Џејмс Ридел: Еп о геноциду над Јерменима

Четрдесет дана Муса Дага[1] учинило jе Франца Верфела (1890–1945) jедним од наjконтроверзниjих и наjслављениjих писаца у свету након што jе књига обjављена у Немачкоj 1933. године. Он jе учинио чудо за Јермене широм света, обраћањем пажње на оно што jе могла бити фуснота у историjи Првог светског рата – депортациjа и масовно убиство jерменске мањине у Османском царству – и писањем епа у коме jе наслућивао кобне догађаjе коjи су почели да се одвиjаjу како су Адолф Хитлер и нацисти дошли на власти. Угрожавање грађанских права, одабирање мањине да би се на њу свалила кривица за националне проблеме, и насиље потпомогнуто од државе извршено против њених припадника постало jе реалност за немачке Јевреjе и ово jе допринело да Муса Даг изгледа као дело пророка.

Четрдесет дана Муса Дага отпочет jе са Верфеловим другим путовањем на Блиски Исток у зиму 1930. године. Тек jе био обjавио своj трећи важни роман Чистота у срцу (1929) и оженио се своjом љубавницом, Алмом Малер, легендарном бечком пратиљом гениjа, удовицом Густава Малера и бившом женом архитекте Валтера Гропиjуса. Након што су прошли рушевине Карнака Алма и Верфел су путовали до Палестине и Јерусалима. У Дамаску, Верфел jе са Алмом обишао радионицу за израду тепиха. Запазио jе приличан броj деце запослене на разбоjима, од коjих су многа била обогаљена или повређена. Када се распитао код власника фабрике о њим, речено му jе да су то jерменска сирочад. Њихови родитељи су нестали у масакрима, присилним маршевима током депортациjе или концентрационим логорима током Првог светског рата. Ово ниjе било изненађење за Верфела. Током послератних година, злочини почињени над Јерменима поjављивали су се у новинским вестима, понекад повезани са осветничким атентатима на Талат Беjа, Џемал пашу и друге турске ратне команданте, жртве са jерменске револуционарне листе за одстрел под jезивим именом, Операциjа Немезис.

Упечатљиве очи деце, попут оних са Ел Грекових слика, дубоко су потресле Алму и Верфела. Док су путовали кроз Либан, Верфел, иако болестан од грознице, зауставио jе свог возача како би могао да разговара са jерменским сељацима коjи су се после рата вратили у ову област. Ту jе научио нешто више о седам насеља на северу, у турскоj провинциjи Хатаj, коjа су се налазила на падинама Муса Дага – Моjсиjеве планине. Овде се, у лето 1915. године, Јермени нису повиновали Владиноj наредби о пресељењу. До њих су већ допрле вести о хапшењима jерменских лидера у Истанбулу[2], колонама избеглица коjе су тумарале кроз Месопотамиjску пустињу и убиствима коjа су над њиховим сународницима почињена широм Османског царства. Овакве вести уклапале су се у раниjи образац злочина коjи су се дешавали и пре Младотурске револуциjе 1908. године и деловале су jош горе с обзиром да jе режим изневерио обећања да ће окончати старе етничке поделе у царству, коjе су се продубљивале како су и Турци и Јермени доживљавали национални препород током претходног столећа.

Верфел jе сазнао како су сеоске старешине одлучиле да пруже отпор и како су припремили наоружани логор за дуготраjну опсаду. Са Средоземним морем за леђима, Јермени су се надали да ће сачекати краj рата или да ће пружити отпор териториjалноj милициjи и турскоj армиjи довољно дуго док не привуку пажњу британске и француске флоте коjе су патролирале дуж обале из њихових база у Кипру и у Египту. Верфел ниjе могао да обиђе само место дешавања и ниjе се приближио ближе од брода коjи jе њега и Алму превезао, дуж сириjске и турске обале до Истанбула. Без обзира на то, роман коjи ће се одиграти у овим пределима почео jе да се формира.

