Džejms Ridel: Ep o genocidu nad Jermenima

Datum objave: ponedeljak, 4 maja, 2015
Objavljeno u Prvi svjetski rat
Veličina slova: A- A+

Četrdeset dana Musa Daga[1] učinilo je Franca Verfela (1890–1945) jednim od najkontroverznijih i najslavljenijih pisaca u svetu nakon što je knjiga objavljena u Nemačkoj 1933. godine. On je učinio čudo za Jermene širom sveta, obraćanjem pažnje na ono što je mogla biti fusnota u istoriji Prvog svetskog rata – deportacija i masovno ubistvo jermenske manjine u Osmanskom carstvu – i pisanjem epa u kome je naslućivao kobne događaje koji su počeli da se odvijaju kako su Adolf Hitler i nacisti došli na vlasti. Ugrožavanje građanskih prava, odabiranje manjine da bi se na nju svalila krivica za nacionalne probleme, i nasilje potpomognuto od države izvršeno protiv njenih pripadnika postalo je realnost za nemačke Jevreje i ovo je doprinelo da Musa Dag izgleda kao delo proroka.

Žrtve genocida nad Jermenima, jermenska oblast Anadolije 1915.

Četrdeset dana Musa Daga otpočet je sa Verfelovim drugim putovanjem na Bliski Istok u zimu 1930. godine. Tek je bio objavio svoj treći važni roman Čistota u srcu (1929) i oženio se svojom ljubavnicom, Almom Maler, legendarnom bečkom pratiljom genija, udovicom Gustava Malera i bivšom ženom arhitekte Valtera Gropijusa. Nakon što su prošli ruševine Karnaka Alma i Verfel su putovali do Palestine i Jerusalima. U Damasku, Verfel je sa Almom obišao radionicu za izradu tepiha. Zapazio je priličan broj dece zaposlene na razbojima, od kojih su mnoga bila obogaljena ili povređena. Kada se raspitao kod vlasnika fabrike o njim, rečeno mu je da su to jermenska siročad. Njihovi roditelji su nestali u masakrima, prisilnim marševima tokom deportacije ili koncentracionim logorima tokom Prvog svetskog rata. Ovo nije bilo iznenađenje za Verfela. Tokom posleratnih godina, zločini počinjeni nad Jermenima pojavljivali su se u novinskim vestima, ponekad povezani sa osvetničkim atentatima na Talat Beja, Džemal pašu i druge turske ratne komandante, žrtve sa jermenske revolucionarne liste za odstrel pod jezivim imenom, Operacija Nemezis.

Upečatljive oči dece, poput onih sa El Grekovih slika, duboko su potresle Almu i Verfela. Dok su putovali kroz Liban, Verfel, iako bolestan od groznice, zaustavio je svog vozača kako bi mogao da razgovara sa jermenskim seljacima koji su se posle rata vratili u ovu oblast. Tu je naučio nešto više o sedam naselja na severu, u turskoj provinciji Hataj, koja su se nalazila na padinama Musa Daga – Mojsijeve planine. Ovde se, u leto 1915. godine, Jermeni nisu povinovali Vladinoj naredbi o preseljenju. Do njih su već doprle vesti o hapšenjima jermenskih lidera u Istanbulu[2], kolonama izbeglica koje su tumarale kroz Mesopotamijsku pustinju i ubistvima koja su nad njihovim sunarodnicima počinjena širom Osmanskog carstva. Ovakve vesti uklapale su se u raniji obrazac zločina koji su se dešavali i pre Mladoturske revolucije 1908. godine i delovale su još gore s obzirom da je režim izneverio obećanja da će okončati stare etničke podele u carstvu, koje su se produbljivale kako su i Turci i Jermeni doživljavali nacionalni preporod tokom prethodnog stoleća.

Verfel je saznao kako su seoske starešine odlučile da pruže otpor i kako su pripremili naoružani logor za dugotrajnu opsadu. Sa Sredozemnim morem za leđima, Jermeni su se nadali da će sačekati kraj rata ili da će pružiti otpor teritorijalnoj miliciji i turskoj armiji dovoljno dugo dok ne privuku pažnju britanske i francuske flote koje su patrolirale duž obale iz njihovih baza u Kipru i u Egiptu. Verfel nije mogao da obiđe samo mesto dešavanja i nije se približio bliže od broda koji je njega i Almu prevezao, duž sirijske i turske obale do Istanbula. Bez obzira na to, roman koji će se odigrati u ovim predelima počeo je da se formira.

