Гојко Кнежевић

Рођен 22. 12. 1934. године у селу Ушивац, код Кнежице, општина Козарска Дубица, живи у Бањој Луци

Свједочи:

Сјећам се сеоске козарачке куће у којој сам рођен. Имао сам 1942. године осморо бра­ће, мајку и оца. Идиличан сеоски живот и наше дје­чије игре прекинуо је позив на опште бјежање, јер, неке усташе пале села и убијају народ. На брзину је мајка спаковала шта је могла и заје­дно са осталим сељанима и са нама упутила се у збјег на планину Козара. На Козари сам први пут схватио да људи гину од некаквих метака и граната, што ја прије тога нисам нигдје чуо ни ви­дио. Лутали смо по Козари са циљем да избје­гнемо заробљавање. У међувремену, пошто је моја мајка била носећа, породила се у збјегу на Козари и тада смо добили сестрицу, коју смо назвали Љепосава. Један дио збјега са Козаре је успио да се пробије према планини Грмечу уз велике губитке бранилаца, а други дио је остао у обручу хрватско–њемачких јединица. У том ха­осу сам изгубио контакт са породицом и био сам ухваћен од стране некаквих војника које сам први пут видио. Пјешке са осталима спроведен сам у логор Стара Градишка.

У Старој Градишци смјестили су нас у нека­дашњу казниону (зидане просторије) дупке пуну цивила, тако да се није могло ни сјести, ни лежати. Једнога дана извели су дјецу у двориште, које ни­је било посебно чувано од стражара. Постројили су нас и појединачно питали за име и презиме, вјеру, оца и мајку, односно из ког смо села. По властитим нахођењу војника вршено је одабира­ње. Направљене су двије групе дјеце. Ја сам био сврстан у једну групу, а нисам знао зашто служе групе. Кад је мене испитивао усташа, рекао је: „Знам ти оца!“ Сврстао ме у другу групу, а једног дјечака, мог узраста, који је стајао до мене, оставио је у тој групи. Затим су ту групу одвели изван зидова логора према ријеци Сави. Ја сам био љубоморан што и мене не изводе из ло­гора па сам се криомице извукао из логора и пра­тио шта ће бити са том групом. Тада сам ви­дио да су их одвели на обалу Саве и ставили испред мање гомиле савскога шљунка. Преко пута ле­жа­ла су двојица уз митраљезе и почели пуцати по тој дјеци. Тада сам видио у оном дјечаку себе и схватио да сам могао бити на његовом мјесту. Вратио сам се у логор, јер другдје нисам имао куд. У том логору сам био неко вријеме. Не знам тачно колико, јер нисам имао представу о времену.

