Хрвати уз НДХ, у партизанима ратовали Срби

Зашто врх хрватске државе упорно покушава да „опере“ усташке злочине у другом светском рату. Мачек, а не Павелић, позвао хрватски народ да подржи усташку државу, што је и учињено

Од пада Берлинског зида до ових дана дешава се ревизија историје и историографије, „прање руку“ у чијој позадини је порицање злочина који су обележили готово цео прошли век. Ново ишчитавање „учитељице живота“ свело се на то да оно што се догодило – није се догодило. Да све што смо знали, више не знамо.

У одмотавању овог клупка замена теза, обмана, крађа и фалсификовања докумената, удвориштва, тајних политика, завера, пропаганди… не морамо да се враћамо далеко уназад, откако се волшебно мењају кривица и узроци за избијање Првог илити Великог рата и откако су се на оптуженичкој клупи нашле Србија и Русија. И, наравно, од када је историјска наука ушла у рашље глобалистичког тумачења света и свесно оповргавање устаљених моралних начела. Прескочимо то ново замагљење којим се већ генерације ђака трују и задржимо се само на оном што се дешава у нашем непосредном комшилуку.

Већ годинама уназад, крајем априла и почетком августа, сведоци смо готово шаблонизованог сценарија који се одвија у Хрватској. Говор мржње, грубо кривотворење историјских чињеница, неодмерене изјаве најодговорнијих државника, оптуживање Срба и Србије за све недаће овог света, све су гласнији, а кулминација се достиже на помену жртвама Јасеновца и на годишњици „Олује“, са обавезним усташким покличем „За дом спремни“.

Од уласка Хрватске у Европску унију све је очигледнији национализам који распирују политичке странке, које напуштају своје демохришћанске и социјалистичке корене, у савезу са онима који заступају и пронацистичке, односно проусташке ставове.

Брисел и Вашингтон о томе ћуте. Повремено су спремни да само Србе упозоре, да морамо да заборавимо прошлост, да заборавимо шта нам се догађало у прошлом веку, да заборавимо историју, да се окренемо будућности и да градимо другачију Србију и другачије односе у окружењу.

Нажалост, и нашу и њихову, а управо нам они то не дозвољавају. Оно што се дешавало у Јасеновцу и око Јасеновца протеклих дана приморава нас да се по ко зна који пут сусретнемо са историјом. Идеја хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић и њеног личног изасланика на једном од већих стратишта Другог сватског рата Ивана Звонимира Чичка, о формирању комисије која ће, коришћењем савремених форензичких технологија, истражити шта се заправо догодило у Јасеновцу, ко су жртве и колико их је било, управо се уклапа у поменути манир „прања злочина“. Колинда је још затражила да се испита шта се у Јасеновцу дешавало не само од 1941. до 1945. године, него и касније, а Чичак је устврдио да у Музеју геноцида у Београду говоре о 50.000 жртава, а не о више стотина хиљада.

Једна од најтужнијих страница јасеновачке трагедије је управо лицитирање бројем жртава, које траје више од седам деценија. Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача пријавила је Међународном суду у Нирнбергу да је у Јасеновцу убијено 600.000 људи. Херман Нојбахер, Хитлеров опуномоћени министар за југоисток, писао је да је у логору Јасеновац убијено 225.000 Срба. Немачки командант југоистока генерал Александар Лер наводио је 400.000 жртава у НДХ, а исти број помињао је и немачки генерал хрватског порекла Лотар Рендулић. Његов колега Ернест Фик је идејном творцу Холокауста, генералу Хајнриху Химлеру, 16. марта 1944. писао да су усташе побиле 600.000-700.000 Срба.

Усташе су 22. априла и 1. маја 1945. до темеља срушиле јасеновачки логор и спалиле архиву, једино нису успеле да спале све тек побијене логораше и униште пећ у циглани у којој су спаљивали живе људе. Оно што нису стигле да сруше усташе, урадила је тек успостављена комунистичка власт у Хрватској. Наложила је да се до темеља уклони зид око јасеновачког логора, поруше све стражарнице и осматрачнице, жичане ограде и пољски бункери. Срушена је и цигларска пећ, коју су усташе биле претвориле у крематоријум.

И на том месту никао је Камени цвет, из кога је процветао „тисућљетни сан“ – Хрватска Хрватима.

Хрватска као чланица Европске уније, која је подигнута на идеји антифашизма, оправдање за своју квислиншку прошлост базирала је на тврдњама да је у питању била само „шачици Павелићевих следбеника“. Докази, међутим, говоре да никако није била у питању „шачица“, већ велики део народа.

А све је почело оног дана када је немачки окупатор 1941. године, 10. априла, ушао у Загреб. Радост грађана је била толико велика да је изненадила и саме Немце. Према неким њиховим изворима, нигде у Европи такав дочек нису доживели. Међутим, та „неугодна епизода“ постаће табу тема за живота Јосипа Броза. Једноставно, било је немогуће видети снимак уласка војске Трећег рајха и одушевљење „пургера“. Потом ће комунистичка власт овај догађај склонити под тепих, да не би била поремећена улепшана и идеализована слика о свенародном отпору према окупатору.

Када је Фрањо Туђман, приликом оснивања ХДЗ, рекао да Независна Држава Хрватска није само производ Анте Павелића већ остварење сна о самосталној држави, био је потпуно у праву. Заправо, Павелић са актом проглашење НДХ није имао никакве везе!

