Европске пљуске хрватском правосуђу

Иако је ових дана и у Стразбуру одлучено да су бањолучком трговцу аутомобилима Неђи Ајдарићу увелике повријеђена права приликом суђења за троструко убојство у Кутини, још нитко није одговарао за ту срамотно површну пресуду, баш као ни за ону по којој је некадашњи милицајац Мирко Граорац провео 15 година за ратни злочин који му никад није доказан

Грађански одбор за људска права на челу са Зораном Пусићемгодинама пружа правну помоћ затвореницима који сматрају да су њихова људска права нарушена. Два случаја посебно окупирају Пусићеву позорност: Неђе Ајдарића, који је за суучесништво у троструком убојству 1998. у Кутини добио максималних 40 година затвора, те Мирка Граорца, осуђеног 1996. за ратни злочин на 20 година затвора, што је у поновљеном поступку 2000. смањена на 15. Ајдарићев је случај ових је дана привукао пажњу медија пошто је Европски суд за људска права у Стразбуру одлучио да је ту дошло до „озбиљне повреде Европске конвенције о људским правима те наложио хрватском правосуђу да у року шест мјесеци мора провести ново, правично суђење“! Службене реакције овдје још нема: нису се огласили ни суци, ни министар правосуђа, ни политичари.

Тај бањалучки Србин, власник агенције за пријенос возила и посредовање у купњи, заустављен је 2005. на повратку из иноземства на хрватско-босанској граници због, наводно, неуредних папира. Приведен је у Карловац гдје му је позлило, па је завршио у болници за особе лишене слободе, но убрзо је пуштен. Недуго потом, када је у Загреб возио кћи и супругу, поновно га заустављају на граници. Помислио је да је ријеч о некој забуни, но након привођења је сазнао да је притворен због троструког убојства 1998. и то на темељу исказа Стеве Штуле, који је с њим дијелио собу у болници у Светошимунској.

Исказ наглухог човјека

Прича почиње 9. листопада 1998., када у Кутини провалници на спавању, с по два метка у главу, убијају Рената Сердарушића(32) из Бјеловара, његову супругу Ингрид Шипек(23) из Велике Горице и Горана Цврткаиз Загреба, њихова радника. Приликом пљачке украдено је 892.000 куна, које је Сердарушић, власник неколико мјењачница, држао код куће. Ускоро је приведен и за злочин оптужен бивши специјалац и Сердарушићев сусјед Марко Гргић, којег суд ослобађа 2000. Пет година касније, Врховни суд поновно покреће случај. Тада се појављује Штула, у то доба на дугогодишњој робији због покушаја убојства супруге, с причом која ће се у правосудним круговима препричавати десетљећима: изјавио је да је у болници за особе лишене слободе био кад Ајдарић и Гргић, па је ондје начуо њихове разговоре о томе како су у Кутини убили троје људи. Тако некадашњи милицајац, наглух и с утврђеним поремећајем особности, постаје крунским свједоком.
Унаточ томе што су у истој болничкој соби боравила још тројица затвореника, суткиња Аведићније их испитала, него је – само на темељу Штулина исказа – осудила Ајдарића на 40 година затвора. К томе, према пресуди, Гргић је убијао, а Ајдарић је само чувао стражу: „Дуго сам се премишљала, хоћу ли се ухватити укоштац с тим. И одлучила! Очекивала сам овакав спис, стога се нисам изненадила кад ми се нашао у рукама. Била сам узбуђена и под стресом када сам изрицала пресуду.“, образложила је касније суткиња. Зоран Пусића каже да га не чуди што је била под стресом.

– То ми је логично, није лако осудити некога на најдужу могућу казну с толико мало доказа. Односно, с никаквим доказима: искључимо ли оно што је наводно чуо Штула, суткиња није располагала другим доказом да је Неђо Ајдарић суучесник троструког убојства – каже.

Нелогичности и бизарности

На дугом попису нелогичности и бизарности овог случаја је и суткињина одлука да се не испитају Гргићева супруга и брат, иако је крунски свједок у болничким разговорима чуо да су и они судјеловали у убојствима; питање зашто нису оптужени, треба свакако поставити и ДОРХ-у. Надаље, у Сердарушићевом су стану пронађена три сефа: два, у којима је наводно био украдени новац, су била отворена, а трећи је предан Сердарушићевом брату, који га је отворио и изјавио како је био празан. Суткиња је одбила и захтјев да се утврди точан ступањ оштећења Штулина слуха. Потом, полиција је наводно, приликом Ајдарићева ухићења осам година након убојства, код њега нашла пола украдене своте, што би значило да је сво то вријеме чувао 446.000 куна, не потрошивши ни куне. Ту су и мобители – петнаест минута прије поноћи, с Гргићева је телефона упућен позив пријатељу Сердарушићу, па је суткиња, како није било трагова насилне провале у кућу, закључила да су супружници очекивали Гргића; зашто су онда отишли спавати (а у кревету је био и трећеубијени), није је занимало.

Гргићу није ишло у прилог ни то што је полиција, у ноћи убојства, уочила његов аутомобил, а најбољи доказ његове умијешаности била је половица украдене своте, пронађена у његовој гаражи одмах након убојства.

Док Ајдарић данас гули казну у Републици Српској, у образложењу пресуде Европског суда за људска права наводи се невјеројатна површност хрватских судова који су му на темељу исказа емотивно нестабилног човјека оштећеног слуха изрекли максималну казну. Пресуду је потврдио и Врховни суд, а суткиња Аведић и даље ради на суду у Сиску. Ајдарић ће ускоро од Републике Хрватске добити 18.000 еура одштете, но слаба је то сатисфакција.

Истрага након мучења

Иако је случај Мирка Граорца, који је осуђен за ратни злочин, тешко на прву повезати с Ајдарићевим, Зоран Пусић каже да сличности ипак има; понајприје, Граорац је Србин, а многим су суцима многи Срби криви и прије уласка у судницу.

Граорац се као 22-годишњи прометни милицајац запослио у Сплиту 1964., а ондје је, након отказа и умировљења почетком деведесетих, одлучио и остати живјети, што ће нешто касније скупо платити. Иако је његов син отишао на ратиште с Четвртом бригадом ХВ-а, Граорац 1991. није могао добити домовницу. Почетком 1992., обавијештен је да су му родитељи, који су живјели у Босни, у Бајинцима поред Српца, обољели од рака. Од власти је добио дозволу да им може у посјет, па је у ожујку отишао к њима, но мајка му умире већ у свибњу те, а отац у ожујку наредне године. Иако се Граорац одмах потом покушавао вратити у Сплит, није успијевао, премда је помоћ тражио и од локалнога ХДЗ-а и од бискупа Комарице; то му полази за руком тек у ожујку 1994., када се у Сплит враћа преко Београда и Мађарске.

Дан након повратка позван је на информативни разговор, јер га је неки поштар пријавио као сумњивца: „Ја њему ‘Добар дан’, а он мени ‘Здраво’! Зна сан ја одакле је доша. Иша сан га одма пријавит у МЗ и ништа, још је годину дана слободно шета по Сплиту…“, изјавио је домољубни разносилац пошиљака.

Мирка СЗУП-овци испитују о боравку у БИХ-у, провоцирају и помало пријете, али се никакве оптужбе не спомињу; прави проблеми почињу 29. травња 1995., када га одводе на Каталинића бриг, у просторије које је некоћ користила УДБА. Тамо га чека пакао.

– Тукли су ме цијели дан, био сам сав модар и у крви. Малешме тјерао да пјевам „Јуру и Бобана“. Сљедећег дана, одведен сам код истражног суца Б. Јуришића, али он ме вратио на Каталинића бриг. Тукли су ме поновно цијели дан и ја нисам знао како се неке од тих особа зову. Тек касније, када ме препознао Владо Угрин, тадашњи шеф СИС-а у Сплиту, ја сам њега препознао као једну од особа, која ме премлаћивала. Иако сам углавном морао бити окренут према зиду, видио сам да је Малеш довео неког с видеокамером. Уперили су ми пиштољ у уста и тјерали да лижем крв, вјешали за руке и тукли ме голога и тражили да признам да сам у рату у БИХ-у био на српској страни. Ја сам понављао да нисам био ни у каквом рату. Један полицајац, којег нисам знао, говорио ми је да ће ми ту ноћ убити жену и сина и силовати кћер. Те ноћи Малеш доводи у моју ћелију неколико људи и каже: ‘Погледај добро! Погледај добро!’ Међу њима је била особа за коју сам касније сазнао да се зове Жарко Толе…“, изјавио је на суђењу 17. травња 1996. Тек након мучења, Граорац долази пред истражног суца, гдје сазнаје да је у љето и јесен 1992. заповиједао вањском стражом логора Мањача!