Једног дана дошли су камиони у двориште. Све су нас угурали у камионе и возили уз ријеку Саву, све док нисмо дошли до Јасеновца (што ја у том тренутку нисам знао). Када смо ушли кроз капију логора, видио сам много људи, жена и дјеце, старих и младих, углавном у сеоској обући и одјећи. Схватио сам да су то људи из мог кра­ја, па сам се почео распитивати за моју браћу, мајку и сестру. Након неколико дана угледао сам мајку у групи са осталим логорашима, а у наручју је држала нашу сестрицу – дојенче, бебу. Сусрет је био дирљив. Ту сам затекао и неколико браће, али не све. У том логору свакодневно је долазило до пуцњаве, а то је значило да је уга­шен нечији живот или су се чули крици и кркљање од клања, што је било врло тешко избјећи да се види или чује. Живио сам под тим утисцима. Иживљавање логорских џелата било је различито; како је коме падало на памет. Између осталога са задовољ­ством су отимали малу дјецу – бебе од мајки, што, наравно, мајке нису дозвољавале, па је долазило до физичког (насилног) отимања. То је изазивало стражаре на разне врсте иживљавања и нај­бруталније злочине. Тако се десило и са мојом мајком, Јованком, која је иначе била врло хра­бра жена и физички веома јака. Кад су јој усташе хтјели отети дијете, она се с њима похрвала је­дном руком тако да их је пообарала на земљу. Сјећам се како су пали у водене локве, у блато. То је разбјеснило групу усташа, скочили су на њу, савладали је, отели дијете. Један је усташа сестрицу бацио у ваздух, а други је дочекао на бајонету и тако је јадна сестрица завршила свој кратак живот. Мајку су држали, док један није пришао са но­жем, расјекао сеоску кошуљу и одсјекао јој дој­ку. Ја сам морао са групом логораша то да по­сматрам. Неколико усташа је проматрало нашу гру­пу да види да ли ће неко да реагује, односно да нема неко од родбине, да би и њега одмах ликвидирали. Један од логораша, који је знао да ми је то мајка, стајао је иза мене и ставио ми руку преко уста да не би крикнуо и тако се одао да ми је то мајка и сестра, што би значило и мој крај. Након таквог злочина морао сам да избјега­вам било какво окупљање. Скривао сам се гдје год сам знао да не би био на оку неком усташи. У том, мом „шетању кроз логор“, гледао сам како људи, млади и стари, раде на изградњи насипа носећи земљу и камење својим рукама и уграђују у насип. То су биле непрегледне колоне које су ишле у два смјера. Видио сам како изнемогли људи падају на кољена и покушавају се придићи под теретом, али их је спречавала уста­шка кама или метак. Убијали су их на лицу мјеста, јер више нису били потребни и одмах су их уграђи­вали у насип. Кад данас ходате тим насипом, знате да је армиран великим бројем логорашких костију. Гледао сам како су скелом превозили велики број људи са наше стране на другу обалу Саве. На повратку скела је увијек била празна, што ми је било чудно. Касније сам дознао да су људи превожени преко Саве вођени на масовно убијање. Укопавали су их у масовне гробнице. То мјесто зове се Доња Градина. На рубовима јасеновачког логора који је опасан жицом нала­зи­ле су се високе стражаре на којима су били по­стављени митраљези за одбрану логора, највјеро­ватније од партизана и они су у случају потребе ди­зали узбуну ручним сиренама. Тада би сви тако на­оружани ишли на одбрану логора. Једна од за­бава и иживљавања стражара у логору била је вје­жба „циљања“. Они су вјежбали прецизно гађање на логорашима. Радили су то на сљедећи начин: Натјерали су логораше да на један забијени дрвени стуб свежу бодљикаву жицу па је обмотају испод пазуха неког логораша или логорашице, нанизаних једни до других, па онда неко дијете, тако све наизмјенично до сљедећег стуба гдје се та бод­љи­кава жица учврсти. Усташе би уз весеље и смијех и разне опкладе договарали ко ће у кога пуцати, гдје ће их погодити. Али нису пуцали у дјецу тако дуго док одрасли не буду убијени и остану да висе на бодљикавој жици и на тај начин је за­тегну, а дјецу одигну од земље што узрокује њихово вртење и страховите дјечије крикове од болова забодене бодљикаве жице у тијело дјетета. Кад престану дјечији јауци, значи да је посао за­вршен. Тада се пресијеку крајеви бодљикаве жи­це код стубова, побијени одвуку до Саве и баце у ријеку. Ја сам био у сљедећој групи гдје сам требао бити везан на бодљикаву жицу. Дошавши на ред, изгубио сам осјећај страха и било какве реа­кције. Имао сам осјећај тоталне апатије од онога што сам доживио гледајући и знајући да то и мене чека. Неколико њих је било већ омотано бод­љикавом жицом и требао сам и ја бити везан, али у том тренутку зачуле се сирене и пуцњава ми­траљеза са стражарских мјеста, па су све усташе отрчале да бране логор. Тако смо ми остали живи. Ја сам побјегао међу зграде у самом логору и нашао један пољски WЦ у који сам се увукао. Ту сам се притајио да ме не нађу. Пуцњава је трајала једно вријеме, а онда су се чули страхо­вити масовни јауци, појединачна пуцњава. Осје­тио се један општи хаос у логору. Ја нисам смио да изађем из свог „скровишта“. То је трајало до дубоко у ноћ и нисам смио да се опустим, јер би пао у фекалије, а ако изађем, бојао сам се да ће ме заклати. Пред зору све се стишало и у прво свањивање ја сам се некако извукао она­ко сав укочен из свог „склоништа“. Упутим се пре­ма згради у којој сам пребивао. Код врата се затекао неки усташа и питао ме, гдје сам ја то био. Нисам му слагао већ сам рекао да сам био у клозету. Отворио ми је врата од зграде гдје су били логораши, шутнуо ме ногом и ја сам пао међу логораше. Логораши су ме питали када сам и којим транспортом стигао. Тада сам видио да нема никог познатог у тој згради, да су сви побијени. Касније сам дознао зашто је стража дигла узбуну. Разлог је била сеоска крава, која се у грмљу напасала, а усташа је мислио да се то приближавају партизани. Тако ми је крава спасила жи­вот.

Храна у логорима била је од остатака опратих казана, гдје се прије кухала храна за војску. Након одређеног времена, појавиле су се усташе и покупили сву дјецу на један простор и почели су да нам пријете, да од овог тренутка не смијемо ништа говорити, на никаква питања не смијемо одговарати, јер ко год буде прогово­рио, биће одмах убијен. Дјеци није требало два пута говорити, ионако су била преплашена. Сутра­дан, поново смо били окупљени на истом мјесту. Тада су у логор ушле групе људи и жена у бије­лим мантилима. Дошли су до нас, гледали нас, пи­тали нас свашта, а ми смо само ћутали. Нико ништа није смио да каже. Прегледали су нас, некима су пружили помоћ у облику завоја. То је био Међу­народни црвени крст, који је дознао да се у логору налазе и дјеца, па су наредили да дјеца морају бити одвојена од логора. Да би нас „хигијенисали“, усташе су нам наредиле да се скинемо голи, па су нас почели „купати“ са ва­трогасним шмрковима. Тако мокрим су давали по кошуљу, коју смо обукли. Мени је кошуља била до глежњева. Онако мокре су нас угурали у отво­рене камионе и одвезли у Сисак, гдје је вршена селекција по узрасту. Дјеца приближне ста­рости, око 14 до 16 година, транспортована су у Њемачку на рад, дјеца од 10 до 14 година су послата широм Славоније по хрватским селима да раде као робови, а сви млађи од 10 година су стављени у возове са „Г“ вагонима, која иначе служе за транспорт стоке у које сам и ја доспио. Кренули смо према Загребу. Путовали смо три ноћи и три дана тих шездесет километара, затворени без воде и хране. У Загребу смо били један дан на споредном колодвору уз усташку стражу. За­хва­љујући Црвеном крсту, који је дознао за тај транспорт, вагони су отворени, па су дјеца при­хваћена, која су била жива или давала знакове живота, а болесна и изнемогла транспортована у заразну болницу на лијечење. Велики број дјеце је у вагонима умро од глади, жеђи и болести. Ље­кари су прегледали дјецу и за коју су утврдили да су здрава, усташе су стрпале у камионе и одвезли у дјечији логор Јастребарско. Ја сам био на лијечењу у тој болници 22 дана и као опора­вљен предат усташком редарству. Они су ме не­ким камионом пребацили у логор Јастребарско.

У том логору су била само дјеца узраста од најмањих до мога узраста. Логором су вла­дале часне сестре у сарадњи са католичким свеће­ни­цима. Они су имали намјеру и задатак да пре­крсте дјецу са православља на католицизам, тако да су нас свако јутро спроводили у неки хангар који је служио као католичка црква, гдје су вршене мисе и покрштавање уз сталну контролу и притисак часних сестара, које су „немирну дјецу“ изводиле из те тзв. цркве и немилосрдно по голом тијелу тукле шибама умоченим у сирће или слану воду. Та дјеца уз крикове и јауке су добивали отворене ране, које се нису лијечиле, већ су се загадиле. На тај начин велики број дјеце је умро у му­кама. Сваки прекршај њихових правила се кажња­вао батинама или не давањем хране. Тако на примјер, због тешких услова живота, дјеца би се по ноћи унередила што би било кажњавано на описани начин. Из тих разлога дјеца би спавала на смјену да им се тако шта не догоди, па тако ненаспавана кад оду на мису, задријемају и за­спу што би опет часне сестре кажњавале бати­на­ма.

Умијеће преживљавања у Јастребарском било је бјежање од часних сестара и сакривање. У та­квим околностима сам био око годину дана. То памтим по томе што сам преживио зиму и поно­во љето.

Једног дана дошла је нека камион–цистерна у круг логора па су нас ти возачи звали да уђе­мо у цистерну са задње стране гдје су била вра­та: „Ајте дјецо, водимо вас кући мамама и татама!“ дјеца су наивно појурила, гурала се и ту­кла ко ће ући у цистерну да побјегну од овог зла. Када се цистерна напунила, они би затворили врата, упалили камион и отишли из логора. Викнули су прије одласка: „Вратићемо се ми по осталу дјецу!“ И стварно, након неког времена, поново се по­јавио камион и обавио је исти посао као и раније. Ја нисам хтио да улазим у ту цистерну из простог разлога што знам да су ми мајку убили у Јасе­новцу, а да ми је тата у партизанима, па ме немају куда одвести, што ми је и спасило живот, јер су сву ту дјецу, која су била у цистернама, након изласка из логора, угушили са отровним га­сом, које су пуштали у цистерну. Дјецу су, затим, избацили у неку ријеку која је била у близини. То смо касније дознали.

Једног дана су ме, не знам из којих ра­злога, смјестили у камион са још тридесеторо дјеце и одвезли у Загреб. Довезли су нас у улицу која се зове Илица, близу раскршћа са Кљајићевом ули­цом. Ту је био логор само за дјецу за коју су усташке власти дозвољавале да их могу грађани Загреба посвајати. Морали су потписати изјаву да ће дјеци промијенити име и презиме и наставити са католичким васпитањем.

Власт је тај логор назвала Прихватилиште дјеце бандитског терора. На тај начин се искупљивала пред свјетском јавношћу како брину о страдалој дјеци. У том логору сам се упознао са мојим вршњаком који се звао Бошко. Ми смо се као другови завољели и бринули један о другом. Пошто сам се ја тешко разболио и имао истовремено не­колико тешких болести (био сам пред умирањем), нисам могао ићи по храну, па је Бошко дијелио своју храну са мном. Пошто су дјеца дознала да грађани долазе по њих и да их воде у своје куће, свако је желио да побјегне из логора, па тако и ја.

Једног дана у јесен 1944. године сједио сам у дворишту и гријао се на сунцу. У једном тре­нутку сам осјетио да нема више сунца и по­гледао сам који је разлог. Дигао сам главу и видио у тој мојој агонији лик лијепе жене, која је имала на глави свилену мараму и гледала у ме­не. У тој мојој муци помислио сам да ми је то мајка, па сам јој рекао да ме води одавде или ћу умријети. Та жена ме узела у наручје, јер нисам могао ходати, и однијела ме до капије гдје се морала пријавити да је узела дијете. Тада сам ја схватио да ме та жена узима себи и да ми то није мајка, а усташа на портирници ме пи­тао: „Хоћеш ли ићи са том тетом?“ Ја сам рекао да нећу, ако не узме и Бошка. На то ће усташа тој жени:

„Има мали право. Он ће умријети за који сат, па ћете имати проблема са сахраном. Отиђите доље и узмите здраво дијете!“

Она је понијела мене назад међу дјецу и питала ко је Бошко. Ја сам јој показао. Она је узела њега за руку, мене држала на рукама и обојицу извела из логора. Бошка је дала на усва­јање својој пријатељици у комшилуку, а мене је задржала код себе. Позвала је љекаре да ме по­кушају спасити. Њен муж је био грађевински инже­њер. Звао се Стјепан Новаковић, родом из Новске. Помајка се звала Бланка Новаковић. Касније сам дознао да је она осим нас двојице из логора узела још седморо дјеце и дала их сво­јим пријатељима да их усвоје. Они нису имали дје­це па су мене посвојили званично и добио сам име Новаковић Војко. Објаснили су ми да је Војко више хрватско име, а Гојко више српско. Рекли су, када не буде више усташа, да ће вратити моје име, а имена су слична. Захваљујући мојој природној грађи и отпорности организма, уз велику бригу и пажњу мојих нових „родитеља“ и љекарску његу, успио сам се брзо опоравити тако да сам већ 8. маја 1945. године, трчкарајући дочекао нашу војску која је ослободила Загреб. Те го­дине у јесен пошао сам у основну школу која је тада трајала четири године, па затим у нижу ги­мназију, а онда сам се уписао у техничку школу.

Однос породице Новаковић и њихове род­бине према мени био је коректан, вјероватно и суздржан све до дана када ме је пронашао мој отац. Након утврђивања очинства дошло је до драме да ће ме изгубити моји нови „родитељи“. Мој отац је рекао: „Ја сам њега створио, а ви сте га поново родили. Он је мој колико је и ваш!“ То се десило у јесен 1948. године. Од тог дана сам преживљавао веома тешке психичке тренутке због тешког психичког малтретирања, а по неки пут и физичког од стране помајкине фамилије. На­помињем да је моја помајка била веома бо­гата, да је имала огромну вилу, у којој сам и ја живио, и друга имања. Она је имала и двије мла­ђе сестре које су такође биле веома богате, јер им је њихов покојни отац подједнако расподи­јелио своје богатство. Пошто моји нови „родитељи“ нису имали дјеце, а пронашао ме отац из Босне, сматрали су да ја више нисам њихов и хтјели су по сваку цијену да ме разбаштине и укину посиње­ње, како не би наслиједио то имање.

Ја то, наравно, нисам разумио нити сам ја волио и поштовао нове родитеље ради богатства, него из љубави и пажње. Кад сам схватио да је у питању насљедство, мене се то насљедство згадило, а и нисам могао разумити тако понаша­ње људи према насљедству.

Током 1954. године мој поочим Стјепан је умро од рака на плућима, тако да нисам имао више ни његову заштиту, а помајка није имала снаге да се бори против родбине. Напоми­њем, да су моји нови „родитељи“ мене водили у православну цркву у Загребу, која се налази на Цвјетном тргу и нису ме ничим однародили од мо­је вјере и крвне родбине, а отац ме је ре­довно посјећивао.

Схвативши да нећу ни ја издржати битку са помајчином фамилијом око насљедства, а већ сам напунио пунољетство, уз два свједока оти­шао сам у општину Чрномерец и повратио своје ро­ђено име и презиме и сам сам се разбаштинио. На тај начин сам се ријешио проблема насљедства и отишао из Загреба.

У јесен 1957. године добијам телеграм од мог пријатеља Бошка да је умрла моја помајка, коју је и он волио и обавијестио ме о дану са­хране. Одмах сам возом отишао у Загреб, а по­што сам имао кључ од куће, а улаз у кућу је чувао огроман, веома опасан пас, који је мене познавао и одмах се мазио и скакао на мене. Онда сам покушао откључати врата са намјером да узмем црно одијело да могу сутрадан ићи на сахрану. Кључ није пасао у браву, јер је родбина – сестре и зетови помајке -провалила у кућу, промијенила браве и уселили се. Кад су чули да неко покушава да отвори врата, појавио се на прозору један од зетова и питао ме: „Госпон, кога тражите?“ Правили су се да ме не познају иако смо се знали око 10 година, са циљем да сам ја неки странац који хоће да про­вали у кућу и пријетили су ми да ће звати милицију. Мени стварно није било до оваквих глупости, јер сам био утучен због смрти помајке, која ме је вољела као своје дијете, а и ја њу. Тада сам кон­статовао да ме пас препознаје, а фамилија не, што је мизерно и „глембајевски„. Отишао сам код пријатеља који су имали јак утицај у друштву и пожалио сам се на понашање фамилије, јер су они запријетили да ми неће дозволити да дођем на сахрану. Бојали су се да ћу ја имати право на насљедство. Ја сам позајмио одијело код прија­теља Бошка, сутрадан отишао на сахрану коју су обезбеђивали тадашњи агенти и униформисани мили­ци­онери тако да сам ја био први иза ковчега по­мајке.

Након сазнања фамилије да сам ја још 1954. године вратио насљедство у њихову поро­дицу, они су ме звали и говорили како сам ја до­бар, како сам ја фин и поштен и признали су да су гријешили према мени. А да сам другачије посту­пио, можда би као Хрват вјероватно пуцао по Србима у прошлом рату, што ми личи на јањичаре. Зато ми је драго што немам ни насљедства, а остао сам оним како сам рођен – Србин.

