер данас у опасност од Србије могу поверовати још само у Хрватској и нигде другде. Овај пут су у заблуди ако је нови пројекат о српској опасности само њихов. Ако је смишљена пропаганда део НАТО пројекта, онда је је све то сасвим друга прича.

ШТА ЗНАЧИ КОЛИНДИНА ИЗЈАВА ДА „МИР НЕЋЕ ВЕЧНО ТРАЈАТИ“?

Хрватска има солидну обавештајну службу, тако да за њих нису тајна ни српске могућности ни српске намере. Није проблем за Србију величина хрватске обавештајне службе, него чињеница да је у 90 одсто својих оперативних способности усмерена према Србији и Србима. Тако се њено деловање на нашим просторима осећа као да је у питању нека велика и моћна обавештајна служба. Значи, знају они врло добро да им од Србије не прети опасност и да Хрватска није угрожена – угрожено је нешто друго – хрватски офанзивни планови према Републици Српској. Ти планови постоје и зато се непрестано медијски потенцира угроженост Хрвата у БиХ, посебно у Бањалуци и бањалучкој регији. Црквени великодостојници католичке цркве, која често има пресудан утицај на Хрвате, помиње се и геноцид над Хрватима, уз опаску да то Хрватска не сме дозволити и мора по сваку цену спречити.

Ако је у предизборној кампањи и било неких дилема, сад је потпуно јасно да је нова хрватска влада проусташка, што, уз исто тако настројену председницу, даје комплетну слику хрватског режима. Такав ниво дволичности још није виђен на Балкану – док се хрватски врх приказује као скуп знања, културе, толеранције и европејства, на површину избија сирова фашистичка нетолеранција и усташтво као најгори производ фашизма. Причају о највишим стандардима толеранције, цинично газећи по свим правима Срба. Повратак протераних више нико и не помиње. За хрватску јавност то је завршена прича. Наравно да за нас није и никад неће бити, и у томе је суштина проблема са Србијом.

Зато планове и намере Хрватске не би требало процењивати на основу званичних изјава. Њихова агресивна политика увек је добро скривена и маскирана. Процењују да неће имати повољнији историјски тренутак да остваре своје циљеве. Имају подршку највеће светске силе, подршку НАТО и „међународне заједнице“, подршку Ватикана и ЕУ, на основу чега цене да их Србија не може спречити ни уз подршку Русије. Тако би требало гледати на недавну изјаву хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић да „мир неће трајати вечно“.

Ипак, хрватски врх има два горућа проблема, за које још не могу да процене колико угрожавају њихове агресивне планове – то је још увек загонетна Трампова политика за Балкан и Трампов поглед на улогу НАТО уопште. Основно је питање да ли ће агресивна хрватска политика имати подршку нове америчке администрације. Може ли се догодити да Хрватска крене у неку врсту агресије, а да нови амерички председник сасече подршку без које би могла изгубити и оно што је силом отела. Зато је хрватска председница у кратком периоду двапут посетила амерички континент – најпре Канаду, а недавно САД. У Канади је посетила централу проусташке дијаспоре, чије су везе са са јаким личностима у САД још увек најјаче.

ДА ЛИ ЈЕ НАПРАВЉЕНА КОПЧА СА ТРАМПОМ

Посета Колинде Грабар Китаровић САД била је тајна и неслужбена иако је, пошто је ствар проваљена, посету приказала као званичну. Да није агресивне опозиције, о њој се ништа не би ни знало иако је у Вашингтону боравила седам дана. Опозиција ствар гледа из свог угла и жели да је компромитује, што је, наводно, државни новац трошила на приватну посету. Међутим, ова посета је итекако од државног значаја за Хрватску, можда најважнија од свих Колиндиних званичних државничких посета до сада. Јер ради се о континуитету хрватске политике на Балкану и да ли је континуитет уопште могућ. Наравно, све зависи од евентуалне будуће подршке Трампа, у супротном све мора да се мења.

До сада су позната само два контакта хрватске председнице са личностима из САД. Према њиховој политичкој орјентацији, јасно је да је те контакте обезбедила усташка дијаспора. Први је Марко Рубио, ултраконзервативни сенатор са Флориде, а други је Дејмон Вилсон, потпредседник Атлантског већа. Ипак, најбоље је о намерама Грабар Китаровићке закључивати из изјава које је лично дала за време боравка у САД:

„Ово је службени посјет и усредоточен на то да се искористи овај тренутак између двије администрације да се Хрватска позиционира као чимбеник који ће активно судјеловати у креирању америчке политике“.

„Овај посјет је усмјерен на то како би се људе који су тренутно у америчкој администрацији или ће бити или су блиски Трампу или су блиски Републиканској или Демократској странци на било који начин, освијестило о проблемима Хрватске, о проблемима Југоисточне Еуропе и чињеници да ми не можемо као држава која је географски и када је ријеч о људима мала чекати да нас неко стави на агенду, него се ми морамо сами наметнути, дакле бити овдје“.

Очито је да Хрватска покушава прва ухватити прикључак са Трампом, поготово пре Србије. И не треба објашњавати зашто је то важно. Ситуација помало личи на ону када је Туђман својевремено јурио америчке личности по холовима и клозетима. Смејали смо се томе, али нам касније није било смешно када је постигао пуну подршку САД по свим питањима, па и војну. Не би ваљало да нам се нешто слично догоди када су Колинда и нова америчка администрација у питању, јер ми у Србији очекујемо позитиван заокрет америчке политике на Балкану.

