Немам речи да опишем какви су то професионалци били. За мене најбољи на свету. Млади, храбри, обучени, патриотски потпуно опредељени, били су незадрживи. Није постојао задатак који нису могли да изврше. Као професионалац сам поносан што сам био у прилици да командујем тим јунацима и да се дружим са њима
Разговарали Милош Милојевић и Стефан Каргановић
У једном од својих „Писама из Берлина“ српски историчар и публициста Никола Живковић поставља неколико прикладних и кључних питања:
„А шта је данас са српским војницима, херојима, који су године 1999.бранили нашу земљу од стоструко војно надмоћног непријатеља? А шта са онима у Београду који су у то исто време јавно подржали злочине непријатеља Србије? Одговор је поражавајући: први су заборављени, а други заузимају важне положаје, и то не само у српским медијима. Ту лежи, ето, разлог, зашто смо данас стигли ‘до дна’“.
Један од тих војника и хероја, генерал Небојша Павковић, чами у затвору у Финској, где служи двадесетдвогодишњу казну коју му је изрекао Хашки трибунал. Овај интервју, и недавно објављена генералова књига – ма колико Живковићева констатација била уопштено тачна – показују да барем овај војник ни у ком случају није заборављен и да ће, захваљујући књизи коју свом народу шаље „кроз тамнични прозор,“ и он и његови храбри косовски саборци бити запамћени.
Претресно веће Трибунала је генералу Павковићу нашло – а жалбено веће потврдило – да сноси кривицу за присилно измештање цивилног становништва, убиство, и прогон као злочин против човечности. „Павковић је,“ лаконски је дописано у сажетку предмета Информативне службе Трибунала, „имао намеру да протера део албанског становништва Косова и ту намеру је делио са осталим припадницима удруженог злочиначког подухвата.“
За разлику од потпуно невиних руководилаца УЧК који су, попут Рамуша Харадинаја, прошли тегобе краткотрајног боравка у хашком притвору да затим буду тријумфално ослобођени, невини и чисти као суза, или хирурга доктора Хашима Тачија и колега in vivo стручњака за кардиологију и нефрологију из редова ослободилачког покрета потомака древних Илира на КиМ, који чак ни за шта нису били ни оптужени, генерал Небојша Павковић сада има на располагању све време овога света – или у најмању руку нешто више од две деценије – да за историју забележи шта се „на страшном судилишту“ стварно догодило.
Он је то подробно и учинио, у првом тому својих ратних мемоара „Мирис барута и смрти на Косову и Метохији, 1998. године.“ Други том, посвећен догађајима из 1999. године такође је припремљен. Нешто нам говори да ће на суду морала и историје последњу реч имати генерал Небојша Павковић и његови племенити саборци, а не њихови ефемерни супарници из прикрајака и заседа по врлетима Косова и Метохије, чијим вођама, свакоме одреда и без обзира на мишљење Хашког трибунала, беспрекорно паше незаборавна оцена генерала Глеза фон Хорстенау, упућена на адресу поглавника др Анте Павелића: „Ein Verbrecherin staatsmännische Pose“.
Поштовани господине генерале, на бројним страницама ваше књиге експлицитно су изложени ставови да су поједини припадници генералитета Војске Југославије, међу њима и начелник генералштаба Момчило Перишић и његово најближе окружење били склони да прекрше различита правила своје службе и да се понесу нечасно из опортунистичких или чак политичких разлога. Нема сумње да ће ови одељци ваше књиге изазвати живо интересовање и полемику.Можете ли да нам разјасните ваша сазнања о међуодносима у војном врху?Да ли је међу генералима ВЈ било склоности да се различито оријентишу у сложеним политичким збивањима почетком 90—их и приликом распада Југославије?Да ли верујете да је страни фактор имао утицаја у војном врху и у годинама пре ескалације Косовске кризе?
Ја не могу да оценим какви су односи били међу генералима у ГШ ВЈ. Мислим да су били добри. Тачно је у књизи се помињу двојица, и то челних (мисли се на генерале Перишића и Димитријевића, прим С.К, М.М). Немам довољно сазнања, колико је страни фактор имао утицаја на њихово понашање, осим онога што је написано у књизи. Стицајем околности, био сам у прилици да са њима контактирам на састанцима Оперативног међуресорског штаба (ОМРШ) државног врха, војске и полиције.
Ја сам био командант корпуса, а са челним људима ВЈ, у ланцу командовања, контактирао је командант 3.А генерал-пуковник Самарџић. Међутим, документа која сам добијао упућивала су на закључак да се они сами препоручивали странцима.
Што се тиче утицаја страног фактора, на војни врх, у догађајима распада бивше СФРЈ, мислим да ако га је и било, није пресудно утицао на те догађаје, јер смо и ми сами били довољни да растуримо ону државу, с обзиром на вишенационални састав тадашње ЈНА.
Међутим, утицај МЗ на разбијање СФРЈ је добро познат, и не би о томе говорио.
