Џелатов смешак

У студиjи о злочинима у Првом светском рату Хаутман закључуjе: „Били су то минуциозно планирани погроми чиjе jе извођење наjпре поверено ’маси’, а касниjе преведено у надлежност казнених одреда воjске.” Он помиње депешу немачког генералног конзула у Сараjеву, упућену у Берлин, 29. jуна 2014.

„Питам се зашто Беч дозвољава руљи, мобилисаноj из редова припадника Хрвата и муслимана, да пали и убиjа, зашто воjска и полициjа не заведе ред”, запитао се представник Берлина у извештаjу свом ресору.

За Хаутмана су погроми и извођења смртних казни над цивилима представљали само jедну страну злочиначке хронологиjе. Он каже да jе битниjе сазнање да jе српско становништво, са српских териториjа, али и са простора монархиjе, у масама завршавало у заробљеничким логорима коjи се нису битниjе разликовали од концентрационих логора у Другом светском рату.

„…Мучени су до смрти! То убиjање jе траjало месецима… У службеном извештаjу логора Добоj, примера ради, лаконски jе забележено да jе 8.000 заточеника преминуло у пролеће 1916. године. Узрок смрти и тачан датум нису унесени у извештаj, а прећутано jе и ко су биле жртве – махом жене, деца и неjаке, стариjе особе…” (Хаутман износи оваj податак о жртвама логора Добоj на основу до сада непознатог стенограма говора посланика Анте Трешић-Павичића на затвореноj седници царског парламента 19. октобра 1917.).

Хаутманову тезу о планираним репресалиjама потврђуjе и аустриjски стручњак за историjу фотографиjе Антон Холцер, доцент на аустриjским универзитетима Беч и Кремс, и предавач на Универзитету Лозана, у Шваjцарскоj.

Холцер jе у бечком Ратном архиву пронашао фотографиjу вешања из окупираног Београда, коjа датира с почетка 1916. коjу jе овако описао: „Призор jе био стравичан. Под вешалима jе стаjао средовечан мушкарац, омча око врата, а испред њега царски официр коjи чита смртну пресуду… Оно што ме jе зачудило био jе смешак џелата… Из пратећих докумената сам утврдио да jе сцена вешања била ’проба’. Џелати су у тим ратним годинама били тражени ’стручњаци’, тако да jе окупациона (аустроугарска) воjска свакодневно обучавала нове џелате.”

Холцер jе на основу свог открића написао књигу под називом „Џелатов смешак – непознати рат против цивилног становништва 1914–1918”, (издавач: Примус, 2008), коjа jе у Немачкоj номинована за историjску публикациjу 2009.

Холцерова књига, међутим, изазвала jе броjне протесте аустриjских историчара, склоних улепшавању ратне историjе Хабзбуршке монархиjе. У тим протестима jе указано да су вешани шпиjуни и цивили коjи су мимо правила рата убиjали аустроугарске воjнике, масакрирали њихова тела.

Професор Хаутман протесте овако коментарише: „У вишедецениjскоj пракси нисам открио ниjедну фотографиjу масакрираних тела царских воjника… Али, постоjе хиљаде фотографиjа о зверском убиjању цивила на окупираним териториjама.”

Ватрено крштење генерала Лера

Ратни злочинац Александер Лер – осуђен на смрт и стрељан у Београду 1947. године, jер jе као  врховни командант луфтвафеа лично издао наређење да се бомбардуjу цивилни циљеви у нашем главном граду 6. априла 1941 – доживео jе авиjатичарско ватрено крштење на небу изнад Шапца и Ваљева у септембру 1914. године, у првим бомбардовањима цивилних циљева из ваздуха коjи су забележени у историjи ратовања.

Аустриjски историчар Ервин Пич наводи у Леровоj биографиjи (Александер Лер, први том: Генералмаjор и творац аустриjског воjног ваздухопловства, издавач: Милиц-ферлаг Салцбург 2004, страна 59) да jе Лер од 1909. године у више наврата прелазио Дрину и уходио српске положаjе коjе би у случаjу рата требало бомбардовати из ваздуха. Сачинио jе прве топографске карте коjе су аустроугарски пилоти користили у Првом светском рату. После извиђачких летова 31. августа, 1, 2. и 9. септембра 1914. године, изведених на релациjи ушће Дрине-Шабац-Завлака-Лозница, Лер jе из ваздуха наводио аустроугарске бомбардере на воjне циљеве у околини Ваљева и на цивилне циљеве у околини Шапца, забележио jе Пич (исто, страна 76).

Упркос чињеници да се и овде радило о ратном злочину над цивилима, касниjи генерал луфтвафеа никада ниjе због тога позван на одговорност. Штавише, аустриjски историчари су све до 1987. године доводили у питање обjективност београдске пресуде из 1947. године, тврдећи да не постоjе докази да jе Лер наредио бомбардовање цивилних циљева у Београду. Писмени доказ jе ипак поднет. Наш историчар Васа Казимировић jе у Бечком ратном архиву нашао оверени факсимил Леровог наређења за бомбардовање пиjаца и главних улица Београда уз истовремену забрану да се бомбардуjу фабрике и касарне jер би њих касниjе требало да користи немачка окупациона воjска. Документ jе први пут обjављен у књизи Васа Казимировић: „НДХ у светлу немачких докумената и дневника генерала Глеза фон Хорстенауа”, издавач: Народна књига/Нова књига, Београд 1987. године.

Милош Казимировић