Говор хрватског предсједника Месића на комеморацији жртвама логора Јадовно

14.06.2009.

Госпође и господо,

другарице и другови,

Окупили смо се на мјесту некадашњега усташкога логора Јадовно. На мјесту, гдје је прије непуних седам десетљећа успостављено стратиште. Да, дословно: стратиште, јер ово се само звало логор, али било је мјесто убијања. Овдје данас нема споменика, овдје у оно вријеме није било херојскога покушаја пробоја и ослобођења логораша, овдје није било ослобођења.

Није било ни времена, ни прилике за ослобођење. Јадовно је, наиме, постојало само кратко вријеме.

Али, тако дуго док је постојало, овдје је била само – смрт!

И овдје су почели како холокауст у Хрватској, тако и суставно убијање Срба из Хрватске; управо овдје, у липњу далеке године 1941.

О Јадовном готово да и нема докумената, примарних докумената. Овдје се нису водили пописи логораша, ма како непотпуни и непоуздани, овдје се нису запримали ни регистрирали пакети, ако их је уопће било, за оне које је злочиначки режим тзв. Независне државе Хрватске сматрао својим непријатељима. А сматрао их је непријатељима само зато што су их таквима прогласиле идеологија и политика што су одређивале биће творевине коју би неки – на жалост – и данас још, свему успркос, хтјели приказати као нешто хрватско, нешто чиме бисмо се требали поносити.

Кажем: о Јадовном практично нема докумената, о томе логору једва да се нешто зна, осим тога да је забиљежено само изнимно мало преживјелих, односно да је овдје – у односу на број доведених – убијен највећи број логораша.

Но, свакако никакви повјесничари, квази-повјесничари или тзв. истраживачи не могу тврдити како се у вријеме бивше Југославије о Јадовноме шутјело, јер се сакривало злочине почињене у НДХ.

Не могу то тврдити, јер то напросто није истина.

А једнако тако ни један политичар, а нити квази политичар – јер таквих нам не мањка – не смије тврдити да се у усташким логорима живјело готово као на ладању.

Јер, ни то није истина. То је чиста лаж!

Не, ми говоримо о логорима смрти – тренутне, или смрти након неописивих мука, али смрти у свакоме случају. А таквих је логора широм Хрватске постојало на десетке.

И то јест истина!

Кости убијених још су расуте у знаним и незнаним јамама Велебита, у јамама које – није ли то мало необично – данас нитко не истражује. Они који су тако посвећени откопавању ратних и поратних гробница и који већ и прије но што откапања почну „знају“ тко је тамо покопан и колико је тих људи, њих те велебитске јаме уоколо Јадовнога као да се не занимају.

И не пада им на памет да пребројавају те забораву предане посмртне остатке невиних жртава. А овдје свака је жртва била невина.

И то је истина и о томе никакве сумње нема, нити може бити!

Ако смо тим жртвама нешто дужни, онда смо дужни да их не заборавимо. И зато смо данас овдје. Да поручимо како нећемо заборавити. И још нешто: да кажемо – јасно, најјасније што можемо – како нећемо дозволити манипулирање повијешћу и повијесним чињеницама.

Моја је дужност – као предсједника Републике – да то не дозволим. И моја је људска обвеза, и након престанка мандата, да устрајем у борби за истину, а против лажи којом се жели затровати у првоме реду младе генерације. Прије тједан дана, када сам се сусрео са страним дипломатима на Брионима, рекао сам како ми је борба за афирмацију и реафирмацију антифашизма наметнута. И рекао сам још нешто – да ја ту борбу прихваћам.

Понављам то и данас, управо овдје, на мјесту гдје су они који су били у служби наци-фашистичких идеја – не Хрватске, него наци-фашистичких идеја – убијали људска бића само зато што су се родила као припадници друге нације, што су била припадници друге вјере, или зато што је усташки режим сумњао да би се могла усудити мислити својом главом.

Из усташког терора и окупације родио се антифашистички отпор, највећи и најорганизиранији у цијелој окупираној Европи. Једини антифашистички отпор који није био диригиран извана, који је прву помоћ извана добио тек добре двије године након што се распламсао.

