Хрватска клептоманско-повесна хипертрофија

Пише: Владислав Б. Сотировић

У европској савременој повести, нарочито након пада Берлинског зида новембра 1989. г., има не мали број случајева малих и пре свега „неисторијских“ нација које покушавају да „доведу у ред“ своје националне повеснице тако што их улепшавају, хероизују, еуропеизују али пре свега настоје да како-тако докажу некакву повесну независност својих национа у односу на моћне суседе како би разбили традиционалну слику Европе и европске историјске науке о њима као „бечким коњушарима“ или „пештанским кочијашима“.

По питаљу државности данас признате европске нације се могу грубо поделити у следеће главне категоријалне групе, тј. на оне:

1.      које никада у њеној повести нису имале никакву државну независност (Власи, Роми…)

2.      које су такву државну независност као међународно признату по први пут стекле тек након 1989. г. (Словенци, Словаци, Украјинци, Белоруси)

3.      које су је имале у средњем веку и/или касније па обновиле у 19.-ом или почетком 20.-ог века (Срби, Бугари, Грци, Пољаци, Литванци)

4.      које су је први пут добиле почетком 20.-ог века (Летонци, Естонци, Финци, Шиптари)

5.      које су је имале мање-више у континуитету од почетка срењег века па до данас (Французи, Немци, Швеђани, Италијани…)

Посебну групу, међутим, чине оне нације које су у средњем веку имале међународно признату какву-такву државно-политичку независност а након њеног de facto губитка се утопиле у суседне вишенационалне државне творевине задржавајући формалну аутономију регионалног типа да би тек након много столећа касније биле поново признате као међународно независне политичке творевине, тј. државе. То су случајеви нпр. са Чесима или Мађарима. Међутим, у читавом европском случају односа нација-држава-политичка независност постоји један посебан par excellence случај – случај који у de facto чињеничном смислу драстично одскаче од de iure „препаковане“ националне повеснице за „домаћу упорабу“, а то је случај Хрватске и Хрвата.

Вероватно ни једна национална историографија у Европи није уложила више напора да „препакује“ своју сопствену повесницу као што је то у случају хрватске повести и хисториографа. Циљ оваквог пре-писања локалне повеснице је имао пре свега практично-национално-политичку конотацију: требало је доказати и показати знанствено неупућеној „Еуропи“ да Хрвати имају неиспрекидано-континуирану „тисућљетну“ повијест неовисне националне државности у овом или оном облику. Формални атрибути-доказатељи овакве политичко-државне неовисности су тројаки:

1.      „хрватски“ Сабор у Загребу (легислативна институција)

2.      гувернатор-бан на челу „хрватске“ владе (егзекутивна власт)

3.      национална застава са државним грбом (визуелна симболика неовисности).

Хрватска клептоманско-повесна хипертрофија је у 20.-ом столећу била пре свега уперена и „знанствено“ обликована против Срба, затим против Италијана и коначно против Мађара и Словенаца. Хрватска хисториографија је у овом контексту као први хипертрофски пројекат зацртала као свој циљ да покаже и докаже да је повест Хрвата од најранијег средњег века па до године 1102. била европског карактера и са владарима који стоје у рангу европских суверена а који стоје на бранику западног (римокатоличког) хришћанства наспрам бизантијско-православне шизме на самим рубовима Централне Еуропе (никако Балкана). Међутим, о овим хрватским владарима, укључујући и краљеве, у Еуропи се мало зна изван Загребачког свеучилишта а одвајање повесних чињеница од политиканстских легенди је знанствени посао за следеће генерације хисторичара који као прво морају да разврстају квазиповесне  фалсификате од реално-повесних чињеница. Њима је један од зацртаних задатака да фактографски покажу да је једна мала средњовековна Хрватска у величини једне жупаније у Србији за време Стефана Немање владала нешто дуже од пар година једним делом Босне а нарочито Херцеговине. Њима спада у морално-знанствену обавезу и потапање митова о „слави краља Томислава“ и Хрватске у његово доба на аутентично српској јадранској обали од древног Стона до Котора.

Остаје, ипак, неоспорни факат, да се опсег државних граница мале средњовековне Хрватске не може доказати на основу историјских извора. Сам кнез-краљ Томислав (910.−928. г., чији споменик на коњу као римском цару Аурелију у Риму стоји у Загребу на Томиславовом тргу насупрот градске железничке станице) је постао први краљ (925. г.) Хрватске за учињене заслуге оријенталној Византији а не „Еуропи“. Био је почасни краљ, тј. „проконзул“-гувернатор Византијског Царства. Петар Крешимир IV (1058. г.−1074. г.) се са своје стране прогласио краљем након добијања градова Сплита, Трогира и Задра од Византије (а не освајања), а сва три су била (и данас остала) на „стреломету“ један од другога. Његов наследник на престолу, Дмитар Звонимир (1075. г.−1089. г.) је преузимајући краљевску круну уједно преузео и обавезу слања феудално-поданичког данка римском папи у суми од 200 златних дуката (дакле, купљена круна).

За време обе Југославије (Краљевине и Титославије) највећи успех хрватске хисториографије се састојао у томе што је Загреб успео да наметне читавој земљи (зарад очувања братствојединственачке политике „троплеменског“ српско-хрватско-словеначког народа) своју сопствену „знанствену“ интерпретацију хрватског дела повести Јужних Словена:

1.        да су средњовековни посавски Словени били етнички Хрвати који су формирали тзв. „посавску Хрватску“ коју је краљ Томислав ујединио са тзв. „далматинском Хрватском“.[1] Након овако формулисане премисе, апсолутно незасноване на повесним изворима, следио је и „логичан“ закључак да је Посавина етно-хрватска као и читава Далмација заједно са Дубровником.

2.        да су Хрвати као етнос преко својих феудалних представника 1102. г. потписали са мађарским краљем Коломаном споразумни међудржавни акт Pacta conventa у форми “regna socia” (тј. “удружене краљевине”), на основу кога је створена персонална унија две независне државе – Мађарске и Хрватске[2], а не феудално-поданички акт “partes subjectae” на основу кога је Хрватска у стварности постала обична мађарска провинција са локалном самоуправом. Међутим, на основу самог аутентичног текста Pacta conventa из 1102. г. на латинском језику а који се чува у Будимпешти, као и на основу историјског развоја догађаја, јасно је свима сем хрватским повијесничарима да се ту ради о “partes subjectae”.[3] Овакво грубо фалсификовање чињеничног стања је, међутим, творцима фатаморгане о “тисућљетној хрватској државности“ послужило као основа за неистините тврдње да су Хрвати још од 9.-ог столећа па све до “Прводецембарског акта” 1918. г. имали своју националну државност коју су тобоже унели и у Краљевину СХС/Југославију са најмање све Срема, Дубровника, западне Босне (“Турске Хрватске”) и Барање. Наравно, тзв. “Нагодба“ из 1868. г. између Загреба и Пеште је по њима била међудржавни акт којим је само потврђена персонална унија из 1102. г. између неовисне Хрватске и неовисне Мађарске.[4] Дакле, хрватска државна повест је читавих 419 година (разлика од 1459. г. до 1878. г.) дужа и светлија од српске!

Тако су Хрвати након 1918. г. у Југославију унели своје „хрватско државно право“ засновано пре свега на исфрустрираној националној психопатологији једног класичног европског народа оболелог од комплекса другоразредне повесне вредности (бити увек други) а са мегаломанском жељом бити први и то „свој на своме“.[5] Нажалост, ретки су били самосвесни хрватски повесничари који су, као нпр. Фрањо Рачки, објективно писали, тј. признавали, да су Хрвати од 1102. г. све што су урадили, урадили под фирмом Мађара. Још има мање оних хрватских повијесничара који објективно признају да од године 1000.-те а нарочито од 1420./1433. г. Далмација нема више никакве везе са Хрватском јер се нашла под управом Млетачке Републике (до 1797. г. а након тога под управом Француске и Аустрије до 1918. г.) која се у наредним столећима борила са Мађарском (Задарски мир 18. фебруара 1358. г.) о превласти над овом покрајном. Убачени фалсификати од стране римске Курије (тј. монаха римокатоличких опатија у Далмацији) о „Црвеној Хрватској“ јужно од реке Цетине па све до реке Бојане у „Летопису Попа Дукљанина“ („Барски родослов“) су данас познати и признати чак и од стране хрватских хисториографа – нпр. Ферда Шишића и Наде Клајић, али не и хрватској правашкој хисториографији.

Прављење од магарца коња у процесу пре-писања хрватске повеснице је општи национални задатак хрватских повесничара још од времена Павла Ритера Витезовића (1652.−1713. г.) који је 1700. г. у свом све сем не знанствено заснованог дела „Обновљена Хрватска“ („Croatia Rediviva”) ноншарлантно прогласио све Словене етнолингвистичким Хрватима, тј. старим Илирима, а хрватске повесне земље обележио бело-црвеном бојом од Триглава до Црног мора. Тако су по њему постојале две велике балканске Хрватске: „Croatia Alba” (Бела Хрватска) и “Croatia Rubea” (Црвена Хрватска). Прва се простирала од Јулијских Алпи па до Дрине а Друга од Дрине до Црног Мора. „Бела Хрватска“ се са своје стране додатно делила на четири мање Хрватске: “Croatia Aplestris” (Словенија), “Croatia Maritima” (Далмација, Црна Гора, Херцеговина и јужни део Босне), “Croatia Mediterranea” (северни и централни делови Босне) и “Croatia Interamnia” (Славонија и Срем).[6] Дакле, све скупа читавих пет „Хрватски“. У својој „Стематографији“ из 1701. г. илустративно допуњује хрватско повесно право на скоро читав Балкан ређајући грбове читавих 56 илирско-хрватских земаља. Нит већег народа нит већих повесних покрајина у читавој повести Старог континента. Французи, Немци, Италијани, Енглези… једноставно немају шта да траже поред овако великог и моћног народа и његове повеснице као што су то Хрвати.

Од времена хрватског тзв. „Илирског покрета“ из прве половине 19.-ог века почиње и процес „хероизације“ сопствене нације у коме видну улогу игра и хрватски римокатолички клер.[7] Избацује се парола да су управо Хрвати били најхрабрији браниоци хришћанске вере у читавој Европи тако да би ислам вероватно догурао све до Лапландије да није било хрватских Рамбоа, Конана и Брус Лија да зауставе оријенталне хорде зла већ нешто иза Бихаћа и Јајца. Да је Европа и признала оволико натприродно херојство Хрвата коме би позавидели и један Одисеј, Ахилеј или Енеја истиче се да је римски папа почетком 16.-ог столећа (1510. г.) Хрватима за војничке заслуге у одбрани Христове вере доделио титулу „antemurale christianitatis“. Испада тако да су српске националне погибије на Марици 1371. г. и Косову пољу 1389. г. против истих тих Турака за исту ту Христову веру једноставно биле вежбе цивилне заштите и општенародне одбране у односу на гордо и неустрашиво стајање Хрвата на Зиду Хришћанства у Лици, Банији и Кордуну. Иначе се нешто несећамо да је иједан турски султан, па чак ни велики везир или паша, погинуо и у једној јединој бици против Хрвата као што то би случај са Муратом на Косову нити да је и један једини хрватски национални вожд (нпр. бан) икада заробљен у бици са било којим Турцима (као што то бејаше случај са кнезом Лазаром), а о одрубљивању главе да и не говоримо.

Наравно, за све оне који су повест студирали ван Загребачког свеучилишта (које је иначе званично према хрватском тумачењу као такво основано чак године 1669! и то као „најстарије и данас највеће свеучилиште у Југоисточној Европи“ – ко не верује нека посети насловницу знаничног сајта овог свеучилишта[8]) познато је да је управо у време велике папине захвалнице неустрашивим Хрватима та земља Хрватска коју су тако успешно бранили и одбранили била сведена на само „3000 оџака“ тј. домаћинстава у околини Загреба (тзв. „Остаци Остатака некад славног краљевства Хрватског“/”Reliquiae Reliquiarum olim magni et inclyti regni Croatiae”) јер су све остало заузели Турци а етнички Хрвати бежали главом без обзира испред отоманских башибозука, јаничара и спахија. Оно што нису освојили Турци Хрвати су правно пренели 1. јануара 1527. г. на династију аустријских Хабзбурга да им брани јер су сами били неспособни да одбране ни остатке остатака своје сопствене отаџбине. Етнички Хрвати су иначе толико били ажурни и заинтересовани за одбрану и ових „Остатака Остатака Хрватске“ да су Хабзбурговци морали да насељавају православне Србе из централних делова Балкана на просторе новоформиране Војне Крајине средином 16.-ог столећа како Турци не би ушли и у Карловац, Загреб или Вараждин.

Хрватска повијестографија је најпоноснија на „велику хрватску победу“ код Сиска од 22. јуна 1593. г. над страшним Турцима па је наводно и сама војничка моћ Отоманске империје баш од тада почела да опада. Међутим, за оне који се нешто озбиљније баве повешћу Југоисточне Европе познато је да је та поражена турска војска била локалног карактера, тј. из Босанског пашалука, предвођена босанским пашом, дакле не царска и пре свега мала и слаба. Немачки повесничар отоманске повести Јозеф фон Хамер у својој чувеној тротомној “Historiji Turskog/Otomanskog/ Carstva” (превод и издање за југословенско тржиште, Загреб, 1979. г.) у другом тому о овој бици пише само на (доњој) половини једне странице (119.-те) наводећи да су Ердеди, Ауерсперг, Егенберг, Редерн и Парадеисер (дакле ни један Хрват) дошли у помоћ и спасли град од турске опсаде, а турски великодостојници и војни команданти са војском погинули услед пуцања мостова који су били исувише уски и слаби. Дакле не у бици већ услед техничких околности. На Косову 1389. г. није било никаквих мостова и никакве воде већ отворено бојно поље на сувом са системом борбе прса у прса, мач на сабљу и копље на штит па онда хватање за вратове. И управо на овом примеру се да јасно спознати суштина хрватске фалсификаторске повесне клептоманије: шлеповати се поред туђих (аустријских, мађарских, српских) војничких победа и приказивати их као хрватске јер су се у географском смислу догодиле на територији за коју Хрвати мисле да је хрватска по напуханом и вештачки инфузионо одржаваном „хрватском повијесно-државном праву“. Тако су, веровали или не, Хрвати присвојили и хајдуке и ускоке који су се у Далмацији под Млецима борили против Турака. Од хрватске туђманолошке хисториографије никада нећете чути да је Лику и Крбаву ослободио од Турака српски сердар Стојан Јанковић, чију палату са патрицијским грбом у Задру Хрвати показују туристима као палату хрватског војсковође; ослободио заједно са још једним Србином – војводом Илијом Смиљанићем, на челу српских ускока који су у Равним Котарима ратовали под млетачком заставом.[9]

Ове борбе српских ускока је опевала и народна песма али су чак и ове песме ускочког циклуса у редакцији Хрвата др. Николе Андрића тискане као „хрватске“ почетком 1941. г. од стране „Матице хрватске“. Иста ова плагијаторска Матица је под именом „илирска“ и 1844. г. (са допуном од стране Ивана Мажуранића) издала Гундулићевог „Османа“ као „хрватског“ песника из „хрватског“ Дубровника (на порталу „Матице хрватске“ ћете прочитати да се ради о „класичном дјелу старије хрватске књижевности“[10]) чиме је и званично почело хрватско својатање српског Дубровника и његове културе и повести. Стандардни хрватски повесни плагијат је својатање војника-крајишника као „хрватских“ па тако ваљда читајући хрватску хисториографију и сам Господ на небесима зна да су „хрватски“ граничари натерали Наполеона Бонапарту у бегство за време битке код Арколе (коју је Наполеон на крају добио) 15.−17. новембра 1796. г. као и да је Наполеон похвалио баш ето етничке „Хрвате“ као најбоље војнике на свету (поводом битке код Смоленска 1812. г.) и да му је ето баш потребно око 100.000 таквих „хрватских“ солдата да освоји читав свет. А ти „хрватски“ војници-крајишници су те 1812. г. били већином Срби мобилисани са простора Лике и Крбаве (једна пуковнија) које су тада биле у саставу Наполеоновог „Илирског краљевства“. Војна Крајина као таква, тј. области Лике, Баније, Славонске Посавине, Јужног Срема и Кордуна, није никада била у саставном делу икакве Хрватске већ искључиво и само под директном управом Беча, тј. војне команде у Грацу. Укинута је године 1881. и тек тада су је бечке власти укључиле у Хрватску (да би парирале мађарском национализму) тако да тзв. “хрватско државно-повесно право” не полаже никакво право на област Војне Крајине од средине 16.-ог столећа па до 1881. г. а најмање на тзв. Крајишнике и њихова војевања од Крајине до Рајне и од Ломбардије до Смоленска. Међутим, хрватска хисториографија свесно врши плагијатско кривотворење повесних факата па упорно подмеће флоскуле о наводно две Хрватске у овом временском периоду од средине 16.-ог столећа до 1881. г.: “Цивилне” и “Војне” а постојала је само једна (цивилна илити банска) и једина над којом су бан и Сабор имали аутономну јурисдикцију у сасвим локалним и безначајним пословима.[11]

Хрватској повесној науци је најбитније од свега било и још увек остало да некако с конца и конопца докаже да је државност у Хрвата „тисућљетна“, тј. да се није никада прекидала све од првог владара Хрватске бана Борне 819. г. па до данашњих дана. У том контексту су спискови разноразно титулисаних владара обе Хрватске, тј. „далматинске“ и „посавске“ као и наводно јединствене „Краљевине Троједнице“ (Далмација, Хрватска, Славонија),[12] („banus“, “rex”, “interex croatorum”, итд.) од почетка 9.-ог века па надаље једноставно речено фасцинирајуће импозантни тако да листе енглеских или француских краљева нису ни за фусноте једној опћој повијести Хрватске и хрватске политичке неовисности. Тако је нпр. између два светска рата каснији (1944. г.) загребачки редовни свеучилишни професор (на Филозофском факултету) др. Рудолф Хорват (1873.−1947. г.) успео да склепа списак од читавих 245 (добро сте прочитали: две стотине и четрдесет пет!) владара разноразних „Хрватски“ како пре 1102 .г. тако и након тога.[13] Од тога је само краљева од Томислава 925. г. до Коломана 1102. г. било 16 (шеснаест). Међутим, на велику жалост хрватског пучанства, један просечан хрватски домољуб није у могућности да положи венац на гроб ни једног јединог од тих свих 16 хрватских краљева јер се ни једном једином од њих гробно место једноставно незна![14] Да не спомињемо мумифицирана тела владара као што је то случај у Срба, њихових саркофага и владарских инсигнија српске државности. Све сачувано и све јавно видљиво. И за домаће патриоте и за иностране туристе.

На крају је наравно неопходно да се осврнемо и на визуелну презентацију „хрватске тисућљетне државно-повијесне неовисности“ и повесног права које проистиче из таквог наводно чињеничног стања. До сада најмаркантнија визуелна представа овог права до које смо могли да дођемо је едиција Хрватска повијест у двадесет пет карата. Проширено и допуњено издање из 1996. г. са „Предговором проширеном и допуњеном издању“ од, ни мање ни више, него председника Републике Хрватске, истакнутог хрватског хисториографа и Брозовог генерала – др. Фрање Туђмана (првих месеци рата 1941. г. након проглашења НДХ био у усташким постројбама па се затим прешалтовао у партизане).[15] Наиме, овде се ради о проширеном и допуњеном издању из 1937. г. са „шест нових земљовида с прегледом Хрватске у њезиним најпресуднијим и повијесним тренуцима овога стољећа у задњих педесет година“ а које покривају период од 1939. г. до 1991. г. Последња и закључна реченица Брозовог генерала Туђмана у Предговору ове картографске едиције разоткрива сву суштину хрватске повесне клептоманије и плагијатизма: „Ово ће издање пружити читатељу обиље информација о повијесним збивањима и хрватским повијесним просторима, али и будити понос на ону Хрватску која је, како написа проф. Сркуљ, ‘знала кроз стољећа способношћу и одлућношћу својих синова очувати свој посебан државноправни положај’“. Дакле, након прегледа ове картографско-повесне збирке хрватске хисторије свакоме ће бити јасно да је хрватска државно-повесна неовисност континуирано стара читавих десет столећа![16] Да само узгред споменемо, без посебних коментара, да др. Туђман у другој реченици свог Предговора констатује чињенично стање да је „аутор др. Стјепан Сркуљ, познати средњошколски професор и писац повијесних уџбеника“. Какве ли тек збирке повесних карата хрватске повеснице праве свеучилишни професори!