Ваша књига Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године представља приређене дневничке белешке у време када сте били на челу Приштинског корпуса. Ипак да бисмо стекли бољи увид у развој кризе морамо да се осврнемо и на године које су претходиле. Ви сте своју официрску дужност на Косову обављали од 1994. године. Читајући у књизи странице које се односе на тај период стиче се утисак да су држава а затим и војска неадекватно реаговале на појаву албанског тероризма? Да ли мислите да се државно руководство показало недорасло за ову ситуацију? Да ли је исправно оцењен карактер кризе на КиМ, спремност албанске стране да трага за политичким решењем и неспремност међународног фактора да се уваже интереси СРЈ? Да ли је војска адекватно припремана за развој ситуације који је уследио?
Криза на КиМ датира још од Другог светског рата, и о томе је доста књига написано. Ја сам на КиМ од 1994.године. Од тада па до 1998.године било је појединачних инцидената на граници и територији, који су успешно решавани од стране полиције и војске.
У књизи су хронолошки наведени пресудни догађаји у ескалацији сепаратистичког покрета и тероризма као што су: почеци организовања ОВК 1982. године; проглашење тзв. Републике Косово и доношење одлуке о формирању илегалних војних јединица и полиције у јулу 1990.године; почетак илегалног убацивања наоружања на КиМ и обука терориста у центрима у Албанији, Турској и др. средином 1991; формирање паралелних државних институција, Министарства одбране Косова 1992. и Генералштаба 1993.године, итд.
У том периоду Букошијева влада је израдила план за подизање оружане побуне, којим је било предвиђено формирање бригада и нижих састава укупне јачине око 80.000 људи.
У 1992. години извршено је 8 већих терористичких акција на припаднике МУП-а, а 1993.године – 11, од којих је најпознатија напад на полицијско возило у Глоговцу, 22.5.1993. године.
За терористичку ОВК се први пут чуло после убиства инспектора МУП-а у Србици, Љути Ајвазија 1994.године, одмах после мог доласка на КиМ. После убиства ОВК се огласила у јавности писменим саопштењем, односно упозорењем. После тога интензивирани су терористички напади, а 1997.године после грађанских сукоба у Албанији, и рушења албанских караула, кренуо је „стампедо“ наоружаних банди, шверцера и терориста, на КиМ.
Јединице Приштинског корпуса, свакодневно су водиле жестоку борбу на граници, која је једна од најтежих, најопаснијих и најнеуређенијих у Европи, и то у граничном појасу од 100 метара.
Јединице МУП-а су обезбеђивале главне комуникације и важне објекте у градовима. Све то није било довољно да се заустави ескалација.
Оно што је држава СФРЈ предузимала, а што је мени познато, датира од 1986. и 1987. године. Тада је посебна комисија Савезне владе, састављена од представника из свих република, саставила извештај где је указано на све догађаје и методе деловања сепаратистичких снага, посебно на убиства, пљачке,и терор над српским и неалбанским становништвом, што је утицало на њихово исељавање са Космета.
Међутим тај извештај није озбиљније разматран и схваћен, што је могло да се покаже погубним у времену које је долазило. И показало се.
Има и других пропуста који су погодовали развоју и ескалацији тероризма. Истакао бих расформирање јединица ТО, а посебно ТО САП Косово. Тадашње Председништво Србије, односно МО, донело је одлуку да опрема и наоружање, које је било код војних обвезника, остане код њих. Тако се десило да око 60.000 комада наоружања и униформи остане у поседу, највећим бројем Албанаца, а и Срба, што ће имати утицаја приликом формирања терористичких јединица.
Мислим да је држава почела озбиљније да се бави нарастајућим тероризмом у првој половини 1998. године. У мају месецу је формиран ОМРШ, и презентован План за сузбијање тероризма. То је значајно уозбиљило ситуацију, нарочито после сукоба полиције и ОВК у Дреници и убиства Адема Јашарија,у марту месецу, а посебно после доношења Резолуције СБ УН 1160 31.3.1998. године. Ова резолуција се по мени није односила на ВЈ.
Што се Војске тиче, она се осим на обезбеђењу границе, није ангажовала на простору КиМ, иако су на мети напада били њени припадници. Сада се може поставити питање због чега се то десило. Ако имате сепаратизам, и намеру да се његови циљеви остваре тероризмом, и ако је угрожен територијални интегритет земље, и уставни поредак, ко је надлежан да то спречи? По Уставу тадашње СРЈ то је ВЈ. Међутим тадашњи челни људи ВЈ су сматрали да је то задатак МУП-а, па су се тако и односили према нарастајућем тероризму. Тадашњи НГШ ВЈ тражио је да се уведе ванредно стање, па да се мобилише ратна 3.А, доведе на КиМ код Подујева, и да почне да „чисти“ Косово. То има забележено на снимцима са састанака које је начелник генералштаба држао са политичарима свих Косметских округа. Међутим, Савезна влада није предложила Савезној скупштини увођење ванредног стања, а Перишић је за то оптуживао Милошевића. У том надмудривању, ОВК је полако заузимала део по део територије и контролисала комуникације.
У вези с тим важно је истаћи да је НГШ ВЈ, овлашћен да на основу Правила службе ВЈ, које директно одобрава Председник СРЈ, употреби мирнодопску војску за борбу против диверзантских, терористичких и одметничких банди. И командант 3.А је имао овлашћење да на основу поменутог правила, употреби војску за обезбеђење проходности комуникација у својој зони одговорности па и на КиМ.
Међутим, важно је нагласити да је ВСО, на 5.седници, 9.6.1998.године, донео Одлуку, да се у случају ескалације тероризма на КиМ војска „адекватно“ употреби. Ни то њима није било довољно. Због чега то нису урадили, одговор само они могу дати.
Приштински корпус је био спреман да изврши све задатке на разбијању терористичких снага и обезбеђењу комуникација на КиМ.
У књизи место анти-јунака заузела је личност Момчила Перишића, тадашњег начелника генералштаба ВЈ. Интересантно да је Перишић учествовао у формулисању циљева деловања ВЈ на КиМ и начина за њихово остваривање али да се од тих потеза иза кулиса дистанцирао или их чак активно дезавуисао. Спочитавате њему и његовом окружењу изразити каријеризам али и недостатак личне храбрости. Да ли се ови његови потези могу објаснити страхом од евентуалног процесирања због тобоже нелегалних акција војске или су по среди и неки други разлози? Можете ли да читаоцима разјасните како је функционисао војни врх у тим драматичним данима.
Свако ко прочита књигу видеће да су на свим састанцима ОМРШ присуствовале највише личности из државе, војске и полиције, и да су на њима доношене одлуке и постављани задаци за сузбијање тероризма на КиМ. Из ВЈ су присуствовали команданти са четири нивоа командовања. Први, председник Милошевић, други НГШ Перишић и начелник Управе безбедност Димитријевић, трећи командант 3.А Самарџић и четврти командант ПрК Павковић. Тако је било и из МУП-а. Сви су учествовали у раду и усвајали закључке и задатке, али када је требало спроводити, онда су уследиле забране и опструкције. Не знам да ли је у питању каријеризам, страх од процесирања, или нешто друго, али се то дешавало.
Ја не знам тачно како је функционисао војни врх. Оно што поуздано знам, а то је у књизи и написано, одмах по почетку сукоба на КиМ, у марту месецу наређено је слање Борбених извештаја (БИ) уместо Дневних оперативних. То је доказ да је ГШ ВЈ знао да је на КиМ ратно стање, јер се БИ шаљу само у рату. Поред БИ који су слале команде ПрК и 3.А, извештаје о догађајима на КиМ слале су и службе безбедности ПрК и 3.А. Због тога се није могло десити да нека од команди не извести о свим догађајима, односно да прикрије неки догађај. У тим извештајима, поред описа догађаја, на крају су команданти предлагали своју Одлуку о употреби јединица за наредни дан. Моју одлуку одобравао је командант армије, а његову НГШ ВЈ. Више пута се дешавало да командант 3.А не прихвати одлуку команданта ПрК, али није било случајева да НГШ ВЈ није прихватио одлуку команданта 3.А.
Све ово указује да је ГШ ВЈ, односно да су људи из колегијума НГШ ВЈ имали сва сазнања и информације о догађајима на КиМ.
Поред тога на састанцима Колегијума НГШ формиран је Оперативни тим (ОТ) који је имао задатак да дневно прати догађаје на КиМ, води Радну карту, и све друге податке, и да сваке седмице информише цео колегијум о томе. Хоћу да кажем да су све старешине из ГШ ВЈ имале све информације о догађајима а КиМ.
Ово истичем јер нисам у стању да разумем да су двојица људи, држали у заблуди или обмањивали све остале чланове колегијума, о томе шта се стварно догађа на КиМ.
У ламентирању над тешком судбином српског народа и Југославије 90-их година 20. века као да се заборавља победоносно деловање војске и полиције 1998. године на Косову и Метохији. Коју акцију сматрате за ваш највећи војнички успех из те године? Какав је био ваш однос према потчињеним старешинама и војницима у Приштинском корпусу? Сматрате ли, гледајући ствари уназад, да се војска понела успешно, професионално и часно?
Добро сте рекли да се ради о победоносном деловању војске и полиције 1998. године на КиМ. Међутим не мислим да се заборавља, већ се мало зна о тим догађајима. Наши медији у то време нису извештавали о размерама сукоба на Космету, и наш народ о томе готово да не зна ништа. Очекујем да ће моја књига омогућити људима да сазнају више о томе. Та 1998. година је била тежа од наредне 1999.године.
Тешко ми је да издвојим било коју акцију као најуспешнију. Али ево да кажем да је акција „Малишево“, једна од успешних и преломних. Пре свега у њој су учествовале најјаче снаге војске и МУП-а, 7 Борбених група ВЈ, и 4 Одреда ПЈП и 7 чПЈП. Носилац акције био је МУП.
Значајна је из више разлога. Малишево се налази у централном делу КиМ кроз који пролазе све важне комуникације, које са косовске висоравни воде у Метохију, а које су биле у рукама ОВК. Поред тога ово бивше општинско место, било је највећа компактна, „ослобођена“ територија коју је ОВК прогласила за нову престоницу Републике Косово. У њему су почели да успостављају републичку администрацију, укључујући и натписе институција, и улица.
Најважније од свега је да смо, у току ноћи 27/28.7, преко ноћи извршили препланирање и прегруписавање јединица за наставак дејстава, у циљу убрзања, јер је Кристофер Хил најавио долазак у Малишево 28.7.1998, да би верификовањем заледио стање на терену и прогласио status quo. То би било неповољно за нас, јер је ОВК у том тренутку контролисала око 60% територије (Косова и Метохије, прим. С.К, М.М).