Po povratku u Beč aprila 1930. godine, na jednoj od mnogih zabava koje su održavane oko Vaskrsa, Verfel se sastao sa svojim prijateljem, francuskim ambasadorom u Austriji, grofom Bertrandom Klozelom. Diplomata je bio poprilično upoznat sa spasavanjem preživelih Jermena sa Musa Daga i obećao je da će pokazati Verfelu tajne francuske pomorske i diplomatske depeše u kojima su imenovani brodovi i oficiri koji su bili uključeni u ovu operaciju, a koje su sadržale i mnoge druge važne detalje. Verfel je takođe posetio manastir i biblioteku Mekitarista, jermenskog katoličkog reda koji je bio smešten u Veneciji, gde su mu obezbedili još dokumenata o onome što se desilo na Musa Dagu. Bez obzira na to što je njegovo istraživanje bilo prekidano pisanjem drugih knjiga, putovanjima i predavanjima, Verfel je, uz pomoć svojih prijatelja, prikupio neverovatnu količinu podataka o regionalnoj klimi, geografiji, botanici, čak i mesečevim menama koje su se videle u određeno vreme i drugim karakteristikama nebeskih tela.

U naredne dve godine on je postao u potpunosti upoznat sa turskom i jermenskom istorijom, kulturom, nacionalizmom, čak i kuhinjom. Verfel je istraživao istoriju Jermenske apostolske crkve i sufijski misticizam turskih derviša zajedno sa zamršenim tajnama osmanske birokratije i vojske. Sa mukom je nastojao da i Turke i Jermene prikaže objektivno, podvlačeći podsetnike na početku svog rukopisa: Ne polemiši protiv Turaka. Jermeni su takođe mrzeli Turke. Enver je ponekad morao biti u pravu. Oprez. Turci ne mogu da se pojavljuju kao suviše glupi i bez ikakvih vojnih umeća. Njihove akcije moraju biti dobro utemeljene. Ove poslednje napomene ticale su se turskog javnog mnjenja, da je evropski intervencionizam i kolonijalizam imao uticaja na osmansku politiku protiv Jermena, i na turski nacionalnu ponos u njihovoj vojsci. Zbog ovoga je Verfel bio veoma pažljiv istraživač bojišta koja su okruživala Musa Dag. Njegova preciznost je učinila da Musa Dag bude koristan jednom američkom vojnom istoričaru koji je rekonstruisao dejstva turske vojske oko Musa Daga kako bi dokazao da je reč o gušenju pobune.

Još više iznenađuje što je roman bio pogodan za revizionističke interpretacije koje su se najvećim delom slagale sa zvaničnom turskom istorijom–koja negira genocid–dok istovremeno prikazuju osmansku vojsku koja izvodi ono što je najbliže etničkom čišćenju u skladu sa vojnom praksom drugih civilizovanih nacija ovog perioda. Mladoturci su mogli samo da posmatraju britansku strategiju prisilnog raseljavanja i prve koncentracione logore iz Burskog rata u Južnoj Africi, ili brutalnu taktiku nemačkih kolonijalnih trupa u suzbijanju ustanka na njenim afričkim teritorijama kao i Sjedinjene Američke Države na Filipinima. Zapravo, američki presedan vis-à-vis turske politike prema Jermenima mogao bi da se traži i dalje zbog duge istorije prisilne deportacije i raseljavanja američkog domorodačkog stanovništva. Postoji još jedan razlog zašto Musa Dag podseća na Litl Big Horn. Kao dečak, Verfel je bio posvećeni čitalac putopisnih romana Karla Maja smeštenim na američki Zapad i stepe i planine Osmanske imperije. Mnogo njihovih avantura, kolorita i tonova otkriva se ispod površine Musa Daga.

Franc Verfel, 1935. godine

Franc Verfel, 1935. godine (Suse Von Winternitz/Pix Inc./The LIFE Images Collection/Getty Images)

Verfelova potvrda turskih zločina bila je zasnovana i na mnogim nemačkim izvorima kao i na svedočenjima očevidaca – bolničarski, diplomata, vojnog osoblja i slično – od kojih su mnoga gotovo doslovce bila preuzeta iz spisa nemačkog protestantskog misionara Johana Lepsijusa i Dikrana Andreasijana, jermenskog protestantskog pastora čije je sirotište bilo prisilno zatvoreno od turskih vlasti a deca iz njega bila deportovana u Mesopotamiju. Svi ovi detalji i minucioznost bili su organizovani oko onoga što je uglavnom prihvaćeno, da je tokom Prvog svetskog rata stotine hiljada Jermena, građana osmanskog carstva, bilo proterano iz središta Anadolije i da su mnogi poumirali. Mnogi su bili namerno ubijani, posebno pripadnici jermenske inteligencije.