Да, водили су га комунисти, водио га је Тито.

То су повијесне чињенице, то је истина!

Но, због тих чињеница и због те истине, због тога што се некоме комунистичка идеологија не свиђа, или што Тита сматра контроверзном личношћу, а радикалне и неутемељене квалификације што се за њега лијепе нећу ни спомињати, због тога нитко нема право демонизирати антифашистичку борбу, нити апологетски приказивати усташки режим.

Кажем: нитко!

То право немају ни такозвани повјесничари који сматрају како повијест нема смисла без ревизије, ни они који се представљају као повјесничари, а повијест накнадно дописују, али нити политичари који се искривљеном повијешћу служе како би остварили лако препознатљиве дневно-политичке циљеве.

Ревизија је прихватљива само у смислу надопуњавања, бољег освјетљавања онога што је у основи већ познато, па и откривања новога. Али ревизија схваћена као право на повијесну лаж – то је апсолутно неприхватљиво. А управо то је оно, са чиме смо све агресивније суочени.

Ми смо, као друштво, данас дословно жртве вербалне агресије којом се желе збрисати повијесне чињенице. Без икакве задршке тврдим како то напросто не пролази, нити икада може, или смије проћи. Изговорити се може свашта, али догодило се оно и само оно што се догодило, без обзира о којој страни говорили.

Политички циљеви оних који се сакривају под „фирмом“ ревизије, а коју они зову откривањем повијесне истине, прозирни су и посве јасни. С једне стране они у основи уништавају претпоставке за суживот не само припадника различитих етницитета, него и различитих свјетоназора у Хрватској. С друге стране, а заправо говоримо само о два лица исте медаље, они теже стварању увјета у којима ће бити могућ повратак на политички курс из времена прије године 2000.

Они, најкраће речено, желе дискредитирати антифашизам, који је записан и у Уставу модерне хрватске државе како би ту државу претворили у нешто што она није и никада не смије ни постати.

И неће постати!

Ма колико нас с естраде бомбардирали усташким поздравима, ма колико се трудили да тзв. поглавника који је предао и продао фашистима добар дио Хрватске књигама и филмовима прикажу као домољуба, ма колико устрајавали на манипулирању бројкама не би ли злочине којих је послије завршетка Другога свјетскога рата доиста било – представе као планиране масовне злочине против Хрвата само зато што су били Хрвати.

Све што је везано с усташком страховладом и квази-државом која је ту страховладу проводила – неприхватљиво је. Од поздрава, преко симбола, до једностранога образовања и саме идеологије на којој је усташка држава била саздана. Понављам: то је неприхватљиво, било тако записано у некоме закону, или не. А зашто то ни до дана данашњега законом нисмо забранили, то је посебно питање.

Невине жртве побијене овдје у Јадовном и у бројним другим усташким логорима, сви који су пали у борби за ослобођење од окупације, сви они позивају нас с ону страну границе између живота и смрти да не дозволимо негирање, релативизирање, а најмање призивање онога због чега су угашени њихови животи.

Овдје, на једноме од најстрашнијих, ако не и најстрашнијем стратишту из времена Другога свјетскога рата на тлу Хрватске, дужни смо обећати, чврсто и беспоговорно, да ћемо се одупријети свима онима који би нас хтјели учинити заробљеницима, заправо таоцима једнога краткога, али ужаснога одсјечка наше повијести, одсјечка којега се морамо срамити, али којега никада не смијемо заборавити.

И који нам никада, баш никада, не смије бити инспирација за будућност!

То је моја данашња порука из Јадовног и могу се само надати да ће она допријети до хрватске јавности. Једнако као што бих се волио надати да ће и ово мјесто што прије бити обиљежено на примјерен начин.

Сачувајмо спомен, јер повијест је – на жалост – препуна примјера који потврђују како је заборав сигуран пут у понављање – па и онога што се никада не би смјело поновити.

Јадовно не смије бити заборављено. И Јадовно неће бити заборављено.

Хвала!