Међутим за мене је та акција важна јер је тог дана ГШ ВЈ издао дуго очекивану Директиву „Гром-98“, којом је фактички потврдио да је ВЈ легитимно деловала на КиМ.
О мом односу са потчињеним старешинама и војницима, најбоље могу да говоре они, а не ја. За мене су људи увек били основни фактор оружане борбе, чак испред технике. Тешко је о њима рећи унеколико речи. Али ево моје оцене. Војници, млади храбри људи, патриоте, неустрашиви и мотивисани да бране земљу. Као закључак рећи ћу да су војници чувене „мартовске партије ‘98“, који су изнели терет противтерористичке борбе ‘98, пре почетка агресије на нашу земљу, сви тражили да после одслужења војног рока остану у ПрК.
Што се старешина тиче, немам речи да опишем какви су то професионалци били. За мене најбољи на свету. Млади, храбри, обучени, патриотски потпуно опредељени, били су незадрживи. Није постојао задатак који нису могли да изврше. Ја сам као професионалац поносан што сам био у прилици да се дружим, и да командујем тим јунацима. И овога пута им се захваљујем. За крај одговора да кажем да је у 1998. години у сукобима са ОВК погинуло 45, а рањено 196 припадника ВЈ, највише из ПрК. У јединицама МУП-а погинуло је 115, а рањено 403 припадника. И међу цивилима је било жртава. Погинуло је 208, рањено 165 и киднаповано 269 цивила. Укупно у 1998.години убијено је, рањено и киднаповано 1.401 лице. Све то говори о жестини сукоба са терористима.
Моја оцена, оцена ГШ ВЈ, и надлежних државних органа, пре свих Народне Скупштине Србије, је да су припадници војске и МУП-а, све своје обавезе извршили часно, одговорно и професионално, уз огромно пожртвовање и личну храброст.
А какав је ваш суд о противнику? Описана ратна сучељавања показују да су шансе албанских терориста биле ништавне, чак и када су били бројни и добро опремљени. Како процењујете војничке квалитете противника? Да ли су заповедници албанских терористичких формација потпуно погрешно проценили ситуацију када су одлучили да поседну утврђене позиције или је њихов циљ од самог почетка било провоцирање војне интервенције НАТО пакта?
Ми војници кажемо да противника не треба потцењивати. Посебно када се ради о терористичким формацијама. Терористи су увек опасни јер су у предности да бирају место, време и тактику напада.
Тако постижу изненађење, као што је опште познато. Наш противник те, а и наредне године, је по свему био специфичан. Пре свега, то су припадници нашег народа са којима смо, такорећи до јуче, живели у добрим односима. Њихова одлука да убијањем и крвљу дођу до републике, сама по себи говори о њиховом опредељењу. Према томе смо их и ми ценили. Међутим, треба знати да су командни кадар регрутовали из редова бивших официра ЈНА и МУП-а, а многи од њих су дошли из армија суседних бивших република, и сви су имали војничко и ратничко искуство. Затим су ту плаћеници и разни инструктори професионалци који су врло брзо оспособили групе и јединице.
У принципу, њихове акције на КиМ 1998.године сводиле су се на појединачне и групне терористичке акције, заседе, препаде на отвореном простору, и постављање мина изненађења и експлозивних направа. Познато је да је тешко бранити се од оваквих дејстава ако нема правих обавештајних информација. Међутим, то морам да нагласим, ми смо имали одличне и обавештајну и службу безбедности. То су били млади људи, врхунски стручњаци у том послу, храбри и посвећени послу. Знам да су припадници службе безбедности у ПрК били у просеку најмлађи у ВЈ. Интересантно је да су имали јако развијену мрежу међу Албанцима, па и у редовима терориста, што је пуно помогло приликом доношења одлука.
У принципу, ОВК, осим у неколико случајева, није улазила у фронтални сукоб са јединицама војске, већ су нападали из заседе. Било је периода током године, да нисте могли, ни смели да се слободно крећете по граду, или на територији.
Циљ ОВК је увек био да контролишу комуникације и коридоре где покушавају да унесу оружје. Ослањали су се на села, која су претварали у праве тврђаве . После сваке акције склањали су се у села, и чекали полицију. Наравно било је лако из „тврђаве“ пружати отпор.
Када је требало деблокирати комуникацију и осигурати простор око ње, долазило је до сукоба око и у тим селима. То је нормално у свим земљама света. ГШ ВЈ је у јуну, доставио Упутство за јединице које се налазе на простору захваћеним тероризмом. То је за нас било наређење. Предвиђало је како се води борба у насељу, колика јачина тих снага треба да буде, како се блокира село, како се уништавају уочени бункери и утврђене зграде итд. Тако се ради у свим армијама света, и илузорно је нама спочитавати да смо користили тенк или ПАТ, и прекомерну силу, када се у свету против терориста користе авиони и друга савремена оружја, односно сва расположива средства. Ми тенкове нисмо користили због пешадије, већ због савладавања препрека и за уништење утврђених објеката.
