Херој на ивици очаја

„Кажу, прва је пала баш на нас. Ако је тако, онда сам ја прва жртва НАТО. Било је то у 20.03 сати. Брдо Обосник, Бококоторски залив, 235. Центар за стационарну везу бивше Војске Југославије.

Чуо сам зујање и одмах после тога експлозију. Схватио сам да летим три или пет метара и да ударам главом о неки зид. После нисам знао ништа. Отворио сам очи тек на ВМА у Београду. Нисам знао ни који је дан, ни месец, ни година. Око мене неки генерали који су ми ту, у кревету, уручили решење о унапређењу и медаљу за посебне заслуге. Дали су ми и велику плакету са Указом који је потписао Слободан Милошевић.

Данас, 17 година касније, размишљам да се убијем јер од свега ми је остао још тај орден и овај венчани прстен. Остало сам продао да бисмо преживели. Имам двојицу синова, средњошколце и жену која би да ради, али нико неће да је прими са толико година… Једном сам већ покушао себи да скратим муке, било је то 2003. Толико ме је глава болела да нисам знао како да утулим ту бол. А чим заспим, угледам ракету како лети ка мени, ка мом кревету, деца су ту одмах поред мене, жена… Чујем јасно како зуји, јаче и јаче. Тргнем се и схватим да је то био сан. Чим заспим опет исто. Покушавао сам да не спавам, али не иде… Са овим лековима је боље, али и даље сањам кошмаре…“ .

Овако прича пензионисани капетан прве класе, Радојица Жижа, један од првих рањеника Војске Југославије у НАТО агресији 1999. И овог 24. марта, војни и државни врх ће полагањем венаца и паљењем свећа обележити рат у коме је, и даље према незваничним информацијама погинуло између 1.200 и 2.500, а рањено око 5.000 људи. Случај капетана Жиже на драстичан начин осликава однос државе према људима који су је 1999. године бранили.

Ко разуме, свака му част!

У једном од последњих одговора (послат 2. марта) на молбу Жиже да му Војска Србије помогне и обезбеди кров над главом, па био то барем и смештај у неком од војносамачких хотела, из Генералштаба му је поручено да је једина могућност да прибави „у својину други једнособан стан било где на територији Србије како би имали основа да у складу са могућностима“ добије троипособни стан у закуп на неодређено време.

Са око 400 евра месечних прихода (300 пензија и 100 инвалидски додатак) купује лекове и храну, школује синове, плаћа кирију од око 250 евра и отплаћује месечну рату од око 100 евра кредита који је подигао како би реновирао стан из кога је у међувремену избачен на основу судског спора за који није ни знао да се против њега води.

Од прошле године, када се све то десило, а новине биле препуне саосећања, па све до данас, једини помак у животу овог официра су коверте са одговорима разних министарстава и Генералштаба Војске Србије на дописе челника Удружења РМВИ у којима их службено обавештавају да „не постоји правни основ“ да се Жижи помогне.

– Свако се нада светлу на крају тунела, ја сам престао да се надам…. Жао ми је деце, и због њих молим сваког ко може да ми помогне, било како… Можда ће се наћи неко ко ће схватити моју муку, ако моја држава већ не може – каже, на ивици очаја овај ратни војни инвалид.

Генерал Лазовић: Заказала људскост
Некадашњи командант чувеног 250. ракетног дивизиона који је оборио „невидљиви“ Ф 177 А, генерал Мирослав Лазовић, сада председник РМВИ Србије, каже да је ово удружење укључено у решавање проблема капетана Жиже.
– Сви се правдају да нису надлежни: од Министарства за рад, социјална и борачка питања, преко Министарства одбране, до Генералштаба. Правно гледано, они су у праву, а суштински, у случају капетана Жиже је заказала људска хуманост – оцењује Лазовић.

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

„Оверили” га Шиптари са седам метака: „Мртви“ полицајац Славиша Матејић дочекао пензију!

Кошаре 30.09.1998. године

Генерал Небојша Павковић: Светски моћници нису желели мир на Космету