Егзодус и стид

Уколико сте српски туриста на Крфу, готово сигурно ћете обићи Српски музеj и острво Видо. Али оно што jе од наjвеће важности у свему томе jесте какав однос и поштовање гаjите према сопственоj историjи. Имала сам прилику да у групи од тридесетак Срба обиђем свето место наше историjе. Нисам очекивала да ће то искуство укључити и стид због поjединих сународника.

У Српскоj кући изложени су предмети српских воjника, лекара и фотографиjе, документа и хронолошки историjски опис свих догађаjа. Велики броj наших туриста jе само фотографисао све ове садржаjе, не читаjући и не задржаваjући се унутар музеjа. Ни фотографиjа српског воjника са свега двадесет и седам килограма, кога код куће чека петоро деце, већини ниjе привукла пажњу, а нажалост, ни подстакла саосећање. Можда ће читати обjашњење изложених поставки касниjе, а можда ће само показивати фотографиjе приjатељима.

Одлазак на Видо jе био организован бродићем и цена повратне карте износила jе два евра по особи. Доста путника jе било незадовољно тиме што треба да плати таj превоз, капетана и гориво коjе бродић троши, jер су сматрали да самим припадањем српскоj нациjи имаjу право да бесплатно обиђу споменик српске историjе. Неколико путника се чак и посвађало при уласку у брод, а расправа jе била о томе „ко jе кога гурнуо и ко ће коме шта учинити због тога”. Срећом, ниjе настала туча, мада jе недостаjала само jош jедна реченица да до тога дође.

У бродићу jе био jедан брачни пар коjи jе расправу започео jош у Српскоj кући, потом jе пренео на брод, а онда наставио и на Виду. Поред спомен-плоча и Mаузолеjа српских воjника, жени jе било важниjе да поброjи разлоге због коjих jе све мужевљева сестра ужасно нервира. А онда су уследиле фотографиjе са непримереним пућењем или у заводљивим позама испред споменика.  И на краjу, нажалост, неки људи нису желели да сачекаjу подужи ред испред тоалета, већ су зашли у шуму коjа се настављала испод маузолеjа.

Егзодус српских воjника завршио се на Виду, где су сахрањени, далеко од своjих породица и будућности за коjу су се борили.Више од две стотине воjника дневно умирало jе од болести, глади и рана.Поjедини посетиоци, данас, нажалост, заборављаjу да своjим елементарним понашањем уваже ужасно страдање своjих сународника, „прометеjа наде, апостола jада”, како их jе овенчао Милутин Боjић.

Српска и грчка влада одржаваjу и негуjу оваj део заjедничке историjе. Али неколицина туриста на Виду потомци су историjе коjу посећуjу и ниjедним сегментом свог понашања то не показуjу. Не уважаваjу оно што их окружуjе, историjу и културу сопственог народа. У каквом друштву ћемо живети ако такве вредности престану да се подразумеваjу? Ми смо важни другима онолико колико смо важни себи. Ако ми не негуjемо своjе наслеђе, нико то неће чинити уместо нас. Као у песми Борислава Радовића „Долина краљева” видећемо долину у коjоj више нема краљева – они су изложени у музеjима на Западу, измештени из своjе постоjбине. Долина не одражава више суштину свог имена. Данашње туристичке туре представљаjу површно поимање историjе. А успомене и животи из плаве гробнице стоjе немо пред морем туриста коjи гледаjу само спољашњу слику ствари, не продирући нимало у унутрашњу страну виђеног. Туризам потискуjе суштину зарад мноштва. Припадници нациjа посматраjу друге културе кроз призму своjих вредности. Коjе су наше?