Колико је било тешко ратовати са терористима ОВК 1998.године, најбоље говоре подаци да су извели 2.278 терористичких напада, или 6,2 напада дневно. Од тога 205 на граничне органе, који су успели да спрече улазак 80 већих терористичких група из Албаније на КиМ и да заплене око 150 тона наоружања, муниције и разне опреме.
У сукобима од јуна до септембра 1998. године терористичке снаге успеле су да униште и оштете 5 тенкова Т-55; 8 ОТ БВП М 80; 2 ПАР 30/2мм „Прага“, 4 неборбена м/в и другу опрему.
Октобар ’98. године описујете као драматично време током кога је СРЈ и поред војне победе била суочена са огромним међународним притиском и чак ратном претњом. И из ваше књиге и из других објављених извора сада знамо да су дани и часи делили челнике НАТО-а од одлуке да притисну обарач. Да ли су Приштински корпус и ВЈ у целини били спремни да се суоче са страном интервенцијом у јесен 1998. године? Мислите ли да је државно и војно руководство могло да се ефикасније супротстави међународним притисцима или је ситуација била таква да бољег избора није било?
У октобру 1998. године престали су сукоби на КиМ, и завладао је мир. Терористичке снаге су поражене, али нису уништене. Становништво преосталих села која су била наоружана масовно је враћало оружје МУП-у. Почела је обнова оштећених кућа и објеката, а народ се вратио у напуштене домове. Мисија ОЕБС-а надгледала је мир. Створени су услови да се разговорима и политичким средствима реше сви проблеми. Међутим, некоме није био интерес да се очува постигнути мир. Да се стварно желео мир било је довољно да светски моћници остваре утицај на албанске политичке лидере, а пре свега на војно руководство ОВК, и да се настави миран живот на КиМ.
Приштински корпус и 3.А су били спремни за очекивану страну интервенцију.Да кажем да смо још тада, по први пут, раселили све ратне резерве и материјална средства. На срећу до агресије тада није дошло, због потписаних споразума са МЗ, али су услови које је наша земља тада прихватила погубно деловали на даљи развој догађаја по нас.
Не могу да оцењујем потезе које је повлачило наше државно руководство у то време, али мислим да је било изложено великим претњама и притисцима, да је подлегло, и прихватило све што се од на стражило. Показало се да обећања и гаранције МЗ нису испуњени. Наше снаге долазе у инфериоран положај, губе позиције на терену које су борбом освојиле, и враћени смо на почетак, али сада у много неповољнијем положају. Следи Рамбује и све остало.
Уплив међународне посматрачке мисије допринео је обнови снага ОВК на Косову и Метохији и њиховом запоседању већ ослобођених подручја. Да ли је обновљена ОВК представљала озбиљнију претњу по снаге војске и полиције од оне из 1998. године? Да ли је одлагање стране интервенције повећало отпорну снагу ВЈ и посебно Треће армије?
У поменутим околностима ОВК, која се била „изгубила“, поново оживљава. Организује се и бројчано расте. Уз помоћ великих, добија савременије наоружање и, што је још важније, инструкторе који је врло брзо враћају у живот. Међутим ни тада, за ВЈ није представљала озбиљну претњу. Познато је да је НАТО из ваздуха надгледао стање на КиМ, а посматрачи ОЕБС-а са земље. У тим околностима ОВК је непрекидним нападима на МУП и на јединице корпуса покушавала да испровоцира озбиљнији одговор, што би био разлог за напад НАТО. Ми смо то знали и понашали смо се у духу потписаног Споразума, без обзира на жртве.
Одлагање интервенције, дало је времена јединицама 3.А и ПрК, да се још боље припреме за одбрану од напада.
Ваше дневничке белешке пружају читаоцу одличан увид у функционисање командовања и војничког живота у тешким ратним околностима. Можете ли укратко описати дневну рутину команданта једне тако важне јединице каква је Приштински корпус? Којих тренутака те 1998.године се сећате као посебно драматичних, тешких и изазовних?
У ситуацији у каквој се налазио ПрК, ја и команданти и командири свих нивоа командовања, стално смо били мобилни и није се могло радити рутински. Ја сам био 24 часа на вези са командом 3.А, са Оперативним центром (ОЦ) ПрК, и командантима бригада и самосталних батаљона. Непрекидно сам добијао извештаје из јединица и са границе, и издавао наређења и инструкције. Поред тога обављао сам редовне послове: од прегледа поште, пристиглих наређења, извештаја, до састанака са помоћницима, и др. Међутим, највише времена сам проводио на терену, посебно на граници, и у обиласку јединица.
Сваки дан на КиМ, те 1998.године, је био динамичан, узбудљив, а памтим и много драматичних. Да поменем само неке: први сукоб са ОВК приликом деблокаде комуникација ка караулама „Морина“ и „Кошаре“; спречавање упада око 1000 терориста код карауле „Ђеравица“; заузимање Ораховца од стране ОВК и борбе за ослобађање града; противтерористичке акције „Малишево“, „Клечка“, „Глођане“, „Чичавица“. Међутим, као посебно трагичне, истакао бих све дане у којима су страдали војници и старешине корпуса.