По повратку у Беч априла 1930. године, на jедноj од многих забава коjе су одржаване око Васкрса, Верфел се састао са своjим приjатељем, француским амбасадором у Аустриjи, грофом Бертрандом Клозелом. Дипломата jе био поприлично упознат са спасавањем преживелих Јермена са Муса Дага и обећао jе да ће показати Верфелу таjне француске поморске и дипломатске депеше у коjима су именовани бродови и официри коjи су били укључени у ову операциjу, а коjе су садржале и многе друге важне детаље. Верфел jе такође посетио манастир и библиотеку Мекитариста, jерменског католичког реда коjи jе био смештен у Венециjи, где су му обезбедили jош докумената о ономе што се десило на Муса Дагу. Без обзира на то што jе његово истраживање било прекидано писањем других књига, путовањима и предавањима, Верфел jе, уз помоћ своjих приjатеља, прикупио невероватну количину података о регионалноj клими, географиjи, ботаници, чак и месечевим менама коjе су се виделе у одређено време и другим карактеристикама небеских тела.

У наредне две године он jе постао у потпуности упознат са турском и jерменском историjом, културом, национализмом, чак и кухињом. Верфел jе истраживао историjу Јерменске апостолске цркве и суфиjски мистицизам турских дервиша заjедно са замршеним таjнама османске бирократиjе и воjске. Са муком jе настоjао да и Турке и Јермене прикаже обjективно, подвлачећи подсетнике на почетку свог рукописа: Не полемиши против Турака. Јермени су такође мрзели Турке. Енвер jе понекад морао бити у праву. Опрез. Турци не могу да се поjављуjу као сувише глупи и без икаквих воjних умећа. Њихове акциjе мораjу бити добро утемељене. Ове последње напомене тицале су се турског jавног мњења, да jе европски интервенционизам и колониjализам имао утицаjа на османску политику против Јермена, и на турски националну понос у њиховоj воjсци. Због овога jе Верфел био веома пажљив истраживач боjишта коjа су окруживала Муса Даг. Његова прецизност jе учинила да Муса Даг буде користан jедном америчком воjном историчару коjи jе реконструисао деjства турске воjске око Муса Дага како би доказао да jе реч о гушењу побуне.

Још више изненађуjе што jе роман био погодан за ревизионистичке интерпретациjе коjе су се наjвећим делом слагале са званичном турском историjом–коjа негира геноцид–док истовремено приказуjу османску воjску коjа изводи оно што jе наjближе етничком чишћењу у складу са воjном праксом других цивилизованих нациjа овог периода. Младотурци су могли само да посматраjу британску стратегиjу присилног расељавања и прве концентрационе логоре из Бурског рата у Јужноj Африци, или бруталну тактику немачких колониjалних трупа у сузбиjању устанка на њеним афричким териториjама као и Сjедињене Америчке Државе на Филипинима. Заправо, амерички преседан vis-à-vis турске политике према Јерменима могао би да се тражи и даље због дуге историjе присилне депортациjе и расељавања америчког домородачког становништва. Постоjи jош jедан разлог зашто Муса Даг подсећа на Литл Биг Хорн. Као дечак, Верфел jе био посвећени читалац путописних романа Карла Маjа смештеним на амерички Запад и степе и планине Османске империjе. Много њихових авантура, колорита и тонова открива се испод површине Муса Дага.

Верфелова потврда турских злочина била jе заснована и на многим немачким изворима као и на сведочењима очевидаца – болничарски, дипломата, воjног особља и слично – од коjих су многа готово дословце била преузета из списа немачког протестантског мисионара Јохана Лепсиjуса и Дикрана Андреасиjана, jерменског протестантског пастора чиjе jе сиротиште било присилно затворено од турских власти а деца из њега била депортована у Месопотамиjу. Сви ови детаљи и минуциозност били су организовани око онога што jе углавном прихваћено, да jе током Првог светског рата стотине хиљада Јермена, грађана османског царства, било протерано из средишта Анадолиjе и да су многи поумирали. Многи су били намерно убиjани, посебно припадници jерменске интелигенциjе.

Са мало супротстављених података из турских извора коjи би противуречили ономе што jе Верфел научио о догађаjима из 1915. године и њиховоj позадини – антагонизму према османскоj jерменскоj мањини коjа jе нарастала током 19. века не без сличности са антисемитизмом у Европи – он jе могао само да немилосрдно портретише младотурке као одговорну страну за прогоне, депортациjе и концентрационе логоре, као и за смрт недужних људи. Он jе осликао њихов унутрашњи круг као оне коjи имаjу краjњи циљ, добро информисан о европском социjалдарвинизму попут Талат Беjа коjи користи европске речи да опише елиминациjу читаве расе људи, пошто jе термин геноцид ушао у ширу употребу током конференциjе Лиге Народа. Верфел jе подсећао читаоце да jе Талац с поносом држао телеграфски апарат у канцелариjи, пошто jе у младости руковао са овим уређаjем, што jе била нескривена индициjа да jе постоjала директна веза наређењима на папиру између њега и присталица из османске милициjе на терену. Ипак Верфел ниjе у свом роману никада приказао да jе наређење заиста било издато, све jе остало у наговештаjима, злокобним речима и jезивом наслућивању како jе и без наређења Коначно решење било Хитлеру на располагању и како лоjална бирократиjа може да буде централни нервни систем зла.

