Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Feljton o Jovanu Raškoviću: Uvek isti progon

Datum objave: četvrtak, 26 februara, 2015
Objavljeno u Ostalo
Veličina slova: A- A+

Jovan Rašković

Piše: Jovan Kesar

JOVAN Rašković je 16. jula 1992, iz zagrebačkog “Večernjeg lista” saznao da je Vojno tužilaštvo u Splitu dan ranije protiv njega podiglo optužnicu koja ga je teretila da je od polovine 1990. godine, kao predsednik Srpske demokratske stranke, okupljao srpske ekstremiste, sklone zloupotrebi legalnog političkog delovanja i inicirao, podsticao i organizovao razne delatnosti upravljene na ugrožavanje teritorijalne ukupnosti Republike Hrvatske.

U optužnici se, zatim, kaže da je Jovan Rašković pisanim i protivustavnim putem pokušao da otcepi deo teritorije Republike Hrvatske i pripoji ga drugoj državi. Time je učinio krivično delo protiv Republike Hrvatske – ugrožavanje njene teritorijalne ukupnosti, što je označeno i kažnjivo po članu 336, tačka b, stavka 1 KZ RH.
Na kraju, Vojno tužilaštvo u Splitu obaveštava javnost da će Jovanu Raškoviću, lekaru, sa prebivalištem u Šibeniku, Srbinu, suditi u odsustvu jer je optuženi u bekstvu, a određen mu je pritvor i za njim izdata poternica.
Rašković je na ovu optužnicu odgovorio javno, preko NIN-a, u članku “U ime oca i sina”. Tekst nije stigao da vidi u novinama, pretekla ga je smrt.
NAJPRE je rekao da nema nikakav doživljaj političke, etičke i pravosudne krivice, za koju ga tereti optužnica. Sve što je radio, kako je delovao i mislio, zapisano je i javno izgovoreno. Do svoje 60. godine nije se bavio politikom, niti je pripadao nekoj političkoj organizaciji.
Na javnu scenu – otpisuje Rašković Vojnom tužilaštvu – stupio sam u neprilično i tragično vreme kada su mnoge suprotnosti razarale ne samo društveni poredak već i celokupnost međuljudskih, verskih i nacionalnih odnosa u Jugoslaviji. Nailazilo je mučno i opako vreme za sve Jugoslovene. Uz mračno predviđanje istorijskih recidiva, rasli su nemiri i teskobe. Posebno se širio strah kolektivnom dušom srpskog naroda u Hrvatskoj.
Etika dužnosti i odgovornosti, a ne etika cilja za koji me bezobzirno optužujete, odredila je moju aktivnost, koja se sva svodila na otvorenu, neskrivenu i javnu komunikaciju sa iznutra nagriženim Srbima u Hrvatskoj – kaže Rašković. – Jedino moje “oružje” bile su i ostale, skoro svakodnevne besede uz mnogobrojno prisustvo obespravljenih, izgubljenih, duševno nagriženih i napuštenih ljudi. Bez vlastite želje, a možda i bez moje zasluge, davana mi je uloga, u stvari, teret političkog vođe, iako se nisam osećao kao vođa.
Rašković, zatim, daje kratku istoriju odnosa Srba i Hrvata. On smatra da su se najkobniji događaji zbili 1941. kada je Pavelićeva NDH odlučno sprovela genocidno uništenje Srba, tog “pasjeg nakota za sjekiru rođenog”.
Koliko srpski narod u Hrvatskoj i BiH boli i nacionalno razboljeva sam čin masovnog i kolektivnog, monstruoznog ubijanja, još mu teže pada činjenica da se hrvatska javnost, posebno inteligencija i literatura, nisu odredile prema bestijalnoj duhovnosti genocida – kaže Rašković. – Hrvatska istoriografija umanjuje i gotovo sasvim negira ovu svoju i tuđu nesreću koja je u smrt odvela skoro milion Srba, Jevreja i Cigana.
RAŠKOVIĆ, zatim, ističe da se na tu bestijalnu duhovnost ubijanja sada nadovezuje skoro celokupno vrhovništvo nove hrvatske države. Čini to eksplicitno i u otvorenim izjavama. Srpski narod sve to oseća kao poziv istorije na recidiv, širi u njemu nove strahove, mučninu i stare sumnje.
