Годишњица страдања Срба из западнославонских села Кип и Клиса 1991. године

БЕОГРАД – Од 12. до 18. новембра 1991. године припадници хрватске војне полиције у селима Кип (Дарувар), под сумњом да скривају оружје војног поријекла, и Клиса (Пакрац), ради „измјештања“ становништва, похапсили су 24 српска цивила, затим их довели у Марино село те их затворили и држали у подруму инпровизованог затвора „Рибарска колиба“, гдје су их психички и физички малтретирали на начине да су их потапали у води, прикључивали на индукторску струју, сјекли уши, резали по прсима и солили ране, газили ногама, тукли металним шипкама и дрвеним палицама, од којих су шесторица преживјели мучења, док су осамнаесторица ликвидирани, с тим да се за тијелима петорице још увијек трага. 

За ликвидацију поменутих цивила, а након што је тужилаштво Хашког трибунала доставило исказе преживјелих Срба, хрватско правосуђе је, у марту 2008. године, процесуирало шесторицу припадника војне полиције при 76. Самосталном батаљону Збора народне гарде (ЗНГ), које је Жупанијски суд у Пожеги, у марту 2009. године, осудио на казне затвора од једне до шеснаест година због кривичног дјела ратног злочина над цивилним становништвом.

Врховни суд РХ је, 23. марта 2010. године, због процедуралних погрешака, укинуо првостепену пресуду, а делегирани Жупанијски суд у Осијеку, на поновљеном суђењу, у јуну 2011. године, осудио је Томицу Полетто на 15 година и Жељка Тутића на 12 година затвора, док је Дамира Куфнера, Павла Ванцаша и Давора Шимића, у недостатку доказа, ослободио оптужбе, а против Антуна Ивезића оптужба је одбијена због застаре кривичног гоњења. Пресуда је потврђена од стране Врховног суда РХ у децембру исте године.

У периоду од 8. октобра 1991. до 29. марта 1992. године у логорима „Рибарска колиба“ у Марином селу и „Стара циглана“ у Пакрачкој Пољани, које је основала јединица за посебне намјене МУП-а РХ под командом Томислава Мерчепа, ликвидирано је, према ВЕРИТАС-овим подацима, више од 100 жртава, углавном цивила српске националности. Већина ликвидираних потиче из западнославонских насеља са подручја Пакраца и Дарувара али и са територија општина Гарешница, Кутина, Бјеловар и Загреб. Сва ова насеља налазила су се ван подручја у којима се српско становништво оружјем супротставило насиљу хрватских оружаних формација.

Послије хапшења, без судског налога, Срби су довођени у поменуте логоре, појединачно или у мањим групама, гдје су задржавани неколико дана и послије страховите тортуре, уколико нису подлегли мукама, извођени на стратишта и ликвидирани.

Жупанијски суд у Загребу је, након дугогодишњег поступка, у току 2005. године правоснажно осудио петорицу припадника МУП-а Хрватске (Муниба Суљића, Синишу Римаца, Игора Миколу, Миру Бајрамовића и Бранка Шарића) за убиство непознатог мушкарца и за незаконито лишавање слободе и изнуде тројице Срба, који су у октобру 1991. године из Загреба доведени у Пакрачку пољану, гдје су их непозната лица убила, на казне затвора од 3 до 12 година. Овај поступак је покренут након што је Миро Бајрамовић, један од осуђених, јавно проговорио о злочинима у Пакрачкој пољани, што је „шокирало“ увијек „неинформисану“ хрватску јавност када су у питању злочини над Србима.

Против Томислава Мерчепа, оснивача и комаданта јединице МУП-а РХ „Јесење кише“, која је формирала поменуте логоре, након шта је Амнестy Интернатионал прозвао државу Хрватску за непроцесуирање особа из државног, војног и полицијског врха, ЖДО Загреб је у јуну 2011. године подигло оптужницу којом се терети да је у јесен 1991. године, као заповједник резервне јединице МУП-а РХ, те као савјетник у МУП-у РХ, лично наређивао незаконита лишавања слободе, мучења и убиства цивилних особа, на основу чега су њему потчињени припадници резервне јединице МУП-а РХ, на ширем подручју Кутине и Пакраца, те на подручју града Загреба, незаконито лишили слободе 52 лица, од којих су 43 убијена, 3 се још воде као нестале, док су остали преживјели мучење и злостављање.

Међу убијенима су и Михајло Зец, његова супруга Марија и њихова дванаестогодишња кћерка Александра, који су ликвидирани у Загребу у децембру 1991. године. Жупанијски суд у Загребу је у мају 2016. године неправоснажно осудио Томислава Мерчепа на 5 година и 6 мјесеци затвора зато што „није спријечио себи подређене, да врше незаконита хапшења, злостављања и убијања 31 цивила доведених из Загреба, Кутине, Рибњака, Јање Липе, Бујавице, Међурића, Збјеговаче, Пакрачке Пољане, од којих је 23 усмрћено“.

Извор: Банија Онлине

Везане вијести:

Крвави „Славонски Наполеон“ | Јадовно 1941.

Злочин који Хрватска жели да заборави: Убице породице Зец 25 …

Логор Рибарска колиба | Јадовно 1941.