GDE SI, SRBIJO?

Gde si danas, Srbijo? Vode li te časni Srbi? O koje scile i haribde te udaraju struje koje te danas nose? Dva dana grmi nevreme po Srbiji i Bosni, ali na jedno mesto, na granici Srbije i njene sestre Srpske, nije pala kap, nije se spustio ni krajičak crnog oblaka i nisu grmela kola svetog Ilije.

Božija ruka tako uredila. Na tome mestu danas nije bilo nikoga ko tebe, Srbijo, zvanično predstavlja. Tebe i nas stisnute u tvoje krilo.

A svirali tvoju i našu himnu!

Uzdigli tvoju i našu zastavu! Samo, od tvojih nikoga da joj se pokloni, čak ni sa najnižeg nivoa vlasti.

Bili smo posramljeni zbog te nadmenosti, Srbijo.

A kad nema političara, šta će vest, šta će slika, šta će prenos…? I kome?

Narod voli samo političare. Bez njih nema važnog događaja.

Istina, nema danas ni onih iz opozicije, što se busaju u srpske grudi. Ali, ostavimo sada njih, nisu oni ta zvanična Srbija. Zabavili se subotnjim protestom.

Zar da ikome u Srbiji srce zadrhti pred vodom koja pokriva preko šest hiljada Srba? Ej, preko šest hiljada nas!

Mučili su strašnom mukom preživele, braneći im lelek, sveću, molitvu, sećanje… Ej, branili da tuguju, da ožale, da daju pomen! Ali sećanje žilavo, ne da se.

Nas više od šest hiljada mrtvih, preklanih, više od šest hiljada naših unakaženih tela u Drini, nas dece, nas majki, nas cura u belim haljinama iz devojačke spreme koje svoju čast zanavek dadosmo Drini, a nikako krvniku…

Oni koji su možda mogli nekoga od nas spasiti, a to i ne pokušaše, posle naše smrti su te poveli, Srbijo, i vodili te nekuda daleko od tebe same, a sa nama su u Drinu potapali istinu. Valjali na nju kamen, ali nije vredelo.

Istina je plivala Drinom, uvlačila se svakim zrakom koji je padao na njene talase u srca Srba koji su hteli da čuju, da znaju, koji su razumeli da smo u Drini, ustvari, svi mi. Srbi.

Mučili su strašnom mukom preživele, braneći im lelek, sveću, molitvu, sećanje… Ej, branili da tuguju, da ožale, da daju pomen! Ali sećanje žilavo, ne da se. Eno ga decenijama u srcu i glavi Srbinovoj. Sveže kao prvog dana. Zato Bog daje da bar neko vidi pre nego što mu oči iskopaju, da može o tome da šauće, da peva tiho, kad već ne sme da viče i glasno pusti pesmu kroz lelek. Dobro je, i šapat zna imati oštar zvuk i usecati u sećanje šta se zbilo i kako i ko i koga i koliko i kada i gde…

Taj šapat stalno šuška u srcu Srbina. Razumeli smo sve. Oni najjači i najuporniji i najhrabriji, oni najbolji među nama ne daju da se zatre i ostane u nekoj prašnjavoj knjizi koju sve manje otvaramo. Stave krst, podignu kapelu,  održe molitvu, zapisuju svedočenja i govore. Govore na način koji se urezuje u svest narodnu, onu iskonsku koja pamti vekovima… A mi ih pratimo. I to je važno.

Mnogo je mesta na kojima ležimo preklanih vratova, pogurani bez opela i sveće. Negde nas je desetina, negde hiljade. Bliži se osam decenija kako se razni bacaju kamenom, betonom, asfaltom preko naših tela. Bacaju se zabranom, prebrojavanjem i statistikama prilagođenim u prihvatljive okvire.

Prihvatljive? Kome? Onima koji su nas tu pogurali? Njima je vazda malo nas u mraku jama i na dnu reka.

Samo im se neka jeza spušta od malog mozga niz leđa kad pomisle da će za svaki naš vrat doći naplata. Njima je vazda mnogo nas koji pretekosmo. Mnogo im nas i kada im prilagodimo brojke, kada sećanje bacamo iza leđa, kada im pružamo ruku dok u svojoj još drže kamu, kada kažemo bilo pa prošlo.