Posle svega ovoga hrvatsko-srpski odnosi dobijaju jednu novu psihopatološku dimenziju paranoidnosti – kaže Rašković. – Hrvatska paranoja smanjuje i negira ustaški zločin, a srpsko paranoidno doživljavanje oseća bliskost kolektivne nesreće i obnavlja genocid.
Napred iznete tvrdnje Jovan Rašković potkrepljuje sudbinom svoje porodice:
Moj otac Dušan Rašković, dugogodišnji advokat i javni beležnik u Kninu, kažu – ugledni i plemenit čovek, viđen Srbin toga kraja, morao je iz NDH u prisilnu emigraciju, neodgodivo izgnanstvo. U prvim brojevima ustaških novina, zagrebačkom “Hrvatskom narodu”, objavljena je visoka novčana ucena za njegovu glavu. Bio je označen kao “četničko-komunistički” vođa. A nije bio ni četnik, ni komunista. Bio je samo dobar Srbin i to je bilo dosta. Za te pare, obećane u uceni “tjeralici”, mogla se kupiti dobra vila na Tuškancu. Mom ocu uništena je i otuđena celokupna imovina koja nije bila mala. Primila ga je i zaštitu mu dala Italija, zemlja njegovih studija.
To je bilo 1941. Pedeset godina kasnije ista sudbina snašla je Dušanovog sina Jovana. Istina, ne u Kninu, nego 50 kilometara dalje – u Šibeniku. Ponovo nezavisna država Hrvatska, ponovo izgoni, pljačke i uništenje imovine.
Bio sam – kaže Jovan Rašković – podvrgnut neviđenom postupku u rano leto 1990. godine. Dogodilo se to u Šibeniku, gde sam radio kao dugogodišnji šef psihijatrijskog odeljenja i direktor poznate bolnice. U gradu, u kome sam proveo 30 godina, gde su me uveravali da sam kao lekar, svojim stručnim i ljudskim postupcima, zadužio golemu većinu porodica, ne samo u Šibeniku, nego i u celoj Dalmaciji, Lici i Bosni, na širokom području gde se protezala delatnost čuvene “šibenske ludnice”.
U ČLANKU “U ime oca i sina” Rašković iznosi da je protiv njega napisana peticija puna mržnje i progona, pretnje i bezobzirnosti:
Traži se moj izgon iz grada Šibenika i iz Hrvatske. HDZ je, uz bučnu, preteću propagandu, organizovala potpisivanje peticije na centralnom šibeničkom trgu, ispod hrvatske trobojnice i šahovnice, uz zvuke borbenih marševa. Na stolovima, prekrivenim pokrivačima koji su bili iscrtani banalnom nacionalom ornamentikom, potpisivane su sramne knjige zla. Sakupljeno je, kako su svečano objavili, više od 30.000 potpisa u gradu sa još toliko stanovnika.
Rašković navodi da je njegov stan u Šibeniku opustošen, besomučno opljačkan:
Moja kuća za odmor, koju je predsednik Tuđman u jednom od svojih govora nazvao “Raškovićevom vilom u kojoj je pisan Memorandum SANU” razrušena je eksplozivom i zapaljena. U luksuzni stan u najlepšem delu Zagreba, koji je ispunjen biranim nameštajem i umetničkim slikama i vrednostima koje pripadaju mojoj ženi, uselio se, “bez priziva”, jedan pripadnik hrvatske policije. Privatno vlasništvo moje supruge otuđeno je na najgrublji i najneprimereniji način.
Rašković zaključuje: “Moj otac i ja našli smo se u istoj situaciji u razmaku od 50 godina. Razlika je u tome što je on utočište našao u Italiji, a ja u Srbiji čija me je Akademija nauka ranije primila za svog člana. Nema, međutim, ništa neobično u tome što se dogodilo s mojim ocem i sa mnom u hrvatskim državama. Ponovila se ista sudbina baš zato što su nacionalnom državnom ideologijom vladali isti principi: iste ideje agresivne paranoidnosti čija je osnova bila manija proganjanja drugih, a ovi drugi su bili Srbi, nesrećan narod u Hrvatskoj kome smo pripadali moj otac i ja.”
(Nastaviće se)

Izvor: SRPSKI NARODNI FORUM

 

Vezane vijesti:

Feljton: Jovan Rašković I dio

Feljton: Jovan Rašković II dio

Feljton: Jovan Rašković IV dio

Feljton: Jovan Rašković V dio

Feljton: Jovan Rašković VI dio

Feljton: Jovan Rašković VII dio

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top