Срби јесу од повесних догађаја правили митове и легенде, а најпознатији случај је са Косовским бојем и косовским јунацима. Међутим, Хрвати су вероватно једини народ у Европи који је од самостално исконструисаних митова и легенди направио повесне догађаје који се као званични тематски предмети изучавају на свеучилиштима дуљем Липе Њине. Ова хрватско повесно-клептоманска хипертрофија је, на жалост, озваничена и на новопеченом грбу Туђманове Републике Хрватске: као мали грбови около велике шаховнице се налазе и два грба која представљају наводно две државно-правно повесне хрватске земље – Истру и Дубровник, а које никада нису биле саставни део никакве Хрватске ни пре ни након 1102. г.

Напомене:

[1] Trpimir Macan, Povijest hrvatskoga naroda, Nakladni zavod Matice hrvatske-Školska knjiga, Zagreb, 1992, ISBN 86-401-0058-6, стр. 28−31.

[2] Ivo Perić, Povijest Hrvata, Centar za transfer tehnologije, Zagreb, 1997, стр. 52−60.

[3] Нпр. у најбољем светском повесном атласу за историју средњег века: Großer Historischer Weltatlas. Zweiter Teil. Mittelalter, Herausgegeben vom Bayerischen Schulbuch-Verlag, Redaktion: Josef Engel, Bayerischer Schulbuch-Verlag, München, 1979: ISBN 3-7627-6112-4 на карти на страницама 34−35.-ој која приказује политичко стање читавог Старог континента у временском раздобљу од 1138. г. до 1254. г. јасно стоји да је Хрватска још године 1091. постала део Краљевине Мађарске (Kgr. Ungarn). Овакво повесно-чињенично стање потврђује и амерички Хемундов атлас светске историје: Historical Atlas of the World, Printed by Hammond incorporated, Maplewood, New Jersey, 1984. Наиме, на страници 15.-ој овог атласа је штампана повесна мапа Европе око године 1200.-те на којој на просторима касније велике Брозове Хрватске једноставно и само пише: Hungary, док је јужни део Далмације, без територије Дубровачке Републике, присаједињен Србији чији је за главни град означен Рас.

[4] Dragutin Pavličević, Povijest Hrvatske, Drugo, izmijenjeno i znatno prošireno izdanje sa 16 povijesnih karata u boji, Naklada P.I.P. Pavičić, Zagreb, 2000, стр. 271−273.

[5] Др. Фрањо Туђман је и као повијесничар и као први председник „демокрацијске“ Хрватске тврдио 1990. г. и 1991. г. да је Загреб у Краљевину СХС 1918. г. унео све бивше јужнословенске земље из Аустро-Угарске и то наравно на основу „хрватског државно-повијесног права“ па би стога по њему повијесно гледано било праведно да се СФРЈ и раздружи на линији тог права.

[6] Pavao Ritter Vitezović, Croatia rediviva: Regnante Leopoldo Magno Caesare, Zagreb, 1700.

[7] Да се иза флоскуле о некаквом „југославенству“ хрватских илираца Људевита Гаја, Јанка Драшковића и осталих у ствари крила великохрватска идеја о стварању уједињене велике Хрватске на основу наводног „хрватског државно-повијесног права“ и Витезовићеве „Обновљене Хрватске“ из 1700. г. индиректно потврђује и хрватски повијесничар Јосип Хорват у својој књизи Politička povijest Hrvatske, Zagreb, 1990, у одељку под насловом „Polet i pad ilirstva, 1835−1843“.

[8] http://www.unizg.hr/homepage/

[9] Хрвати су са своје стране плагијатски присвојили хајдуке као нешто што припада и њиховом повесном наслеђу и преко ногометнок клуба „Хајдук“ из Сплита који је основан 1911. г. од стране српског студента који се вратио са студија из Швајцарске доневши „балун“ у Сплит и основавши локални ногометни клуб „Хајдук“ као српски којему су оригинални играчки дресови били у бојама српске националне заставе. Погодите зашто сплитски „Хајдук“ никада не игра у својим оригиналним дресовима.

