Хроника прећутаног апартхејда (1)

Становници повратничког села Клинавац, код Клине, изложени су свакодневним пљачкама, тортурама и иживљавањима албанских банди, а брачни пар Воштић преживио је фингирано клање…

Приредили: Неђељко ЗЕЈАК и Ненад ТАДИЋ

Људи који не смију да се крећу у сопственим мјестима рођења, дјеца коју под обезбјеђењем воде у школе и вртиће, жртве фингираних егзекуција, уцијењени и застрашени људи којима краду идентитете да би им узели имања – то су Срби на Космету 2015. године.

ЕУ се бави проблемом миграната и штити своје границе, астрономи откривају нове егзопланете сличне земљи, роботи се спремају да преузму тржишта у свијету, а један народ живи живот који је одавно укинут и у Јужноафричкој Републици.

Апартхејд данас обитава на Косову и Метохији, тачније у оним дијеловима на којима још опстају Срби или су одлучили да се на њих врате. Они немају никаву помоћ сем сопствене издржљивости, вјере у себе или нејасне наде у матичну државу Србију.

Самопроглашена држава „Косово“, коју су војном акцијом „избоксовали“ НАТО и западни савезници, на челу са САД, и која је настала због наводне „заштите људских права“, данас се руга у лице свима који су учествовали у њеном стварању, а основна права човјека у њој су угроженија него икада.

ПАРЕ ИЛИ КОЉЕМО!

Становници повратничког села Клинавац, код Клине, изложени су свакодневним пљачкама, тортурама и иживљавањима албанских банди, а брачни пар Воштић преживио је фингирано клање.

Тројица маскираних млађих људи упали су у њихову кућу, обивши браве. Један од њих ставио је Вулети Воштићу бајонет под грло. Он је покушао да заштити супругу Грозду, иначе срчаног болесника, дебелим јорганом како би је поштедио ужаса.

Тражили су, говорећи албанским језиком, да им дају евре, а онда су узели 230 евра и 1.200 динара. Успут су нашли и исправе Воштића, па су и њих однијели.

Претходно је један од нападача ошамарио Вулету и запријетио му да не зове полицију. Стари брачни пар Воштић од тада дуго није посјећивао нико – ни српске ни албанске власти.

Вулета каже Срни да је преостало, махом старо, српско становништво, постало мета заштићених лопова и бескућника који у Клинавцу и сусједном српском селу Дрсник тренирају коришћење ножа, обијање брава и отимање имовине.

Исти ужас, као и Воштићи, раније је преживио и брачни пар Смиљка и Ђорђе Шмигић у Дрснику. Злочинци су, такође, у пола ноћи обили врата на њиховом дому. И њима су отели новац и личне документе, али су им оставили посљедње упозорење.

„Мораш да прихватиш цијену од 150 евра по ару – у супротном нећеш потписивати уговор о продаји“, поручили су разбојници Ђорђу и одшетали у правцу Клине.

НЕ ПРИЛАЗИТЕ СВОЈИМ КУЋАМА!

Биланс шеснаестогодишње мисије „мировњака“ УН у селу Мушутиште, десетак километара од Суве Реке, гласи – на стотине спаљених и разиданих српских кућа, минирани темељи објеката и порушене цркве.

У Мушутишту, познатијем по Цркви Пресвете Богородице саграђеној прије седам вијекова, до 1999. године у 200 домаћинстава живјело је око 2.000 Срба.

Данас су Срби непожељни, а њихове бивше комшије, усљед насиља и потпуног безвлашћа, не дозвољавају им ни да приђу својим разиданим домовима.

Албанци траже сачињавање списка непожељних односно оних Срба који су, наводно, окрвавили руке. Сви они чија имена буду стављена на списак могу само да сањају о повратку на своје.

Остаје им нада да ће попут насљедника Арсенија Чарнојевића из пепела подићи Цркву Свете Богородице, и, уз њу, и осталих 11 у којима је до 1999. године служена литургија.

У црквеним књигама је записано да је Чарнојевић пред сеобу Срба издао налог: „У Мушутишту затрпати Цркву Свете Богородице – када се вратимо, отрпаћемо је“.

Света Богородица је за Србе васкрсла и служила им као скровиште и прихватилиште пред налетима Турака и Арбанаса, све док 1999. године на територију Призренске котлине нису ногом крочили њемачки војници.

Под њиховим заштитом, Албанци су до темеља порушили Манастир Свете Тројице у засеоку Русеница. Остао је само звоник. Порушили су и Свету Богородицу разносећи камене стијене узидане у њене темеље. Минирали су и звоник, а од осталих цркава није остао ни камен на камену.

Упркос црној реалности, Срби не одустају од намјере да добију одговор на питање – ко је издао налог, а ко починио најстрашнији злочин над старим и изнемоглим лицима овог краја.

У јуну 1999. године у Мушутишту је, бјежећи пред злочинцима, остало двадесетак стараца и једно дијете не старије од пет година.Седамнаест људи је киднаповано и до данас им се губи сваки траг. Вјерује се да су тијела бачена у бунаре које су потом зликовци све до једног затрпали.

Гробље стараца, како га зову мјештани, неко би морао да откопа и да одговори зашто су сви бунари у Мушутишту затрпани и ко је дозволио да се сачини списак непожељних Срба.

ГРОБЉЕ БЕЗ НАДГРОБНИХ ПЛОЧА

Срби из Урошевца невесело су обиљежили градску славу – око двије стотине расељених присуствовало је служби у цркви, а онда су обишли разрушено гробље, са којег су однесене чак и надгробне плоче?!

Од 15.000 косовских Срба, колико их је у Урошевцу живјело 1999. године /у урбаном дијелу око 3.000/, остало је тек двоје – прота Живојин Којић и његова супруга, док на подручју општине живи тридесетак старијих, без иједног дјетета.

Снежана Маслар, рођена у Црногорској улици у Урошевцу, први пут од уласка Кфора и НАТО трупа на Космет, покушала је да пронађе родну кућу и улицу, али није успјела.

„Све оно што сам оставила јуна 1999. године, нестало је и обрисано. `Никли` су нови објекти чије власнике не познајем. Да није Цркве Светог Уроша, не бих веровала да је ово Урошевац“, каже Снежана за Срну. Она оцјењује да повратак Срба у урбани дио Урошевца више није могућ.

(наставиће се)

Извор:

Везане вијести:

Тапије нису довољне да се сачува земља (2)

Коме да кажемо да смо још живи? (3)

Кад робијаши шаљу у затвор (4)