Првих дана априла 1941. године у Загреб је допутовао Хитлеров опуномоћеник, официр СС др Едмунд Везенмајер, човек с провереним искуством, који је у марту 1937. године прогласио независност Словачке. Везенмајер се одмах повезује са Славком Кватерником, пензионисаним аустроугарским пуковником. Њих двојица придобијају полицијску, оружану и комплетну војну структуру стационирану у Загребу, која је углавном била из састава Хрватске сељачке заштите, специјане оружане формације Хрватске сељачке странке, на чијем је челу био Влатко Мачек. Мачек, у том тренутку већ две године други човек југословенске владе, већ 7. априла даје оставку и враћа се у Загреб. Едмунд Везенмајер и Славко Кватерник добијају његову сагласност о проглашењу НДХ.

Десетог априла 1941. године у 17 часова и 45 минута Радио Загреб је емитовао прокламацију о стварању Независне Државе Хрватске, коју је потписао Славко Кватерник. Прочитан је затим и проглас Влатка Мачека:

„Хрватски народе! Пуковник Славко Кватерник, вођа националистичког покрета у земљи, прогласио је данас слободну и независну хрватску државу на цјелокупном хисторијском и етнографском подручју Хрватске, те је преузео власт. Позивам сав хрватски народ, позивам све присташе ХСС, који су на управним положајима, све котарске одборнике, опћинске начелнике и одборнике, да искрено сурађују са новом народном владом.“

Тако је управу у квислиншкој, усташкој Хрватској преузела Хрватска сељачка странка, која је била на власти у Хрватској бановини од формирања коалиције Цветковић-Мачек 1939. године.

Немачки напад на Југославију затекао је Павелића у Италији. Грозничаво је почео да окупља усташе које су биле „разбацане“ по разним местима. Десетог априла у Пистоји (Тоскана) организовао је смотру. Сакупило се њих око 200 и отишли су у Карловац, који су окупирали Италијани.

Ко ће бити на челу нове „независне“ владе – Павелић или Славко Кватерник? Тих дана ово питање није било јасно. Али то је трајало кратко. Рибентроп 12. априла јавља Везенмајеру да су Немци решили да хрватско питање препусте Италији. Сутрадан је потврдио да фирер признаје Независну Државу Хрватску на челу са Павелићем. У ноћи између 15. и 16. априла, одмах пошто су Немачка и Италија признале НДХ, поглавник је допутовао у Загреб. Почела је четворогодишња крвава владавина усташа.

Дакле, темељ те злочиначке државе поставиће Мачек и његова Хрватска сељачка странка, која је била неоспорни ауторитет међу Хрватима. Зато не чуде сви извори, партизанска документа, извештаји писани у току рата о националном саставу, говори партизанских команданата, послератни мемоари учесника рата, па чак и документа из немачких архива – да огромну већину у антифашистичким, партизанским јединицама чине Срби.

У зборнику докумената, том V, књига 30, објављен је национални састав дивизија које су формиране на територији данашње Хрватске овим редом:

– Шеста личка дивизија – 96 одсто Срба; – Седма банијска дивизија – 92 одсто Срба; – Осма кордунашка дивизија – 95 одсто Срба; – Дванаеста славонска дивизија – 85 одсто Срба.

Слободан Нешовић је у књизи „Прво и Друго засједање Авноја“ објавио, према записнику, говор Владимира Бакарића, хрватског комунисте и представника НОП Хрватске, доцније високог југословенског функционера, који је рекао: „На првом засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него представници НОП Хрватске.“

Све је то тако до капитулације Италије и Другог заседања Авноја у Јајцу, када ће се у хрватској делегацији наћи представици Мачекове Хрватске сељачке странке. И отад хрватски живаљ почиње масовније да приступа партизанском покрету…

За све то време Влатко Мачек је безбедно живео на свом имању у Купинцу. У мају 1945, у време кад партизани улазе у Загреб, без икаквих сметњи отићи ће за Салцбург. У годинама које су следиле, његова и улога његове странке у стварању усташке државе гураће се под тепих. „Повјесничаре“ из Загреба то не занима, они би да опет пребројавају мртве из Јасеновца…

ТИТОВ „ОПРОСТ“ У ГЛИНИ

Јосип Броз Тито је седам година после ликвидације јасеновачког логора, 27. јула 1952, на једанаестогодишњицу једног од најтежих усташких злочина над Србима, у Глини, када су усташе спалиле 1.764 људи, у свом говору одговорност за злочине над Србима, Јеврејима и Циганима, извршен у НДХ, скинуо са леђа ове злочиначке државе и приписао га немачком окупатору.

НАЈМАЊЕ ПОЛА МИЛИОНА ЖРТАВА

На основу досадашњих истраживања, београдски историчар Драган Цветковић процењује да број жртава у Јасеновцу износи између 122.300 и 131.100 људи, жена и деце. И да су усташе, поред Јасеновца, у другим логорима и на кућним праговима широм Босне и Херцеговине и Хрватске побиле и у јаме безданке бациле још 345.000 Срба.

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Хрватска историја

Неколико ширих, аутентичних свједочења

Др Момчило Диклић: АНТИФАШИЗАМ У ХРВАТСКОЈ | Јадовно …