Ходати у част својих предака – Јадовно 2017

Прошавши улицама Београда у Спасовданској литији, сведочећи непрестану српску борбу за наше Косово и нашу Метохију на Газиместану, Часни Крст, освештан у Јерусалиму, кренуо је пут Лике и планине Велебит, на страдално место српског народа. Ходочасници, Срби из Шумадије, са Космета, из Црне Горе и Херцеговине, Београда и Бања Луке, из Војводине и Далмације, са Кордуна и из Лике, ходили су стазама којима су наши преци одведени право у смрт, свезани, осрамоћени и измучени од стране хрватских усташа.

У комплексу логора Госпић – Јадовно – Паг, у свега 132 дана пролећа и лета 1941. године, страдало је преко 38 000 Срба из свих крајева тадашње НДХ. У затворима Госпића, на путевима до Велебита, на острву Пагу у логорима Слана и Метајна, српски народ је убијан на најмонструозније начине. Међутим, при помену Јадовна, прва помисао су јаме. Велебит, планина која се види из свакога кутка Лике и која одваја личка поља од Јадранског мора, позната је по својим многобројним крашким јамама које се налазе на сваком кораку. У ланцима и подераним кошуљама, боси и испребијани, једним ударцем маља у потиљак, Срби, једни за другима, падали су у поноре тих бескрајних велебитских јама и тако пуштани да умиру данима, у најгорим мукама, окружени лешевима својих синова и кћери, браће и сестара, очева и мајки.

„Крв је моје свјетло и моја тама,

блажену ноћ су мени ископали

са сретним видом из очињих јама;

Од капља дана бијесни огањ пали

крваву зјену у мозгу, ко рану.

Моје су очи згасле на моме длану.

…

Посљедње свјетло прије страшне ноћи.

Био је бљесак муњевита ножа,

и врисак, бијел још и сада у сљепоћи,

јер до појаса сви су били голи,

и тако наги очи су нам боли“

 „Вила Велебита“ је тих летњих месеци, те проклете 1941. године, заувек напустила горе велебитске планине, постиђења од свога хрватског рода и његове „славе“. И никада се неће вратити јер јој то неће дозволити кости српске нејачи, српских жена, мушкараца и стараца, недужних људи који су побацани у јаме само зато што су били оно чега се нису хтели одрећи, Срби и православци. А крв наших мученичких предака, која се излила из јама и преплавила личка поља и села, заувек је ударила тапију на ту Богом дану земљу. То је Лика наших предака, и то је наша Лика, и не може, не сме и неће бити никада и ничија друга.

Зато ћемо сваке године, поред сваке бездане јаме где су  наши преци убијани, подићи по Крст, њима у част, али и у аманет нашим поколењима да знају где се могу прекрстити и помолити Богу за душе наших предака када буду долазили у будућим временима.

А младих има. Свесни, спремни на борбу против заборава, достојанствени. Нису се дали испровоцирати ни када сумалтретирани на граници, ни када су им полицијске камере набијане у лице, ни када су снимани на сваком кораку, ни када су припадници органа реда и безбедности Хрватске покушали да упадају разним „хумористичким“ доскочицама. Остали су прибрани и мислима упереним ка Небу  јер су због Неба и дошли. Црквена звона са православних храмова у личким селима Смиљан и Медак повезале су небеске и овоземљаске, наше душе, у симбиозу коју они неће разумети.

И док сам корачао велебитским стазама, носећи крст на својим леђима, схватио сам да нема ничега величанственијег него ходати у част својих предака.

Аутор: Бојан Арбутина

Везане вијести:

Обележен Дан сећања на Јадовно (ФОТО, ВИДЕО)

Додик код Шаранове јаме на Велебиту: Тешко је опростити…

Плажа на месту усташког логора

Погледајте како је било на Јадовну прошле године..

Галерија фотографија са обиљежавања Дана сјећања на Јадовно 1941 – 2016.