Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Холокаустом против Јасеновца

Датум објаве: субота, 7 октобра, 2017
Величина слова: A- A+

Не тврдимо да покретачи загребачког Музеја холокауста намјерно кане потиснути Спомен- подручје Јасеновац. Али тврдимо да би то врло лако могла постати нехотична посљедица овако површно, неприпремљено и олако осмишљеног и најављеног пројекта

Фото: Д. КОВАЧЕВИЋ
Фото: Д. КОВАЧЕВИЋ

Отварати Музеј холокауста у главном граду а да о њему ништа не знају ни хрватски Јевреји ни хрватски Срби, нити иједна друга заједница жртава фашизма, и то у тренутку док земљом ничу плоче с усташким поздравом – има ли чега бизарнијег?

Има ли ичег непримјеренијег него најављивати Музеј холокауста у главноме граду, а да у ту замисао у само неколико дана јавно и недвосмислено посумњају сви они који би, да је разума, договора и добре воље, у његову стварању свесрдно судјеловали? Како је могуће да су иницијатори идеје – људи у чију би добру вољу, надамо се, било непоштено сумњати – одабрали толико неуобичајен и наопак пут, па кренули стварати музеј, а истодобно заобишли насљеднике оних чије би страдање требао представљати?

Кани ли, дакле, »Центар за промицање толеранције и очување сјећања на холокауст« – удружење које покреће музеј, а није старије од пола године – за свој пројект придобити јавност и заједнице жртава, из петних ће се жила морати потрудити да поправи лош дојам што га је сама створила.

Јер, дуг је попис важних питања која не могу остати без одговора. Прво, може ли музеј такве важности бити пројект једног удружења и једнога града, па био то и Загреб? Јасно да не може: Музеј холокауста није тек још једно одлагалиште занимљивих старина, што музеји нажалост често постају; он мора бити израз консензуалнога осјећаја одговорности заједнице за жртве које су скривили њезини претходници; он мора прецизно памтити, поштено образовати, сериозно опомињати и упорно упозоравати; он мора бити израз заједничке, неподијељене свијести нације о фрагилности, вриједности и различитости њезиних мањина. Музеј холокауста, ријечју, мора бити заједнички, симболички наглашено јединствен пројект највиших представника ове земље – Сабора, владе и предсједнице Републике, али и цијеле јавности, од медија до ветеранских удружења, укључујући ту и она која окупљају војнике што су у Другоме свјетском рату били на страни починитеља холокауста.

Мало је од свега тога у пројекту који води Наташа Поповић, водитељица Фестивала толеранције, бившег Фестивала јеврејског филма, огрнута ауторитетом Бранка Лустига, продуцента прослављене »Schindlerove liste« Стевена Спиелберга и осјечког Јевреја који је као дијете преживио логор Auschwitz. Штовише: о Музеју холокауста говорка се по загребачким кулоарима, а да нико од оних који би у свему морали интензивно судјеловати нема јасних података што се то заправо спрема у старој творници уља »Звијезда« у средишту главнога града.

И сама Наташа Поповић, која каже како би музеј требао бити отворен у сљедећих годину и пол, признала је нашем листу да постав још није осмишљен, стручни тим није окупљен, нема изложака, а ни заједнице жртава нису још добиле информације. »Идеја је да музеј буде мултимедијални и интерактивни, мјесто у које ће долазити млади и откривати истину о историји те учити о толеранцији. Требала би бити приказана историја холокауста, с посебним нагласком на холокауст у Хрватској«, износи Поповић најопћенитију могућу идеју.

Али чекајте – па зар Хрватска такав музеј већ нема? Што је са Спомен-подручјем Јасеновац? Није ли оно музеј холокауста? Није ли оно »мултимедијални и интерактивни« музеј? Није ли мјесто »у које би требали долазити млади и откривати истину о историји те учити о толеранцији«? Не приказује ли оно »историју холокауста, с посебним нагласком на холокауст у Хрватској«? На сва та питања, одговор би требао бити недвосмислено потврдан.

Страхујемо, међутим, да у томе и јест проблем. Оно што се у новембру прошле године догодило неколико стотина метара од уласка у некадашњи усташки логор смрти – постављање спомен-плоче с усташким поздравом – језива је метафора тренда који Спомен-подручје Јасеновац, корак по корак, претвара у – заборављени музеј. То, да је у спомен-подручју све мање посјетитеља, тек је једна од могућих потврда за такву тврдњу. Отвори ли се у Загребу Музеј холокауста, што мислите, хоће ли то потпомоћи јасеновачкој меморијализацији усташких злочина, или њиховоме забораву?

Избјегнимо сваки неспоразум: не тврдимо овдје да Загребу не треба музеј такве врсте; штовише. Не тврдимо, такођер, да покретачи загребачкога Музеја холокауста намјерно кане потиснути Спомен-подручје Јасеновац. Али тврдимо да би то врло лако могла постати нехотична посљедица овако површно, неприпремљено и олако осмишљеног и најављеног пројекта. И зато, не бјежимо од улоге злогуких пророка: желите ли уистину меморијализирати жртве нацистичких и усташких погрома у Хрватској за Другога свјетског рата, најмање што морате учинити јест вратити се Јасеновцу, оснажити и реафирмирати истину коју чува престати већ једном, забога, шуровати с овима што избацују Тита из хрватске историје, а заговарају и бране »За дом спремни«. Да, и Ви, господине Лустиг – Ви на првоме мјесту.

Аутор: Борис Павелић

Извор: novilist.hr

Везане вијести:

Сервира ли Бранко Лустиг под толеранцијом лицемјерје …


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top