Njima je uvek mnogo nas preostalih. A, Bog će naplati po svakom nevinom. Njega nove statistike, čijom god računaljkom pravljene, neće zavarati. Ma, nešto mi se čini da se i sami pogubismo među njima, tim brojkama, i ne znamo više da li nam je i nama samima mnogo ili malo nas i tamo i ovde.

Možda zato što ne znamo gde i kome treba da je mnogo, a kome malo i kakvih Srba, živih ili mrtvih, tebe Srbijo, zvanične, tebe evropske nema danas na Drini, među nas više od šest hiljada? Šest hiljada, ej, Srbijo!

Ja bih volela da nas nije bilo u Drini, u Savi, u jamama Velebita, Dinare, Hercegovine, da nas nije bilo na Garavicama, u Šargovcu, Motikama, Jasenovcu, da nije bilo dece u Jastrebarskom… I da u ovom tekstu ne nabrajam svako stratište imenom. Rekoh, volela bih da nas je tamo stradalo nula.

Gde ćeš lepše statistike?

Ali, eto, nije kako bi čovek voleo i kako snuje, nego je kako jeste. Meni mnogo kad kažem tamo pobilo deset srpskih majki sa decom. Mnogo me boli. Ali ko mari koliko koga bilo? Bilo je kako je bilo i koliko je bilo.

Možda zato što ne znamo gde i kome treba da je mnogo, a kome malo i kakvih Srba, živih ili mrtvih, tebe Srbijo, zvanične, tebe evropske nema danas na Drini, među nas više od šest hiljada?

Šest hiljda, ej, Srbijo! A ona izdajnička, Nedićeva, ona je bila s’ onu strane Drine, molila okupatora da zaustavi bezumne horede. Možda bi prešli Drinu i da se bore. Ali tom je Srbijom okupator vladao i ona takva nas spasila koliko je mogla. Ne znam koga je izdala.

Nas nije.

I okupator se zgrozio. Naših tela bilo toliko da možeš preko njih Drinu broditi. Oni drugi, što su posle vladali, e ti, vidiš, ti ni jednog od nas ne skloniše od noža. Sklonili sebe. Posle nam branili da se sećamo. Šta ćeš? Srpska sudbina. Do danas nismo uplovili u suštinu i razmere naše nesreće.

Malo li je i dvanaest hiljada, kad ti nema ostade i kad nas ono, pre koji dan, zabraniše na mestu na kome nas je baš toliko? Dvanaest hiljada! Miris tamjana i svetli tanki, treptaj sveće ne podnose… Šta li? A, ti oćuta kad nam rekoše: nećete ovde. Ove godine, ni narednih, kao što vas nije bilo ni prethodnih više od sedamdeset. Svake godine po jedna zabrana nas živih i mrtvih. Da li se ti, zvanična Srbijo, tako umivena i evropska stidiš skorele krvi na našim vratovima ili od trke u budućnost nemaš se kad osvrtati na prošlost?

Da li ti znaš i da li te se uopšte tiče, kad oćutiš zabranu nas dvanaest hiljada, kad ne uputiš na Drinu ni jednog našeg slugu narodnog da se pomoli za nas preko šest hiljda i spusti glavu pred našom žrtvom, znaš li ti da će nas dogodine zabraniti na svakom mestu, kao one vlasti ondašnje naše, a tuđe. I šta se promenilo? Ko brani, a ko prstom upire na istinu? Mora li skrivanje i posle skoro osam decenija, Srbijo?

Da li je svetu previše mučno slušati o malju na našem temenu, o srbosjku na našem vratu?

Jeste, mučno je.

Pa da ih onda poštedimo toga. I njih i našu budućnost. Moraju li deca u tebi rođena i odgojena nositi povez na očima da ne vide nas potopljene i poklane i žive u jame pobacane…?

Što, Srbijo, dozvoljavaš da deci našoj stavljaju taj povez, a ti ga pritežeš da se ni najtanji zračak ispod poveza ne provuče? Znaš li ti, Srbijo, da bez nas stotina hiljada pravednika čije su duše sabrane u ruci Božijoj, a tela još leže gde ih preklaše, znaš li ti da bez nas nema naše mladosti? Biće mladosti, biće, ali ne naše. Naša deca će nestati kad im uliješ zaborav na nas.