На Мањачи није ни био

Суђење, које је почело у ожујку 1996., трајало је мјесец и пол дана, а било је попраћено и жестоком кампањом на ХТВ-у и у Слободној Далмацији, која доноси наслове као што су „Крвник из Мањаче раскринкан у Сплиту“, „У Мањачи злочинац, у Сплиту драги сусјед“… Граорац на суђењу тврди како никада није био у Мањачи, која је од његова села удаљена седамдесетак километара зрачне линије, те да би и његови сусједи, који су били спремни свједочити, уочили да га нема у Бајинцима; међутим, у узаврелој медијској атмосфери, а и с недовољном потребом да поштено суди једном босанском Србину, суци не допуштају долазак свједока обране из БИХ. Одбијен је и исказ члана бањолучког ХДЗ-а, који је требао потврдити да је Граорац тражио његову помоћ да се врати у Сплит, након смрти родитеља. Суд није имао ниједан материјални доказ да је Граорац био у логору.

На крају, Врховни суд враћа суђење на почетак, а Граорчева супруга уочи понављања поступка 2000. тражи помоћ од ГОЉП-а. Зоран Пусић добро се сјећа тог сусрета.

– Кад нам се Граорчева супруга обратила за помоћ, тврдећи да је невин у затвору, осуђен на дугих 20 година, био сам мало суздржан, и сам под дојмом чињенице да је против Мирка на првом суђењу свједочило једанаест бивших логораша, који су посредно или непосредно потврдили да је он био на Мањачи – каже. Радећи на случају, Пусић је налазио све више доказа за Граорчеву невиност.

– Убрзо смо схватили да је Мирково село 70 километара зрачне линије од логора Мањача и да постоје бројни свједоци који су спремни потврдити да је он цијело вријеме за које га се терети боравио у селу. Како је могуће да се нетко истовремено буде и у Мањачи и у селу удаљеном 70 км зрачне линије? Осим тога, крајње је невјеројатно да човјек који је радни вијек провео у Сплиту и којем је син у ХВ одлази у Босну радити злочине и то кад му умире мајка и док му је непокретни отац на самрти, а потом још подузима све да се врати у Сплит – објашњава Пусић.

Невин на робији

На другом суђењу поновно се не допушта долазак свједока из Босне и игнорира извјештај Комисије за ратне злочине БИХ, која је издала рјешење да против Мирка Граорца не постоји никаква пријава; умјесто тога, суд прихваћа да је Мирко Граорац заповиједао стражом која је убила седморицу Бошњака одмах након њихова доласка у логор.

– Напросто је немогуће да Комисија за ратне злочине БИХ нема никакву пријаву везану за тако озбиљан злочин, за што је хрватски суд осудио Граорца. Такво што је напросто немогуће – каже Пусић, који и нову пресуду, на 15 година затвора, сматра скандалозном.

– Према изјавама свједока, испада како је Мирко Граорац био други или трећи у заповједној хијерархији Мањаче, а у БИХ-у о томе нитко ништа не зна. Невјеројатно – мисли челник ГОЉП-а.

Истражујући судбину човјека, за којега сматра да је невин завршио на робији, Зоран Пусић обратио се и другим релевантним институцијама у БИХ.

– У вељачи 2003. ГОЉП је од Предсједништва БИХ добио потврду Државне комисија за прикупљање чињеница о ратним злочинима у концентрационом логору Мањача, а исту смо потврду добили и од тамошњег Удружења логораша. Ни једна, ни друга институција нису чуле за Мирка Граорца – каже Пусић.

Успркос свему, Мирко Граорац одслужио је 15 година робије. И даље тврди да је невин и тражи да се то службено потврди. Недавно је хрватско правосуђе допустило обнову његова процеса – бесплатно ће га заступати одвјетник Чедо Продановић, а Пусић не сумња да ће Граорац добити сатисфакцију и да ће његова невиност бити потврђена. Међутим, Мирко Граорцу нитко не може надокнадити понижења које је претрпио, као ни 15 година проведених у затвору, баш као ни и другим његовим сународњацима осуђенима на темељу климавих доказа на непримјерено дуге казне које и данас гуле у Лепоглави и осталим хрватским казнионицама.

Саша Косановић

Извор: СНВ