Evropski dug Srbiji

Reči Nikolaja Velimirovića izrečene u Londonu 1916. godine i danas odzvanjaju glasno i govore mnogo

U teškim vremenima autoriteti postaju oslonac. U njima pronalazimo snagu i veru u bolje sutra. Njihove reči daju motiv za borbu, njihove poruke postaju putokazi, a ličnim primerom postaju uzori. No, kako se postaje autoritetom? Čini se, tako što ljudi prepoznaju nečiju hrabrost, odlučnost i istinu u njegovim rečima. Ljudi prepoznaju one koji nepobitnim činjenicama i istinskim primerima snažno brane interese svoga naroda.  Prepoznaju snagu razuma.

Vladika Nikolaj Velimirović je rođen 1880. godine u valjevskom selu Leliću. Iz rodne kuće i sela mladi Nikolaj je poneo, i kroz život nosio, otvorenost i jednostavnost srpske pravoslavne vere, dubinu narodne mudrosti i lepotu narodnog jezika. Studirao je i putovao po Evropi i Americi, po Svetoj Gori, Grčkoj i hrišćanskom Istoku. Po završetku Prvog svetskog rata postavljen je za episkopa u Žičkoj, a potom i u Ohridsko-bitoljskoj eparhiji. Kao episkop, ali i kao zarobljenik u nemačkim tamnicama i izgnanik u dalekoj Americi, Nikolaj Velimirović je ostao čovek naroda. Umro je u Americi 1956. godine. Mnogo godina posle njegove smrti, posmrtni ostaci Nikolaja Velimirovića su preneti u Lelić, gde je sahranjen u maloj crkvi koja je njegova zadužbina.

Veličina vladike Nikolaja Velimirovića leži u istinskom poznavanju srpskog naroda i posebnoj ljubavi prema svojoj zemlji i rodu.  Izuzetno je  voleo svoj narod, ne slepo, bez uviđanja njegovih mana, već kao istinski narodoljubac svestan njegove veličine, ali i slabosti.

Razmišljajući o ulozi srpske države i veličini podnetih žrtava srpskog naroda, Nikolaj Velimirović se na Vidovdan 1916. godine u Londonu obratio zvaničnicima i narodima Evrope. Njegove proročke reči i danas glasno odzvanjaju.

Gospodo i prijatelji!
Došao sam iz Srbije, iz Evropske ponoći. Tamo nigde ni zračka svetlosti. Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo i jedino nam odozgo svetli. Pa, ipak, mi nejaki u svemu, sada ovako, jaki smo u nadi i veri u skoro svanuće dana. Zahvalan sam lordu arhiepiskopu Kenterberijskom koji mi je omogućio da na sveti Vidovdan, ovog leta Gospodnjeg 1916. godine, u ovoj prekrasnoj crkvi Svetog Pavla pred njegovim Visočanstvom, kraljem Džordžem Petim, i najuglednijim Englezima mogu da vam se obratim.
Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram koji je ponos Engleske i Hrišćanstva. Ja sam vidio da je on sagrađen od najskupocenijeg materijala donešenog iz raznih krajeva imperije u kojoj sunce ne zalazi. Video sam da je sagrađen od granita i mermera koje su ispirali talasi stotine mora i okeana. I da je ukrašen zlatom i dragim kamenjem donetim iz najskupocenijih rudnika Evrope i Azije. I uverio sam se da se ovaj hram s pravom ubraja u jedno od arhitektonskih čuda sveta.
No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje na Balkanu u kojoj ima jedan hram i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovoga hrama. Taj hram se nalazi u srpskom gradu Nišu i zove se Ćele kula. Taj hram je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda, naroda koji pet vekova stoji kao stamena brana Azijatskom moru na južnoj kapiji Evrope. A, kada bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak, i svaki Srbin bi danas mogao podići ruku i pokazati: ,,Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma.“ Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno. Mi smo tupili našim kostima turske sablje i obarali divlje horde koje su srljale kao planinski vihor na Evropu. I to, ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže između Rafaela i Šilera. Za sva ona bela i crvena stoleća u kojima je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju. Kada je Evropa vršila smelo korigovanje i bogova i ljudi iz prošlosti i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno, mi smo kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim braneći ulaz u to čistilište. I drugom rečju. Dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže. Na Vidovdan 1389. godine srpski knez Lazar sa svojom hrabrom vojskom stao je na Kosovu Polju, na branik Hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu Hrišćanske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje.

Gde su? Izginuli braneći Evropu.

Sada je vreme da Evropa Srbiji vrati taj dug.

Stevan Martinović

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG