Фељтон Светозара Ливаде: Доживотни сам пацијент геноцида!

Светозар Ливада

Ево зашто! Ако се поjам „пациjент“ преведе као онаj коjи трпи, пати, ту сам проша’ школу патње за стотину живота као вишегодишњи пациjент са 40 операциjа на костима, двиjе на срцу и неколико клиничких смрти. Међутим, геноцид ми jе оставио веће патње од тога.
Био сам супер активно диjете, неки су говорили до горопадности…
Бака, коjу сам обожавао, вjечно ме звала горопадником, проклињала да нећу никад’ своjе куће имати.
Међутим, научио сам читати и писати приjе стариjе браће, приjе основне школе. Заволио сам књигу.
Одваjање од књиге ме љутило до пркоса.Отац ми jе био пjесник и подржавао jе моjу приврженост читању, чак стимулирао на рачун и штету других послова коjе сељачко диjете мора обављати. Имали смо библиотеку с око 2000 књига. Хтио сам халапљиво све прочитати…
Рат 1941. године  сам дочекао са стравичном зебњом. Наиме, о ратовима сам много знао из косовских циклуса и митова, затим од броjних приповjедања тарника са Соче, Галициjе, заробљеништва у Русиjи, Судбину 1300 каплара, Голготе до Каjмакчалана, Плаве гробнице, Пробоjа солунског фронта… А тек рат Eнглеза и Бура, прве концентарионе логоре – све из књига.
Имао сам сусjеду, вршњакињу, коjа jе по патриjархалном обичаjу била мени намjењена. Ниjе ишла у школу, али jе самном код оваца научила читати и писати. Доиста jе била даровита. Била jе тако лиjепа ка’ да jе ваjао Микеланђело, плаве крупне очи као небески свод, буjну ,бринет рудлаву косе, стасита.  И, приjе jе од мене психосоматски сазриjевала. Била jе супериорниjа, што сам уважавао. Тако да су говорили „попадиjа га укротила“ ,пошто сам jа дjачио у цркви, спремао се за попа.  Њу су у шали називали попадиjа, што jе и мене и њу нервирало.
Вољели смо се као брат и сестра и тако смо се међусобно звали. Често смо на сеоским светковинама пjевали у двогласу, она алт, а jа тенор. Одлазили смо на светковине сељачког кола и задружне митинге, гдjе смо рецитирали стихове социjалне поежиjе. Сељаци су говорили “онаj мали и мала вjечно скупа као шипка и бубањ“.
Другог аугуста 1941. године догодио се геноцид у селу Зечев Варош, код Слуња. На Илиндан похватали све сељаке села и жетелице. Међу коjима се нашла мени намjењена изабраница Драга Кукић. Када сам чуо за таj покољ и за њену смрт тако сам горко заридао и онесвjестио се, просиjедио, да ми се наш слуган наругао да сам рикао за цуром као jунац.
Волио сам га због шеретизма, а од тада замрзио за цио живот. Истичем, jедну занимљивост, њено клање, визуално сам доживио приjе пада у кому, као да сам био присутан, што сам касниjе нашао у архиви исказ свjедока. Осам убода у врат, расjечене доjке и распорен стомак.
Убицу сам особно познавао, био jе нешто стариjи од нас. Таj геноцидни злочин тако ми се болно урезао у памћење  да сам  се потпуно измjенио. Остарио сам за jедан дан, просиjедио, изгубио дар говора неколико дана потом, престао бити раздражљив, помало пркосан.
Сваку разбориту молбу, заповjед уважавао као налог Божиjи. Сви су говорили „оваj деран се потпуно измjенио,  а тек смрт матере коjу сам у рату сам морао сахранити, раку ископати, у гроб положити тако ме jе погодио да ми jе за сва времена њен лик нестао из памћења као да сам самоникао.
Касниjе у разговору с jедним ученим психиjатром дознао сам да jе то перманентни шок подсвjести коjи ће доживотно траjати као дио моjе нарави. Доиста jе тако, када се нађем у завичаjу, близо топонима гдjе смо као дjеца биваковали бивам посебно преокупиран тим злочином, прожет свим бићем да се не усудим сам управљати возилом jер ми се слике клања, крв, навлаче као мрене на очи.
Када сам обнављо споменик матери у посљедњем рату демолиран, скоро ми и позлило.
Према томе,  већ само то говори да сам практично доживотна жртва геноцида.
Спадам у онаj тип људи коjи туђу бол, нарочито мени блиских, теже подносим него властите невоље.
Рекао ми jе jедан учени Жидов да „имам пренасељено памћење злочинима“ што ме чини несретним свjедоком свога времена. Јер сам практично, искуствено спознао да jе рат сам по себи злочин, да наноси неизљечиве ране.
Па и наше израњаване шуме умиру плачући, људе  да и не спомињем.
Као дугогодишњи истраживач сусрео сам људе коjи памте пет ратова по глави становника према томе, ако си човjек залажи се за измирење тако потребно овим народима и просторима као храна, зрак, вода и друго. Да нас престану таманити посљедице геноцида и геноцидних радњи коjе ни наjвећим душманима не желим као животни пртљаг коjи како већ рекох носим до гроба. Због тога се позивам и одзивам на слоган цивилизираних:  „смрт фашизму— слобода народу!”

За портал Срба у Хрватскоj „ФОРУМ“ пише Проф. Др. Светозар Ливада

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

Везане виjести:

Фељтон Светозара Ливаде (2): Без коментара!