[10] http://www.matica.hr/www/wwwizd2.nsf/AllWebDocs/knjigeMHosmanskupninaslov

[11] Нпр., у најквалитетнијем атласу за светску повесницу Großer Atlas zur Weltgeschichte, Westernmann Schulbuchverlag GmbH, Braunschweig, 1985, Buch-Nr. 047126 на карти о Европи године 1580.-те на страницама 102−103.-ој не постоји никаква Хрватска већ подељена Краљевина Мађарска између Аустријског и Отоманског Царства. На овој карти Хрватска под тим именом не постоји чак ни као најобичнији срез Аустрије или Мађарске док назив Србија (Serbien) стоји исписан као ознака за некакав део (Београдски пашалук) Отоманског Царства. У истом овом атласу на карти о немачким земљама након (сремско) Карловачког мира 1699. г. (Пруска и Хабзбуршка Монархија) на страници 115.-ој територија проширене Војне Крајине је јасно одвојена и од Хрватске и од Славоније. Дакле, као прво, Славонија не припада Хрватској и као друго Војна Крајина не припада ни Хрватској ни Славонији док је Далмација под управом Венеције, тј. ни она не припада Хрватској.

[12] Постојање ове Троједне Краљевине било након 1102. г. или 1867. г. је чиста хрватско-правашка фикција и самопроглашени повесни плагијат. На основу Аустро-Угарске нагодбе из 1867. г. провинције Хрватска и Славонија су припале Мађарској а провинција Далмација са Дубровником и Боком Которском Аустрији. Између Хрватске и Славоније на једној страни и Далмације на другој није постојала никаква ни саобраћајна а камоли политичка веза али је хрватска хисториографија самовољно прогласила фиктивно постојање уједињене Троједнице па сходно томе по хрватским повијесним знанственицима „логично“ испада да су 1918. г. Хрвати, тј. Хрватска, унели у Краљевину СХС, тј. од 1929. г. Југославију, и Дубровник и Боку Которску. Међутим, да ове три географске провинције (Хрватска, Славонија, Далмација) Хабсбуршке Монархије након Бечког Конгреса 1815. г. немају никаквих политичких веза једна с другом може се јасно видети на страници 73.-ој италијанског атласа повесних карата светске повеснице Atlante Storico, Instituto geografico de Agostini S.p.A., Novara, 1987.

[13] Dr. Rudolf Horvat, Povijest Hrvatske, Zagreb, 1924.

[14] Хрватска свеучилишна професорица др. Нада Клаић јасно пише у својој свеобухватној хрватској повести у средњем веку о наводном краљу Томиславу следеће: „Izvorni materijal na osnovi kojega još i danas stvaramo zaključke o Tomislavu vrlo je oskudan i velikim dijelom nepouzdan. O njemu nema nijednoga kamenog natpisa, a izvorni je materijal drugorazredan: svega jedna rečenica u Kronici arkiđakona Tome, dakle pisca XIII stoljeća, i još nepouzdaniji Ljetopis Popa Dukljanina. Od spomenutih izvora iskače svojom vrijednošću pismo pape Ivana X koje je stvarno najdragocenije svjedočanstvo o tom hrvatskom vladaru“, Nada Klaić, Povijest Hrvata u srednjem vijeku, Globus, Zagreb, ISBN 86-343-0472-8, str. 72. Дакле, о највећем и најмаркантнијем хрватском краљу (пандан српском цару Душану) постоји само један једини релевантан повесни документ о његовој физичкој егзистенцији и делима. О гробном месту и да не говоримо. Међутим, повијесничар Трпимир Мацан, без икаквог позивања на икакве повесне изворе, краља Томислава проглашава оснивачем велике Хрватске која је имала и до 1.500.000 становника, Trpimir Macan, Povijest hrvatskoga naroda, Nakladni zavod Matice hrvatske-Školska knjiga, Zagreb, 1992, ISBN 86-401-0058-6, стр. 31.

[15] Dr. Stjepan Srkulj, Dr. Josip Lučić, Hrvatska povijest u dvadeset pet karata, Prošireno i dopunjeno izdanje, Hrvatski informativni centar, TRSAT, Zagreb, 1996, ISBN 983-174-030-5, str. 115.

[16] Садржај ове едиције и у текстуалном и у картографском смислу речи је немогуће аутентично представити читаоцима путем препричавања, тј. описивања „чињеничног“ стања, па стога саветујемо свима који су заинтересовани да се упознају са класичним примером хрватске хисториографске бисерологије то ураде ишчитавањем оригинала.

serbianpatrioticfront@gmail.com

Ова адреса ел.поште заштићена jе од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте jе видели Извор: ВИДОВДАН