Ti zvanična, Srbijo, da li te je sramota pred sobom tako modernom, čistom, bogatom prajdovima, ljudsko pravaškom, saosećajnom za tuđe žrtve i spremnom da nas žrtvuješ i u dželate pretvoriš ne bi li se preobrazili tako u civilizirani svet…?

I drugi su narodi stradali. Ali svoje nevine glave nisu skrivali sami od sebe. Uporno su ih žalili i svetu objavljivali. Sa svim detaljima. I svet ih ceni. Nije mu mučno i ne kaže zaboravite prošlost, davno beše, dosta više. Imaju ti narodi muzeje. Ne jedan, desetine. Imaju filmove, knjige, ceremonije obeležavanja stradanja na svakom mestu gde ih je bar nekoliko ubijeno. I svet gleda. I poštuje. Poštuje i žrtvu i narod koji se na svoju žrtvu ne baca zaboravom koji je samo nama tako obavezujući na putu u svetlu budućnost punu novca.

A, mi danas otvorili prvi muzej za naše, a tebe nigde, Srbijo.

Kaže naš mitropilit da je danas istorijski dan, a tebe nema, Srbijo. Puno ti istorije.

Nama kažu nemate sva imena stradalih. Nemaju ni drugi narodi, pa šta?

Ja nemam pravo da zameram drugim državama što naše žrtve ne poštuju. To je njihovo pravo, kultura, razumevanje ljudskog. Ali, Srbiji, mojoj državi, imam i pravo i obavezu da zamerim i da joj to kažem.

Da li su njihove nepopisane žrtve poništene kao što mi treba da poništimo svaku čije ime nismo oteli iz dima spaljenih matičnih knjiga, niti zapisali po sećanju nekog preživelog poznanika ili komšije? Svi iz roda, svi iz sela pokalni ne popisaše se pred dželatom, da ostane sve pedantno posleratnim istraživačima i vlastima. Ko sada da popiše sve iz tih zauvek zbrisanih sela iz potpuno zatrtih rodova? Ono što je popisano popisivali preživeli u tajnosti. O, Bože, ni to se nije smelo iskreno i kako jeste.

Sada sme, ali samo do prihvatljivog broja izbrojanog nekom tamo metodologijom. Da su nam one ondašnje naše, a tuđe vlasti dozvolile da povadimo, sahranimo i brojimo lobanju po lobanju, kost po kost, ni tada ne bi bili svi prebrojani. Valjale nas vode slivovima. Tamo gde smo posle pedeset godina vadili bez dozvole, broj se poklopio sa onim o kome je šaputao pretekli srpski narod. Samo kažem, onako.

Da li te je sramota, Srbijo, što danas, kada se otvarao i osveštao prvi naš muzej, u koji nisi uložila ni simboličnu paru nego to ponove uradiše najbolji među nama, da li te je sramota što nisi smogla snage da bar celom srpskom rodu, koji ima pravo da zna sve, pokažeš preko svojih digitalizovanih modernih tehnologija i svojih slobodnih, evropskih medija i nas preko šest hiljada u još jednoj vodenoj grobnici? Da svi vide kako, simbilično, iza Srbije staje Srpska kao mlađa i dobra kćer ili sestra, svejedno, važno da su jedna uz drugu i zagrljene pred Drinom…

Ne. Ne, nije tebe sramota. A nas, zatucane, zastarelih nazora i shvatanja, vidiš, jeste. Mi se stidimo i žalimo što si nas i ovog puta ostavila.

Samo, znaj da nema zaborava. Džaba povezi na očima.

Ja nemam pravo da zameram drugim državama što naše žrtve ne poštuju. To je njihovo pravo, kultura, razumevanje ljudskog…

Ali, Srbiji, mojoj državi, imam i pravo i obavezu da zamerim i da joj to kažem.

Stari Brod kod Višegrada, sedmog dana septembarskog, leta Gospodnjeg 2019.

Autor: Cveta Radić