Gorki ukus hrvatske čokolade

Datum objave: petak, 29 septembra, 2017
Veličina slova: A- A+

Da li su hrvatsko usmeravanje spoljnopolitičkog fokusa ka odnosima sa Srbijom i poziv predsedniku Vučiću da poseti Hrvatsku odraz iskrenih namera za popravljanje loših međudržavnih odnosa, ili rezultat pritiska u sklopu zapadnih planova na Balkanu?

© Wikipedia/ Unknown Croatian military photographer - Scanned from Ustaška vojnica book
© Wikipedia/ Unknown Croatian military photographer – Scanned from Ustaška vojnica book

Kada je u pitanju mržnja prema Srbima, u Hrvata ne manjka ni mašte ni ideja, ma koliko one ponekad bile apsurdne i zasluživale podsmeha. Takav je i slučaj table sa likom hrvatskog kralja Zvonimira na ulazu u Knin i natpisom „Kraljevski grad Knin – dobrodošli“, koji se razlikuje od originala po tome što su na njegovoj desnoj šaci doslikana dva prsta. „Izgleda da se nekome nije svidelo da Zvonimir dočekuje posetioce Knina sa ispružena tri prsta, što je kao srpski pozdrav od 1990. godine često koristio predsednik SPO Vuk Drašković, a potom je i šire prihvaćeno, naročito među srpskim borcima u ratovima od 1991. godine do 1999. godine“, preneli su ovih dana mediji.

ZAKON O BRANITELjIMA

Za razliku od ovog karikaturalnog slučaja, za Knin se vezuje i jedan drugi, mnogo ozbiljniji i opasniji. Upravo je u ovom gradu 4. avgusta ove godine, na svečanoj sednici hrvatske vlade, povodom Dana pobede i domovinske zahvalnosti, Dana hrvatskih branitelja i 22. godišnjice operacije „Oluja“, usvojen predlog novog Zakona o hrvatskim braniteljima iz Domovinskog rata.

Sam predlog ostao je u senci skandaloznog govora premijera Andreja Plenkovića, kada je izjavio da je „Oluja“ sprečila nove Srebrenice, i bio je u senci sve do ovih dana, kada je prihvaćen u saborskom Odboru za veterane, a već bi bio usvojen i u samom Saboru da protiv njega javno nije istupio predsednik Samostalne demokratske srpske stranke Milorad Pupovac.

Odredbe predloženog zakona zasnovane su na Deklaraciji o domovinskom ratu, ali s dve bitne razlike kada je reč o formulaciji ko je sve bio agresor na Hrvatsku. Naime, u predlogu zakona stoji da su „agresiju na RH izvršile Srbija, Crna Gora, JNA i paravojne jedinice iz BiH uz pomoć velikog broja pripadnika srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj“, dok se u Deklaraciji ne spominje BiH i navodi se oružana pobuna tek dela srpskog naroda u Hrvatskoj.

Izražavajući nadu da zakon neće biti usvojen, za šta su šanse male ili nikakve, predsednik SDSS-a Pupovac u izjavi za beogradske medije istakao je da je predloženi zakonski tekst neprihvatljiv iz više razloga: „Taj zakon stigmatizuje veći deo Srba u Hrvatskoj, ima negativne političke i pravne konsekvence i dodatno otvara sukobe između Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore pošto ponovo otvara pitanje o uzrocima i posledicama rata.“

Sve hrvatske političke stranke u Saboru pokazuju želju da usvoje zakon o pravima hrvatskih branitelja, a jedinu dilemu imaju da li da kao agresora označe „veliki broj Srba“ ili samo „deo Srba“ koji su živeli u Hrvatskoj, a bili su „organizovani i predvođeni velikosrpskom politikom“. Udruženja hrvatskih ratnih veterana insistiraju da u tekstu novog zakona ostane formulacija o „oružanoj agresiji koju su izvršile Srbija, Crna Gora, JNA i paravojne jedinice iz BiH“, bez obzira na žestoke reakcije iz Beograda.

RATNA ODŠTETA

Zaslepljeni, reklo bi se, svojom endemskom mržnjom prema Srbima, a ne racionalnim i suvislim promišljanjem, skoro sve hrvatske stranke traže i ratnu odštetu koja će, prema proceni pojedinih zastupnika, koštati Srbiju 40 milijardi evra. Poslanik Josip Jakić iz HDZ čak tvrdi da je odšteta jedan od pet glavnih uslova za pristup Srbije EU. Na stranu što ne postoji nikakva presuda na osnovu koje bi se ta odšteta mogla tražiti.

Prognani Srbi iz Hrvatske odavno upozoravaju da u Hrvatskoj postoji opšti konsenzus da je Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku, te da je Hrvatska bila žrtva te agresije i vodila odbrambeni i oslobodilački rat.

Teorija o agresiji, po rečima predsednika Saveza Srba iz regiona Miodraga Linte, providan je pokušaj da Hrvatska opravda etničko čišćenje pola miliona Srba, brojne zločine nad srpskim civilima i zarobljenicima, otimanje i uništavanje srpske imovine, da amnestira brojne hrvatske zločince i da rehabilituje genocidnu NDH.

„U Hrvatskoj samo pojedinci govore istinu, tj. da je Hrvatska vodila agresorski rat protiv JNA i srpskog naroda s ciljem da stvori hrvatsku državu bez ili sa što manje Srba. Jasno je kao dan da je Hrvatska neprijateljska država i ona to ne krije da pokaže kada god je to moguće“, ocenio je Linta.