Када су наступиле године распада Југосла­ви­је и поновно оживљавање усташтва у Хрватској, јавио сам се као добровољац у ЈНА са јединим циљем да се заустави повампирено зло. Судбина је хтјела да су ме распоредили у Десету дивизију под руководством пуковника Јосовича, који је имао задатак да ослободи Јасеновац. Тако сам 1991. године учествовао у ослобађању Јасено­вца са ударном групом. Напоменуо бих само један детаљ, а то је да су усташе на фасади српске цркве написали: „Ми нисмо дирали вашу, а немојте ни ви нашу!“ У прогоњењу усташа из Ја­сеновца дошли смо до раскршћа са којег се јасно видјела католичка црква са звоником и објектом, на удаљености од педесетак метара, а на стотињак метара низ улицу према Новској ишао је тенк у фази повлачења, чија је цијев била окрену­те уназад. Имао је нацртану шаховницу. Тенк је изненада стао и окренуо цијев, не на нас него на торањ католичке цркве и са двије гранате сру­шио торањ, а са трећом гранатом саму црквену зграду. Затим је пуним гасом појурио према Новској.

На тај начин хтјели су показати како су они са­чували нашу православну цркву, а преваром извје­штавали међународну јавност како су њихо­ву цркву срушиле јединице ЈНА. Да нисам био при­сутан том догађају, могло би се тумачити како год ко хоће и како му је погодно, али чи­њенице и лично свједочење говоре праву истину, а то је да су порушили њихову цркву.

Формирањем Републике Српске Крајине ни­сам имао потребе више да будем у ЈНА па сам се вратио кући. Међутим, кратко иза тога појавиле су се борбе у Босни и Херцеговини са истим, односно сличним намјерама као и у Хрватској, с тим што су овдје умијешане три вјере и настао је грађанско-вјерски рат у којем је најтеже прола­зио обичан човјек. Поготово онај човјек који је вјеровао у правду, поштење и мултиетичност. Ви­дје­вши шта се дешава на Купресу и да се то шири према Јајцу и Бањој Луци, а да су муслиманске зелене беретке по другим дијеловима Босне и Херцеговине са великим жаром палиле и убијале невини српски народ, одлучио сам, да се поново, до­бровољно јавим у војску Републике Српске, гдје сам био распоређен за команданта хауби­чког дивизиона 122 мм. На Мањачи смо вршили обуку мобилисаних војника, а највише је било Срба. Било је и Хрвата и муслимана, Рома и Је­вреја, који су са пуно елана прихватили борбу про­тив неправде и схватили да се боре на правој страни, јер српска војска није нападала да освоји већ да одбрани српска села и градове и грађане који су с њима живили. То значи да је војска Ре­пу­блике Српске била ЈНА у малом. Послије обуке на Мањачи мој дивизион је подијељен на ба­терије које су биле придодате на Возућу код До­боја на брдима изнад Јајца и у Доњи Вакуф. Би­ло ми је отежано руководити на три различите стра­не, али сам успијевао. Највише борбених задата­ка прије операције на Јајцу, имао сам на терену Доњег Вакуфа у зони 19-те бригаде, чији је ко­мандант био пуковник Бранислав Грујић. Задатак ове бригаде био је прихватање српског становни­штва, које је успијевало да се пробије из Травни­ка, Турбета и Бугојна. Српски живаљ је напуштао своје куће и имања да би спасио живу главу од муслимана и Хрвата. У тим данима 1992. го­дине, у јединицама Војске Републике Српске било је много војника који су били чак фанатично огорчени на злодјела, која су почињена над њи­ховим породицама, па су били увијек спремни на исхитрену реакцију, односно, били су брзи на оба­рачу. То је требало дисциплином и политичким ра­дом убјеђивати да се не врше одмазде већ да се војнички ослободе територије и грађани који су били по логорима или гетима у појединим градови­ма и селима од стране босанских усташа и мусли­ма­на.

Једнога дана, док сам сједио с коман­дан­том у команди, јављено нам је да се у се­лу Оборци испод Комара налази педесет двоје изне­моглих жена, дјеце и стараца – муслимана, ко­ји су лутали по шумама бјежећи од ратног зла. Са командантом сам одмах отишао на лице мје­ста и затекли смо те јаднике у великом страху за свој живот. Били су и опкољени нашим војници­ма, а они нису знали шта да раде са њима. Ко­мандант је пред свима наредио да се ја побри­нем за њих, а пошто је знао угрубо моју про­шлост, имао је повјерења у мене. Ја сам разми­шљао шта је најпаметније учинити. Шетао сам испред њих и тада сам погледао у дјецу која су са страхом гледала у мене и то са истим оним страхом у очима који сам ја имао у хрватским логорима смрти. За тренутак ми је кроз главу прошла сва моја голгота и сва зла која сам видио и осјетио. Тада сам одлучио да позовем екипу војних љекара и санитарног особља, да изврше пре­глед и залијече ране невиној дјеци и тим јадни­цима у димијама и шалварама. Наредио сам војној пекари на Комару да пошаље сто комада хљеба за изгладњеле, а војницима сам наредио да оставе пушке и да ухвате лутајуће краве по ливадама, да их доведу и да се изврши мужа кра­ва, те да се дјеци да млијеко. Ја сам се упутио преко Комара до Турбета, које је било у мусли­манским рукама, гдје сам на граници разгра­ничења са бијелом заставом позвао њиховог одго­ворног из Турбета. Дошао је неки резервни капетан, по мојој процјени просвјетни радник, наравно муслиман, којем сам рекао да имам педесет двоје муслимана жена, дјеце и стараца, а да он из Турбета нађе педесет двије српске особе – исто тако жена, дјеце и стараца да би сутрадан извршили размјену цивила. Он ми је одго­ворио да је то поштено, али да он не може одлучити, већ командант који се налази у Тра­внику и да ће ми сутра у подне одговорити. Су­традан у подне ја сам довео муслимане на ра­змјену, а онај капетан је дошао са наоружаном војном пратњом и предао ми је комад папира који је уствари био откинути комад од вреће од цемента, на којем је писало сљедеће: „Ви радите са нашима шта хоћете, а ми знамо шта ћемо са вашима!“ У потпису, командант из Травника и печат команде. Тог тренутка сам одлучио да ја предам муслимане, рачунајући да ће бити, у најмању руку, коректнији према Србима у Ту­рбе­ту (насеље Воћњак). Примијетио сам да је том капетану било јако неугодно, али није смио при­мити те муслимане, па је наредио својој патроли да пуца преко глава муслимана да их заустави и да не пријеђу у Турбе. Схвативши шта се дешава, ја сам наредио мојим војницима исто тако да пу­цају са леђа преко глава муслимана да их та­ко приморам да оду у Турбе, а што су они и же­љели. Ватра са муслиманске стране је била све сла­бија, јер нису могли пуцати по свом народу и на крају је престала. И ми смо престали пуцати, тако да су сви муслимани прешли живи у Турбе. Кад сам се враћао према својим положајима, схватио сам да сам исправно поступио, јер да сам нанио било какво зло муслиманским неду­жним цивилима, не би био ништа бољи од усташа и новопечених балијских јединица.

Завршио сам Школу резервних официра – Зе­маљска артиљерија у Задру 1957. године.

Хтио сам наставити са школовањем, односно студирањем, али ми је давалац стипендије – Ре­публички савез бораца, дао до знања да има још много ратне сирочади које треба школовати. Ре­чено ми је да сам школован довољно и да мо­гу радити и стварати.

Радио сам у струци електротехничара, прво у Руднику Какањ, затим у Руднику Бања Лука, у Електродистрибуцији Бањалука и Тузла, у Грађе­винском предузећу „Техника” – Тузла у „Нафта­гасу“ Нови Сад и Заводу за студије и пројекто­вање Бања Лука, гдје сам се и пензионисао. Ка­да сам радио у Грађевинском предузећу „Те­хника“ – Тузла, уписао сам ванредно Електро­те­хнички факултет у Љубљани, а наставио студирати у Загребу. Као пројектант у Заводу за студије и пројектовање направио сам неколико хиљада озби­­љних пројеката, фабрика, јавних објеката, уста­­­нова и болница, школа и стамбених зграда.

Оженио сам се тек у Бањој Луци и стекао кће­рку Наташу, која је завршила архитектуру у Бе­о­граду и има своју кћерку Ирину – моју уну­ку.

< Свједочења и казивања                                                       Садржај                                                                        Добрила Кукољ>