Они коjи су читали Четрдесет дана Муса Дага 1930–их година могли су да виде младотурке из романа као нацисте из стварног живота, Турке као Немце, и Јермене као европске Јевреjе. Они су сматрали да jе Верфел створио ове неизбежне везе, да су оне централна идеjа романа, jедна провокациjа, до оне тачке да су многи изгубили из вида саму jерменску трагедиjу. Током времена, уверење о Верфеловим предвиђањима jе преиспитивано на основу тога што он тешко да jе могао предочити холокауст с обзиром на споро кретање ка Коначном решењу, коjе jе долазило постепено, што jе за многе било потпуно непрозирно. Чак jе и сам наводни пророк могао, попут других, да мисли да ће на следећим немачким изборима Хитлер изгубити власт ако буде претеривао.

Ипак Верфел ниjе живео нити писао у вакууму. Путовао jе по Немачкоj, читао новине, посебно оне издаване у Бечу коjе  су се са стрепњом фокусирале на jогунастог суседа и успон њиховог новог спаситеља, тог аустриjског никоговића коjи се нашао на челу омражених Пруса! Верфел и Алма – са њеним приходом коjи jе делимично долазио од извођења Малерових опера од немачких оркестара – посматрали су уличне борбе између смеђекошуљаша и комуниста, као и наглашени антисемитизам нацистичких новинара. Оно што се дешавало у Немачкоj утицало jе на Верфелову књижевну судбину. Тамо jе он хтео да побољша своjу репутациjу без обзира на пробоj коjи jе већ направио на светскоj сцени. У Немачкоj многи Верфелови читаоци живели и гласали. Муса Даг  ниjе предвидео Трећи Раjх, али jе његова концепциjа пратила његов развоj, и његов књижевни рад се готово утркивао са свршетком боље стране Немачке током кога су умови групе без вође преображени у оне коjи ће дозволити да се зло деси.

Немци су имали шансу да прочитаjу Муса Даг краjем новембра 1933. године. То што jе тако нешто уопште било могуће било jе jедна од контрадикторности коjе су претраjале током првих месеци пошто се Хитлер домогао власти. Књиге од спаљених аутора попут Верфела нису више обjављиване. Књижаре нису стављале плакате у излоге. Ни рекламе или прикази књига нису се могли поjавити у новинским фељтонима. Неке копиjеМуса Дага су се поjавиле без Верфеловог имена коjе jе било састругано или прецртано како се не би видело име његовог jевреjског аутора. Али ниjе било таjне за нацисте и новинаре ко jе аутор. Они су тражили да књига буде проскрибована. Погрдне паралеле између младотурака и националсоциjалиста су биле очигледне. И нису само лоjални Немци приговарали књизи. Турски писци у Немачкоj су такође читали Муса Даг  и жалили су се због грешака и увредама њихове сопствене нациjе. И у самоj Аустриjи, издавачев поклон примерка књиге турском амбасадору, дарован у намери да покаже како jе Верфел благонаклоно приказао и Турке, претворио се у прави скандал у дипломатским односима између две земље. У фебруару 1934, осуђуjући jе као претњу jавном реду, немачке власти су узаптиле преостале копиjе Четрдесет дана Муса Дага.

Али судбина Муса Дага имала jе другачиjи ток изван Средње Европе. Викинг прес (Viking Press) обjављена jе у енглеском преводу у време празничне сезоне 1934. године и Метро Голдвин-Меjер jе осигурао права на снимање филма пре него што jе књига била преведена. Вилиjам Сароjан, коjи jе био jерменског порекла, повољно jе оценио књигу у Сатердеj Ривjу (Saturday Review) када jе написао да књига и поред свог обима због динамичности покрета делуjе веома кратко. Луис Кроненбербер jе у Њуjорк таjмс бук ривjу (New York Times Book Review) запазио да се Муса Дагизразито разликуjе од Чаробног брега и других еминентних романа коjи су остали у скорашњем памћењу, Уликса и У потрази за изгубљеним временом. За разлику од ових књига, читалац треба само да jедном прочитаМуса Даг да би стекао траjни осећаj партиципациjе у ускомешаноj епизоди историjе. Више од 34.000 копиjа jе било продато током прве две недеље иМуса Даг jе наставио да буде бестселер и у 1935. години, када jе постао jедна од наjпопуларниjих књига бираних за књигу месеца.

