Dželatov smešak

U studiji o zločinima u Prvom svetskom ratu Hautman zaključuje: „Bili su to minuciozno planirani pogromi čije je izvođenje najpre povereno ’masi’, a kasnije prevedeno u nadležnost kaznenih odreda vojske.” On pominje depešu nemačkog generalnog konzula u Sarajevu, upućenu u Berlin, 29. juna 2014.

„Pitam se zašto Beč dozvoljava rulji, mobilisanoj iz redova pripadnika Hrvata i muslimana, da pali i ubija, zašto vojska i policija ne zavede red”, zapitao se predstavnik Berlina u izveštaju svom resoru.

Za Hautmana su pogromi i izvođenja smrtnih kazni nad civilima predstavljali samo jednu stranu zločinačke hronologije. On kaže da je bitnije saznanje da je srpsko stanovništvo, sa srpskih teritorija, ali i sa prostora monarhije, u masama završavalo u zarobljeničkim logorima koji se nisu bitnije razlikovali od koncentracionih logora u Drugom svetskom ratu.

„…Mučeni su do smrti! To ubijanje je trajalo mesecima… U službenom izveštaju logora Doboj, primera radi, lakonski je zabeleženo da je 8.000 zatočenika preminulo u proleće 1916. godine. Uzrok smrti i tačan datum nisu uneseni u izveštaj, a prećutano je i ko su bile žrtve – mahom žene, deca i nejake, starije osobe…” (Hautman iznosi ovaj podatak o žrtvama logora Doboj na osnovu do sada nepoznatog stenograma govora poslanika Ante Trešić-Pavičića na zatvorenoj sednici carskog parlamenta 19. oktobra 1917.).

Hautmanovu tezu o planiranim represalijama potvrđuje i austrijski stručnjak za istoriju fotografije Anton Holcer, docent na austrijskim univerzitetima Beč i Krems, i predavač na Univerzitetu Lozana, u Švajcarskoj.

Holcer je u bečkom Ratnom arhivu pronašao fotografiju vešanja iz okupiranog Beograda, koja datira s početka 1916. koju je ovako opisao: „Prizor je bio stravičan. Pod vešalima je stajao sredovečan muškarac, omča oko vrata, a ispred njega carski oficir koji čita smrtnu presudu… Ono što me je začudilo bio je smešak dželata… Iz pratećih dokumenata sam utvrdio da je scena vešanja bila ’proba’. Dželati su u tim ratnim godinama bili traženi ’stručnjaci’, tako da je okupaciona (austrougarska) vojska svakodnevno obučavala nove dželate.”

Holcer je na osnovu svog otkrića napisao knjigu pod nazivom „Dželatov smešak – nepoznati rat protiv civilnog stanovništva 1914–1918”, (izdavač: Primus, 2008), koja je u Nemačkoj nominovana za istorijsku publikaciju 2009.

Holcerova knjiga, međutim, izazvala je brojne proteste austrijskih istoričara, sklonih ulepšavanju ratne istorije Habzburške monarhije. U tim protestima je ukazano da su vešani špijuni i civili koji su mimo pravila rata ubijali austrougarske vojnike, masakrirali njihova tela.

Profesor Hautman proteste ovako komentariše: „U višedecenijskoj praksi nisam otkrio nijednu fotografiju masakriranih tela carskih vojnika… Ali, postoje hiljade fotografija o zverskom ubijanju civila na okupiranim teritorijama.”

Vatreno krštenje generala Lera

Ratni zločinac Aleksander Ler – osuđen na smrt i streljan u Beogradu 1947. godine, jer je kao  vrhovni komandant luftvafea lično izdao naređenje da se bombarduju civilni ciljevi u našem glavnom gradu 6. aprila 1941 – doživeo je avijatičarsko vatreno krštenje na nebu iznad Šapca i Valjeva u septembru 1914. godine, u prvim bombardovanjima civilnih ciljeva iz vazduha koji su zabeleženi u istoriji ratovanja.

Austrijski istoričar Ervin Pič navodi u Lerovoj biografiji (Aleksander Ler, prvi tom: Generalmajor i tvorac austrijskog vojnog vazduhoplovstva, izdavač: Milic-ferlag Salcburg 2004, strana 59) da je Ler od 1909. godine u više navrata prelazio Drinu i uhodio srpske položaje koje bi u slučaju rata trebalo bombardovati iz vazduha. Sačinio je prve topografske karte koje su austrougarski piloti koristili u Prvom svetskom ratu. Posle izviđačkih letova 31. avgusta, 1, 2. i 9. septembra 1914. godine, izvedenih na relaciji ušće Drine-Šabac-Zavlaka-Loznica, Ler je iz vazduha navodio austrougarske bombardere na vojne ciljeve u okolini Valjeva i na civilne ciljeve u okolini Šapca, zabeležio je Pič (isto, strana 76).

Uprkos činjenici da se i ovde radilo o ratnom zločinu nad civilima, kasniji general luftvafea nikada nije zbog toga pozvan na odgovornost. Štaviše, austrijski istoričari su sve do 1987. godine dovodili u pitanje objektivnost beogradske presude iz 1947. godine, tvrdeći da ne postoje dokazi da je Ler naredio bombardovanje civilnih ciljeva u Beogradu. Pismeni dokaz je ipak podnet. Naš istoričar Vasa Kazimirović je u Bečkom ratnom arhivu našao overeni faksimil Lerovog naređenja za bombardovanje pijaca i glavnih ulica Beograda uz istovremenu zabranu da se bombarduju fabrike i kasarne jer bi njih kasnije trebalo da koristi nemačka okupaciona vojska. Dokument je prvi put objavljen u knjizi Vasa Kazimirović: „NDH u svetlu nemačkih dokumenata i dnevnika generala Gleza fon Horstenaua”, izdavač: Narodna knjiga/Nova knjiga, Beograd 1987. godine.

Miloš Kazimirović