Г. Иво Јосиповић о Хрватској и Србији – један критички одговор

Г. Иво Јосиповић, некадашњи председник Хрватске, објавио је 1. фебруара 2018. ауторски чланак написан за Глас Америке „Хрватска и Србија – бесмислени рат другим средствима“. Нећу се освртати на све наводе аутора, који се углавном обраћа г. Ивици Дачићу, ни  на тврдњу да је говор г. Дачића био „хушкачки“; истина не може да буде хушкачка али она може некога да боли. Покушаћу да одговорим само на неке историјске тврдње који се тичу целине српско-хрватских односа у задњих 77 година.

Пише: Никола Милованчев

Г. Јосиповић замера г. Дачићу да заборавља „да је од око 17.500 Жидова у Србији под марионетском влашћу Недићева Србија побила њих око 15.000“. Oво је потпуна неистина. Битна разлика је у томе да су у НДХ геноцид спроводили органи хрватске државе а у Србији су то морали да раде немачки нацисти.

НДХ је сама донела „расне законе“ а у Србији су те прописе морали да доносе хитлеровски окупатори. Само 13 дана после капитулације Југославије, 30. априла 1941, донесена је у Загребу „Законска одредба о заштити аријске крви и части хрватског народа“ – очито се јако журило. А у Србији ? Нацисти су радили шта су хтели: тако нпр. немачки документ 13. септембра 1941. бележи да је 1200 Јевреја из Србије послано у Румунију. Нису за дозволу молили ни Недића ни окупирани српски народ.

Да ли г. Јосиповић зна да је од 15.000 пострадалих српских Јевреја које спомиње, 7.000 страдало у логору Земун („Сајмиште“), изван тадашње Србије у НДХ ? Да бих вам објаснио разлику, цитираћу једну антинацистичку публикацију из тог времена, књигу „Истребљење Јевреја“, досад непознату нашој јавности, штампану на неколико језика у Краљевској штампарији у Лондону 1943. године. Дошао сам у посед примерка на италијанском језику, чији превод цитирам: „Немци су сматали да усташке снаге квази-независне Хрватске поседују довољно бруталности и неумерене жестине за ”решење проблема Јевреја” у новој држави, без потребе директне интервенције нациста. Али су другачије поступали са фантомском владом постављеном у Београду под председништвом генерала Недића… јер је нацистичка власт констатовала, да ће иста Недићева псеудо-влада бити због притиска јавности приморана да заузме у основи позитиван став према прогоњенима…После окупације, саме српске власти учиниле су највише што су могле, да отму неке Јевреје од нацистичког беса; али нису могли учинити много. У фебруару 1942, београдске јединице Гестапоа су биле обавиле свој задатак прогањања и истребљавања.«

Као што се види, у време тих догађања, пре 75 година, јеврејски кругови у свету су били мишљења да је српска јавност заузела позитиван став према прогоњеним Јеврејима и да су српске власти учиниле шта су могле да спасу поједине Јевреје али да нису могле учинити много јер је и сама Србија била окупирана од нациста.

А у вези Јасеновца: зна ли г. Јосиповић за песму „Јасеновац“ Станка Ћанице Опачића, 1946. г.  једног од водећих комунистичких политичара Хрватске, за његове стихове да на Јасеновац „до краја рата не пуче партизанска пушка“ ? Та песма, написана одмах по завршетку рата, у огорчењу због Броз-Хебранг-Бакарићеве политике неослобађања Јасеновца, гурнута је у заборав али ју је Ћаница Опачић дебело платио – робијом на Голом отоку. Нити је Броз стихове о Јасеновцу опраштао, нити је у Јасеновац дошао.

У вези грађанског рата у Хрватској 1991-1995. г. Јосиповић наводи да је данас „на листи несталих готово подједнако Хрвата и Срба“ (по новим подацима, Срба је преко 60%). С обзиром да је 1991. Срба у Хрватској било око 15% (по неслужбеним проценама до 20%), очекивао бих и његов коментар на питање: како то до број Срба међу несталима у Хрватској износи више од 60% ?

На крају и нешто о вербалном залагању И. Јосиповића за поштовање жртава. У време када је био председник Хрватске, посетио је 11. септембра 2011. Глину, дошавши на концерт у „Хрватски дом“, некадашњи Спомен-дом жртвама покоља у глинској цркви 1941. На месту срушене православне цркве, на месту на којем је вршено клање Срба, у време Социјалистичке Републике Хрватске, 1969. године, подигнут је дом са меморијалним називом али у којем се и играло и певало.

На месту стратишта.

Поред дома постављен је споменик жртвама, рад Антуна Аугустинчића. 1942., годину дана након тог покоља, Аугустинчић је урадио споменик Павелићу а 27 година касније споменик Павелићевим жртвама у Глини. Ова два уметничка дела Аугустинчића нису опстала али онај у Кумровцу остаде – кад нема Павелићевог, барем да је Титов споменик сачуван.

1995. дом у Глини постаде Хрватски дом. 2011. у посету дођоше г. Јосиповић и угледни гости из Загреба. По извештајима штампе, изводиле су се популарне арије а највећи аплауз добила је арија „У бој, у бој“ из опере Зрињски. На месту усташког клања, на месту срушене цркве, на земљишту Српске православне цркве. Иво Јосиповић је тада изјавио: „Дошао сам уживати у глазби с Глињанима“.

Можете ли стварно уживати на месту усташког клања, г. Јосиповићу ?

Аутор: Никола Милованчев

Извор: ПОЛИТИКА

Више од истог аутора.