UKIDANjE MANjINA 

Na sve se nadovezao najnoviji zahtev za referendum kako bi se predstavnicima manjina ukinula garantovana mesta u parlamentu, kojim bivši predsednik Hrvatske stranke prava (HSP) Ante Đapića pokušava da se povrati sa političkih margina, koristeći se u javnosti već prisutnim nezadovoljstvom što manjinski zastupnici često predstavljaju jezičak na vagi pri formiranju vlasti.

Kao primer u prilog svoje teze, Đapić navodi parlamentarne izbore iz 2003. godine, posle kojih je tadašnji šef HDZ Ivo Sander za koalicione partnere, umesto njegovog HSP, uzeo Samostalnu demokratsku srpsku stranku (SDSS), čime je, kako kaže, „prvi put izigrana volja birača“ i na snagu stupio „bastardni zakon“ o izboru poslanika manjina, kojim je osigurana „nadzastupljenost“ manjinskih birača čiji su zastupnici s „pet puta manjim brojem glasova“ dobili saborske mandate.

Đapić ne krije da je neposredan povod za svoju inicijativu pronašao u nedavnom premeštanju ploče sa natpisom „Za dom spremni“ iz Jasenovca i aktivnoj ulozi u kampanji za njeno uklanjanje čelnika SDSS-a Milorada Pupovca i poslanika italijanske manjine Furija Radina. On je uveren da će za svoj projekat dobiti „široku podršku“, najpre braniteljskih udruženja i braniteljske populacije, a tvrdi da već ima i podršku pravnih stručnjaka, koji će osigurati da se inicijativa sprovede u skladu s referendumskim pravilima.

Referendumsku inicijativu da se poslanici nacionalnih manjina biraju putem opšteg prava glasa sa građanskih lista, a ne više u posebnoj izbornoj jedinici, analitičari vide kao razvrstavanje na „dobre“ i „loše“ građane. Profesor i politički analitičar Ivo Rimac iz Zagreba uočava da Đapić ne sledi logiku zvanične politike prema susednim zemljama kada je reč o pravima tamošnjih Hrvata, jer njegova politička agenda „zagovara granice izvan današnjih granica Hrvatske“, zbog čega će, po rečima Rimca, biti zanimljivo videti kako će reagovati zvanična politika, koja je do sada bila vrlo snishodljiva prema Đapićevim ispadima.

PREDSEDNIČKI SUSRETI 

Trebalo je da Zapad podigne prst prema Hrvatskoj zbog njene ne samo unutrašnje već i spoljne politike, naročito prema susedima, pa da iz Zagreba krenu nešto pomirljiviji tonovi. Tek što se izjasnila da je ustaški poklič „Za dom spremni“, u stvari, „stari hrvatski pozdrav“, ali „kompromitovan u vreme ustaških dana“, predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je za ovu jesen ili kraj godine najavila posetu Aleksandra Vučića Hrvatskoj, vidno naglašavajući da je nesporno da postoji dobra volja i nje i predsednika Srbije da se konačno krene u rešavanje otvorenih pitanja između dve zemlje.

Ovo je, valjda, trebalo da bude i odgovor Vučiću i njegovim kritikama, sa margina zasedanja Generalne skupštine UN u Njujorku, da zakon o braniteljima ne doprinosi dobrosusedskim odnosima Hrvatske i Srbije, kao i najavu da će zamoliti predstavnike EU da o ovom problemu razgovaraju sa Hrvatima.

Iako je srpski predsednik u intervjuu za zagrebački „Večernji list“ rekao da će „Hrvati i Srbi u budućnosti sve više morati da budu saveznici, a sve manje ljudi koji će živeti u prošlosti svojih neprijateljstva“, može li se verovati hrvatskoj predsednici, ako se prisetimo raspleta njihovog prošlogodišnjeg srdačnog susreta? Nije se, takoreći, ni osušilo cveće u buketu koji je Vučić (tada kao premijer Srbije) uručio predsednici Grabar Kitarović na mostu na Dunavu između Hrvatske i Srbije, a Hrvatska je, u samom cajtnotu, blokirala pregovore Srbije sa Evropskom unijom, da bi potom usledio i niz nemilih događaja praćenih povampirenjem ustaštva i fašizma u Hrvatskoj (spomenik Miru Barešiću, ubici jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića u Švedskoj, spomen-ploča HOS-a u Jasenovcu sa parolom „Za dom spremni“, film Jakova Sedlara o Jasenovcu kojim se falsifikuje istorija o ovom koncentracionom logoru…). Čak je i američki Stejt department kritikovao Zagreb zbog popuštanja filofašističkoj nostalgiji, dok se bivši ministar kulture Zlatko Hasanbegović našao u redovnom godišnjem izveštaju o verskim slobodama u svetu za 2016. godinu.

Štaviše, zar i slučaj hrvatskog graničnog spora sa Slovenijom, u kome Hrvatska odbija da postupi po odluci Arbitražnog suda koju smatra nepovoljnom, ne upozorava sa čime se i Srbija može suočiti prilikom rešavanja sporne granice sa Hrvatskom na Dunavu? I šta, uopšte, Srbija može da očekuje u vezi s popravljanjem odnosa sa Hrvatskom, ionako opterećenih nizom problema i tenzija? Reklo bi se da su reči Kolinde Grabar Kitarović o dobroj volji za popravljanjem odnosa sa Srbijom taman onoliko slatke koliko su njoj bile one srpske čokoladice, od kojih je morala da se ogradi pošto ih je nesmotreno podelila hrvatskoj deci u Dubrovniku…

Autor: Slobodan Ikonić

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Knin: Kralju Zvonimiru „docrtana” dva prsta

Lukava i maksimalistička spoljna politika Hrvatske

U hrvatskom Saboru se čulo „četnik Vučić“

Novi Hrvatski zakonu o ratu: Srbi su agresori?




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top