Када су Верфел и Алма стигли у Њуjорк новембра 1935. године како би присуствовали премиjери његовог комада Вечни пут на Бродвеjу, jерменска заjедница га jе почаствовала угледним вечерама, церемониjалним говорима, и исказивањем jавног поштовања. Као што jе jедан jерменски свештеник истакао, Верфел jе његовом народу дао душу и показао свету злочине коjи су били почињени против овог народа. Све до наших дана, Верфел, човек кога су интригирали свеци и светачки животи, jе буквално jерменски светац. Он jе свакако њихов ашуг, реч коjи Јермени користе за народног барда, Турци су се, наравно, другачиjе осећали током овог прослављања Муса Дага. У Истанбулу, специjални дописник Њуjорк таjмса jе извештавао о jавним протестима заснованим на гласинама да МГМ планира филм о Муса Дагу. Јевреjска заjедница у Турскоj jе искренонегирала да jе Верфел Јевреjин као што jе навођено. Протест коjи jе представљао наjвеће изненађење долазио jе од jерменских становника Истанбула коjи су отворено спалили Верфелов лик као доказ своjе лоjалности кемалистичкоj влади. Репортер jе такође забележио да jе главни турски дипломата у Вашингтону обезбедио за себе право да прегледа сваки сценарио. Уз турско противљење (и чак Стеjт Департмента) филмскоj верзиjи, МГМ задржао jе своjа права на Муса Даг, и кадгод би се jавили покушаjи да се оживи идеjа о филму, опрезна турска амбасада их jе сузбиjала.

Након што jе студио одустао од права на филм 1970–их, богати амерички Јермени су продуцирали дуго очекивани филм. Али они су успели да нађу jедног индиjског глумца да игра Баградиjана, чиjе се глумачко умеће ниjе могло прилагодити слабиjем таленту других глумаца а сам сценарио jе задржао врло танке везе са романом. Буџет jе брзо потрошен на велике трошкове скупог рада пошто jе снимано у брдима Лос Анђелеса, и краjњи резултат ниjе био прави филм, чак ни онаj Б продукциjе. Касниjе jе Силвестер Сталоне разматрао да буде продуцент и режисер Муса Дага 2007. године, али jе уследила контроверза коjа jе претраjала jош од МГМ, коjа jе укључила и грубу кампању преко електронске поште коjу jе финансирала Турска фондациjа за борбу против незаснованих тврдњи о геноциду (ASİMED). Наводно, Сталоне jе био убеђен да не настави оваj проjекат. Када су се поjавиле гласине да Мел Гибсон показуjе интересовања за Муса Даг имаjући у виду његове претходне филмове о славним али прослављеним аутсаjдерима у историjи, jерменске наде као и ASİMED-ови протести су се усмерили ка њему.

Оно што jе Вервел открио своjим романом jе идентификовање са људима, и приповест о поjединцу, Mensch an sich – човеку као таквом, као ултимативноj мањини. За ово откриће, Верфел jе усвоjио и установио пун значаj jерменске трагедиjе тако да jе нико не може заборавити.

Са енглеског посрбио: Милош Милоjевић

______________________________________

[1] Прим. М. М. Роман jе обjавила на српскохрватском jезику сараjевска Свjетлост у два тома, 1954. и 1955. године, у преводу Стевана Ј. Миловића.

[2] Прим. М. М.  Иако jе име Истанбул званично усвоjено тек 1930. године аутор га користи у изворном тексту и за раниjи период. И пре званичног преименовања назив Истанбул jе би у колоквиjалноj употреби.

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Везане виjести:

О страдању Срба и Јермена – Jadovno 1941.

ердоган унаприjед одбацуjе резолуциjу о убиjању jермена

СРБИ ТРЕБА ОД ЈЕРМЕНА ДА УЧЕ О КУЛТУРИ СЈЕЋАЊА …

Римски папа неће признати геноцид над Јерменима – Jadovno …

УБИСТВО ЈЕРМЕНА „ПРВИ ГЕНОЦИД У 20. ВИЈЕКУ“ – Jadovno …

Арменска судбина: Један геноцид и сто година мржње – Jadovno …