Ваша књига се, верујемо, може читати као опширан рапорт о посвећеној патриотској служби својој земљи и народу. После деценију и по од тих збивања и са искуством које сте доживели сматрате ли да је ваше суштински патриотско опредељење било прави избор? Да ли као командант једне јединице која је прошла велика искушења али и остварила значајне победе верујете да сте доносили праве одлуке? Мислите ли да ваши војници и подређене старешине могу да се поносе и вашом заједничком борбом али и вама као командантом Приштинског корпуса?
И данас после свих искушења, убеђен сам да је моје патриотско опредељење било прави избор. Мислим да сам доносио одлуке које су у свему биле реалне, правовремене, и праве у односу на тренутну ситуацију и могућности јединице да је изврши без већих губитака.
Пре доношења сваке одлуке, која се заснивала на предлозима мојих помоћника, увек сам настојао да поред процене ситуације извршим и процену предвиђања догађаја, шта ће се десити после и шта ће се десити ако задатак не буде успешно извршен. Морате да знате да баш није лако команданту да донесе одлуку о употреби јединице, јер ви људе из те јединице шаљете у победу или смрт. Последице по људе су увек тешке, па и када је победа у питању.
На срећу ја сам имао одличан тим старешина, врхунских професионалаца, вредних, храбрих и оданих сарадника. Без њих не бих могао да доносим квалитетне одлуке. Јако сам поносан на све те људе, и жао ми је што овом приликом не могу поименично све да их споменем.
Ја не знам шта војници и моје потчињене старешине мисле о мени. Ја сам био командант који је ценио сваког војника и старешину, уважавао њихову стручност и дужност коју су обављали, и трудио се да добро вреднујем њихов рад. Да ли сам успео сваког од њих да наградим? Мислим да нисам, и то сам, појединцима остао дужан.
О мојим војницима из тог времена мислим све најбоље. То су за мене јунаци, борци без мане и страха. Храбри, одани својој земљи и народу. Те генерације војника, а посебно „мартовска-98“, то је понос тадашње СРЈ и Србије. Они су у то време били „моја деца“ која су, одједном једне ноћи, те 1998. године, постали одрасли људи. И данас сам поносан на њих и све моје старешине и волим их. А свима који су погинули из тог строја ПрК и овим путем одајем пошту.
Може се рећи да се од 2000. године активно ради на деградирању патриотизма као вредносног опредељења. Верујемо да ће ваша књига дати подстицај многима да преиспитају овакав став. Посебно немилосрдно се део јавности односи према позитивном сећању на подухвате ВЈ у рату на КиМ. Странице ваше књиге показују да је овај став потпуно незаснован. Има ли и најмањег оправдања за ниподаштавање и осуду онога што су војска и полиција предузеле на КиМ ’98. године.
На ово питање сам делимично одговорио у претходним. Али да кажем да је лако данас критиковати, посебно војску и полицију. Последњих година је створена клима да свако, ама баш свако, може да критикује војску. То није случај са другим професијама.
Али у војску се свако разуме. Ја желим да кажем, да је војнички позив један од најтежих, и најодговорнијих. То је једини позив где се доносе одлуке у којима неминовно страдају људи и материјална добра, а појединци, углавном лаици се иживљавају на војсци.
Постављам питање, да ли је у нашој пракси познато да је неко од професионалног војника критиковао докторе, економисте, правнике и др. Нема таквог примера, али да људи из друге професије, који најчешће ни војску нису служили критикују војску, тога има на сваком кораку. Људи мисле да ако су отишли у политичаре то им даје за право да срозавају војну струку, која је свуда у свету, осим код нас, цењена.
Волео бих да неки од тих критичара дође у ситуацију да командује одељењем од 10 војника у рату, да брине о њима, да одговара за 10 живота, и да им изда задатак да иду у борбу, из које се сви неће живи вратити. Уствари, волео бих да осете шта значи одговорност за животе 10 људи.
Нико из ВЈ, ни сви ми из ПрК и 3.А , немамо разлога да се стидимо онога што је рађено 1998. године на КиМ. Званично не постоје докази да је било злочина и других кривичних дела. У архиви МО требало би да се налазе сва документа из тог времена. Међу њима су записници и видео снимци о стању које смо налазили на терену.
Ово говорим јер смо тада документовали затечено стање, посебно у селима која су била мешовита, јер је највише српских кућа било оштећено и опљачкано. У албанским селима снимили смо стање јер се често догађало да су сами Албанци рушили куће и то приписивали српским снагама. Поред тога постоје и документа о процесирању свих кривичних дела из који се види да није било убистава и злочина.
Тек крајем септембра албански медији, посебно лист „Коха диторе,“ покушали су да пласирају информацију о наводном масакру албанских цивила од стране српских снага, у селу Горње Обриње у Дреници. Када су истражни органи у пратњи посматрача, покушали да дођу до наводних жртава, припадници ОВК су на њих отворили ватру и спречили их у томе. На томе се све и завршило, а истрага у ВЈ је показала да јединице ПрК нису уопште улазиле у то село.
С овим у вези скрећемо вам пажњу да поједине невладине организације у Србији клеветнички пишу о наводно почињеним злочинима јединице којом је командовао Љубиша Диковић, садашњи начелник генералштаба Војске Србије. Можете ли рећи нешто више о косовском ангажману овог официра и бригаде којом је командовао? Имате ли нека сазнања о случају који је изазвао велику контроверзу у Србији?
Немам детаљнију информацију о оптужбама за наводне злочине које су починиле јединице под командом Љубише Диковића. Да одмах кажем да пуковник Диковић, и његова јединица нису били 1998. године на КиМ. Он је тада био командант 37.мтбр, која је формацијски била у саставу Ужичког корпуса 2.А. На КиМ је дошла пред агресију 1999. године, и запосела зону одбране која се поклапа са рејоном Дренице. У току довођења ова бригада имала је великих проблема са терористима који су је свакодневно нападали.
Практично, да би извршила задатак, и посела зону, ова бригада је морала да води тешке борбе са ОВК. И касније, током читаве агресије, ова бригада је свакодневно била на мети терориста. Бригада је практично била у „осињаку“. Само у општинама Глоговац, Клина и Србица било је 138 села претворених у базе и тврђаве, а у 76 села сво становништво је било наоружано. У зони одбране сваког батаљона било је по десетак терористичких база из којих су, и дању и ноћу, терористи нападали војнике. Највеће проблеме бригади су задавале мале групе терориста које су подмукло, из заседе и с леђа, убијали војнике.
Можете да замислите тај амбијент, и да ли су војници могли слободно да се шетају по селима и чине злочине. Поред тога у то време 90% становништва је по наређењу напустило села и склонило се на гребен планине Дренице, а у селима су остали терористи и мобилисани војноспособни Албанци. О тој бригади, много простора сам написао у другој књизи, која је на чекању.
У бригади пуковника Диковића за 78 дана агресије погинуло је 58 припадника, а нестало 3. Оно што је важно је да су 44 припадника погинула од дејства терориста ОВК. То све говори у каквим је условима Диковић командовао бригадом. Уосталом, та бригада је захваљујући и њему одликована Орденом народног хероја, а ја сам је предложио за то одличје иако није била из састава 3.А. И то све говори.
Са Диковићем сам се срео више пута, а 8. маја 1999. године на његовом Командном месту, у Дреници, и обишао сам неке јединице.
Том приликом сам затекао одлично стање, иако су команданти, командири, и војници, њих око 4.400, сви били из резервног састава и са територије Рашке.
Том приликом сам се суочио са озбиљним, стручним, одлучним, и храбрим пуковником Диковићем, за кога одговорно тврдим да није човек који ће да толерише недисциплину, самовољу и злочине. Ево шта сам после тога у Дневнику записао: …“Захваљујући успешном командовању и способности команданта бригаде пуковника Диковића и старешина команде бригаде, батаљона-дивизиона, бригада се за кратко време прилагодила најтежим условима и успела да сачува људе и борбене потенцијале од дејства агресорске авијације из ваздушног простора, и непрекидних терористичких дејстава са земље. У првих десетак дана агресије, вештим командовањем и добром оспособљеношћу јединица, хероји ове јединице успели су да разбију најјача терористичка упоришта ОЗ „Дреница“, у којима су се смењивали команданти Хашим Тачи, Селман Сулејмани и последњи Сами …“
Постоје бројна наређења која је издавао Диковић, на основу наређења ПрК и 3.А, о предузимању мера на строгом придржавању закона и прописа о примени одредаба Међународног ратног права и обичаја ратовања.
Поред тога знам да се пуковник Диковић посебно истакао у заштити и збрињавању албанског становништва, претежно у општини Глоговац, и то више него што су биле надлежности војске.
Међутим, као и у сваком рату, буду случајеви, који учине појединци, а који у ратном амбијенту, посебно какав је био 1999. године, остану неоткривени, и открију се касније. Важно је да је Диковић предузео све мере из своје надлежности да се злочини не догоде. Мислим да не постоје докази да је он за евентуално учињене злочине знао а да ништа није предузео, а посебно да је наређивао тако нешто. Спреман сам да као његов командант и командант 3.А у то време то потврдим.
Да на кратко искорачимо из строгих временских оквира ваше књиге и да се пребацимо у 5. октобар 2000. године. Како оцењујете став највиших структура Војске Југославије према драматичним догађајима који су се одиграли тога дана? Посматрајући уназад резултате политичких промена које су се догодиле тог послеподнева, сматрате ли да је пропуштено да се учини нешто што је требало и могло бити учињено, и да ли је на нивоу војске било пропуста које бисте посебно истакли?
О догађајима који су претходили 5.октобру 2000. године је доста речено и написано. И ја сам више пута о томе говорио. Прошлих дана изашла је из штампе књига двојице генерала, непосредних учесника тих догађаја, генерала Миодрага Симића и Стаменка Николића, под називом „Истине и заблуде о 5.октобру“. Они у њој детаљно пишу о улози војске у тим драматичним догађајима, и то је једина истина о томе. Све остало су манипулације и нагађања.
Да не дужим, ВЈ је 5.октобра, признао то неко или не, показала своју уставну улогу и приврженост народу и држави. Није се мешала у изборе и изборне резултате. Њени припадници се нису појављивали на улицама Београда и других градова у Србији. Ниједан припадник ВЈ није на било који начин ометао или утицао на те догађаје, и није се сврстао ни на чију страну.
Да војска не би била злоупотребљена ГШ ВЈ је део јединица изместио из Београда, а у граду су остале само јединице које су обезбеђивале све војне објекте. Од већих састава била је Гардијска бригада, директно потчињена председнику Милошевићу.