Нема података кога је све Колинда у Вашингтону тајно контактирала, али се вратила расположена. Можда је то само маска, али и други показатељи понешто говоре – још увек нема промена у агресивној политици Хрватске. Не треба потцењивати хрватске амбиције да директно утичу на креирање америчке политике на Балкану, јер они те покушаје и не крију и при томе не бирају средства.

ДОК СЕ ПРИПРЕМА ИНТЕРВЕНЦИЈА НА РС

Паралелно са разрадом тајних планова за неку врсту блицкриг војне операције према деловима Републике Српске, тече унутрашња операција контраобавештајне службе са циљем да се покидају преостали ослонци српске мањине. Треба покидати везе са Србијом преостале три институције српске мањине у Хрватској – Српског народног вијећа, СДСС као једине парламентарне српске странке и православних верника преко СПЦ. Кидањем тих веза са Србијом преостали Срби би се натерали на некакав нови неприметни егзодус.

Напади на СНВ и Милорада Пуповца не престају иако је и сам Пуповац изјавио да је нова влада окренула тренд ка смиривању. Биће да је пожурио са таквом изјавом јер је нови напад уследио тамо где се то најмање очекивало – на традиционалном домјанку који управо он организује поводом православног Божића, на коме је присуствовао добар део хрватске владе са Андрејом Пленковићем. То што је изасланик Владе Србије Владимир Божовић у свом говору рекао „да ће Србија бранити угрожене Србе свим расположивим средствима“ намерно је протумачено као тешка провокација. То што је на том истом домјанку Пленковић рекао да Срби у Хрватској као мањина уживају највиши степен права и слобода по свим европским и светским стандардима, наравно, није провокација.

Напади на СДСС као једину српску странку која нешто значи у Хрватској, јер има три посланика у Сабору, врше се углавном кроз нападе и претње посланицима ове странке. Сем тога, непрекидни су покушаји врбовања и потплаћивања посланика, па и значајнијих чланова ове странке од стране хрватских обавештајно-безбедносних служби. Јер српска мањина је означена као највећа опасност за Хрватску, испред исламских терориста у овом тренутку. Посебно, како кажу, млађе популације Срба.

Ипак, најјачи и најподмуклији напади су на СПЦ у Хрватској. Проусташке снаге су увек знале колико је то важна институција за опстанак Срба и да се по важности не може поредити ни са једном другом. СНВ је основала влада током „мирне реинтеграције“, уз пристанак српске мањине и под надзором „међународне заједнице“, па, како га је основала, може га и укинути. Такви захтеви већ увелико провејавају кроз хрватски Сабор. СДСС је слаба и крхка странка, ослабљена шпијунима и неслогом, тако да се може и угасити. Међутим, СПЦ је канонска институција која постоји одувек и постојаће и када нас не буде било. У томе је њена снага и моћ да одржи преостале Србе у Хрватској на својим огњиштима.

Зато је идеја о уништењу СПЦ у Хрватској стара колико и усташки покрет. Идеја је да се вештачки створи некаква Хрватска православна црква, око које би се под претњом и принудом окупили Срби и тако се покидале њихове везе са Србијом. Сви досадашњи такви покушаји су пропали: и 1942. године у НДХ преко руског избеглице Гермогена; и 90-тих година преко Иве Матановића и његове Удуге хрватских православних вјерника; па све до 2013. године и новог покушаја преко бугарског свештеника Александра Иванова (на слици испод). Снагу и чврстину СПЦ и њеног свештенства показује чињеница да усташе током стотину година свог деловања нису пронашле ниједног свештеника или вишег званичника српске националности који би пристао да заједно са њима ствара неканонску цркву. Радије су одлазили у смрт у страшним мукама.

Који би то свештеник СПЦ пристао да му симбол буде православни крст на усташкој шаховници? Посао би му био да служи парастос погинулим усташама у Блајбургу, Худој јами и другим местима где их је стигла рука правде. Да служе парастос погинулим припадницима ХОС и другима који су окрвавили руке невиним српским жртвама, а истовремено да негирају геноцид у Јасеновцу. Јер управо то су то радили и сада раде они који су постали „хрватски архиепископи и цијеле Хрватске“ ХПЦ, као што је сада Александар Иванов.

Знајући значај СПЦ у Хрватској, усташе не одустају. Међу најгрлатијима је Марко Јурић, доскорашњи водитељ и уредник Z1 телевизије а са њим су и друге познате личности, као што су бивши министри Мијо Црноја, Златан Хасанбеговић и други. Није случајно главно место протеста против СПЦ поред Саборног храма Преображења Господњег у Загребу, где су 1942. године усташе устоличиле Гермогена. Зато Јурић баш на овом месту виче: „Доста је било клањања и свакодневног правдања јесмо ли усташе или нисмо. Онима који траже таква оправдања треба рећи – господо одјебите!“

Оно што треба да служи на понос српском народу у Хрватској јесте чињеница да је непремостив проблем најновије екипе која покушава да оснује Хрватску православну цркву, попис верника како би се црква уопште могла регистровати. Пописа верника нема, јер Срби, без обзира колики притисак подносе, не пристају и не желе спас да траже у некој проусташкој неканонској цркви, па макар је они звали православна. Тако СПЦ у Хрватској кроз нову тешку борбу и проблеме кроз које пролази само поново демонстрира своју снагу и неуништивост.

(Стандард.рс)

Извор: Интермагазин

Везане вијести:

Шојгу: „Ако НАТО крене на Србију или Републику Српску, одговор …