Распоред јединица у окружењу омогућавао је да интервенишу за спречавање већих сукоба и грађанског рата. На срећу, то није било потребно.
Дакле, шта се више може тражити од једне војске од тога да обезбеди мирну смену власти, без крви и жртава. Међутим тадашњим страначким првацима то није било довољно, па уместо похвале за такво понашање острвили су се на војску и Генералштаб.
Не знам шта би се десило да се војска другачије понела. Да ли би тада били задовољни. Зар мислите да ми у ГШ ВЈ не знамо како се блокира и изолује град Београд, и како се затварају сви прилази граду, и којим снагама. Шта мислите да би било да се то догодило?
Предлажем да сви прочитају књигу коју сам споменуо.
У књизи 5. октобар: двадесет и четири сата преврата Драган Бујошевић и Иван Радовановић цитирају речи тадашњег председника Милошевића наводно упућене вама, где резигнирано каже: „Ниси извршио ни једно моје наређење,“ алудирајући на коришћење војске да се спречи ширење нереда у престоници, пошто је схватио да су снаге МУП-а недовољне. Можете ли потврдити или демантовати овај цитат из комуникације са Милошевићем и ако је тачан, молимо вас да појасните контекст.
Читао сам књигу Драгана Бујошевића, али мислим да ју је прерано написао, што ми војници кажемо „нису ни чауре покупљене“.
Без обзира на то у њој су пренети догађаји са којима је аутор био добро упознат. Али он није знао шта се догађа у ГС ВЈ и ВЈ, па је писао оно што су други причали.
Подсетио бих да је одмах после „револуције“ у једном од тадашњих бројева листа „Телеграф“ објављен мој интервју са детаљима наводно мог разговора са Милошевићем. Наравно то није било тако. Претпостављам да је СДБ снимала председника и да су делови нашег разговора некоме дати.
Најважније што желим да кажем је то да председник Милошевић мени није издао децидирано наређење да војска изађе на улице Београда. Да је наредио, ја то наређење не бих извршио и повукао бих се са места НГШ ВЈ. Разлога има више, али наводим само неке: (1) није уставна улога ВЈ да се употреби против свог народа, посебно да мења вољу народа на изборима; (2) није задатак војске да обезбеђује институције у градовима, ако за то не постоје одлуке ВСО и планови за то; (3) на улицама Београда се тада налазило више стотина хиљада људи међу којима је било неколико стотина страначких јастребова који су изазивали хаос. Војска није оспособљена да лоцира и да изолује такве скупине у маси људи. У тој маси, је највише ненаоружаних грађана, жена и деце. А што је најважније, у маси се сигурно налазе браћа, сестре, девојке или родитељи наших војника који возе тенкове, транспортере и др. Који командант може наредити војнику да иде тенком на своје најмилије?
Даље, (4) на улицама Београда није било сукоба зараћених страна, људских жртава, и индикатора који су указивали да може доћи до грађанског рата; и (5) председник је имао под својом командом Гардијску бригаду, чији командант је био поред њега.
Дакле, Милошевић није наредио употребу војске, али је покушавао да ме убеди да војска треба да обезбеди савезне институције, пре свих Савезну скупштину, Народну банку, телевизију и др. Међутим, моја је процена била да је за то било касно и немогуће. Појава војске на улицама изазвала би панику и општи хаос. Војска не би могла да се пробије до поменутих институција, које су већ биле похаране, а вероватно би поједини острашћени демонстранти насрнули на војнике, и борбена и неборбена возила. Не заборавите да је група демонстраната из Чачка дошла у Београд са стотинама бомби, „Зоља“ и пушака. Нашао би се неко да испали „Зољу“ на тенк, или ОТ, и ето хаоса који се не би завршио без великих жртава.
Такође сам знао и да је било оних који су само чекали да се појави војска и да настане хаос.
И за крај морамо да вас питамо да ли радите на припремању другог тома вашег ратног дневника? Можете ли читаоцима укратко да пренесете неки карактеристичан детаљ или епизоду из књиге о ратној ’98. години?
Књига о догађајима из 1999.године је завршена, али је још нећу објављивати. Радни наслов је „Отаџбина на бајонет чувана – 3.А 78 дана у загрљају Милосрдног анђела“. Има три дела. Први о догађајима у зони 3.А од 1. јануара до 23. марта 1999. године. Други од 24.марта до 10.јуна 1999.године под називом „Дани пакла“, и трећи од 11.јуна до укидања ратног стања. Има у радној верзији 1.100 страна, 80 докумената и карата, и 70 фотографија.
У сваком од делова су детаљно описани најзначајнији догађаји из мог Ратног дневника, а најважнији је други, у коме су описани догађаји за време бомбардовања, све активности 3.А и ПрК, агресора, команданата и војника.
У књизи су, поред најважнијих докумената, и имена свих погинулих и несталих припадника 3.А, што мислим да ће бити по први пут објављено.
Извор: Стање Ствари
Везане вијести:
Човек који је одбранио Србију од најјаче војне силе на свету!
Зар у савез са убицама наше деце?
Вацлав Дворжак: Европа због Срба треба да преиспита своју савест