Sa malo suprotstavljenih podataka iz turskih izvora koji bi protivurečili onome što je Verfel naučio o događajima iz 1915. godine i njihovoj pozadini – antagonizmu prema osmanskoj jermenskoj manjini koja je narastala tokom 19. veka ne bez sličnosti sa antisemitizmom u Evropi – on je mogao samo da nemilosrdno portretiše mladoturke kao odgovornu stranu za progone, deportacije i koncentracione logore, kao i za smrt nedužnih ljudi. On je oslikao njihov unutrašnji krug kao one koji imaju krajnji cilj, dobro informisan o evropskom socijaldarvinizmu poput Talat Beja koji koristi evropske reči da opiše eliminaciju čitave rase ljudi, pošto je termin genocid ušao u širu upotrebu tokom konferencije Lige Naroda. Verfel je podsećao čitaoce da je Talac s ponosom držao telegrafski aparat u kancelariji, pošto je u mladosti rukovao sa ovim uređajem, što je bila neskrivena indicija da je postojala direktna veza naređenjima na papiru između njega i pristalica iz osmanske milicije na terenu. Ipak Verfel nije u svom romanu nikada prikazao da je naređenje zaista bilo izdato, sve je ostalo u nagoveštajima, zlokobnim rečima i jezivom naslućivanju kako je i bez naređenja Konačno rešenje bilo Hitleru na raspolaganju i kako lojalna birokratija može da bude centralni nervni sistem zla.

Oni koji su čitali Četrdeset dana Musa Daga 1930–ih godina mogli su da vide mladoturke iz romana kao naciste iz stvarnog života, Turke kao Nemce, i Jermene kao evropske Jevreje. Oni su smatrali da je Verfel stvorio ove neizbežne veze, da su one centralna ideja romana, jedna provokacija, do one tačke da su mnogi izgubili iz vida samu jermensku tragediju. Tokom vremena, uverenje o Verfelovim predviđanjima je preispitivano na osnovu toga što on teško da je mogao predočiti holokaust s obzirom na sporo kretanje ka Konačnom rešenju, koje je dolazilo postepeno, što je za mnoge bilo potpuno neprozirno. Čak je i sam navodni prorok mogao, poput drugih, da misli da će na sledećim nemačkim izborima Hitler izgubiti vlast ako bude preterivao.

Ipak Verfel nije živeo niti pisao u vakuumu. Putovao je po Nemačkoj, čitao novine, posebno one izdavane u Beču koje  su se sa strepnjom fokusirale na jogunastog suseda i uspon njihovog novog spasitelja, tog austrijskog nikogovića koji se našao na čelu omraženih Prusa! Verfel i Alma – sa njenim prihodom koji je delimično dolazio od izvođenja Malerovih opera od nemačkih orkestara – posmatrali su ulične borbe između smeđekošuljaša i komunista, kao i naglašeni antisemitizam nacističkih novinara. Ono što se dešavalo u Nemačkoj uticalo je na Verfelovu književnu sudbinu. Tamo je on hteo da poboljša svoju reputaciju bez obzira na proboj koji je već napravio na svetskoj sceni. U Nemačkoj mnogi Verfelovi čitaoci živeli i glasali. Musa Dag  nije predvideo Treći Rajh, ali je njegova koncepcija pratila njegov razvoj, i njegov književni rad se gotovo utrkivao sa svršetkom bolje strane Nemačke tokom koga su umovi grupe bez vođe preobraženi u one koji će dozvoliti da se zlo desi.

Nemci su imali šansu da pročitaju Musa Dag krajem novembra 1933. godine. To što je tako nešto uopšte bilo moguće bilo je jedna od kontradiktornosti koje su pretrajale tokom prvih meseci pošto se Hitler domogao vlasti. Knjige od spaljenih autora poput Verfela nisu više objavljivane. Knjižare nisu stavljale plakate u izloge. Ni reklame ili prikazi knjiga nisu se mogli pojaviti u novinskim feljtonima. Neke kopijeMusa Daga su se pojavile bez Verfelovog imena koje je bilo sastrugano ili precrtano kako se ne bi videlo ime njegovog jevrejskog autora. Ali nije bilo tajne za naciste i novinare ko je autor. Oni su tražili da knjiga bude proskribovana. Pogrdne paralele između mladoturaka i nacionalsocijalista su bile očigledne. I nisu samo lojalni Nemci prigovarali knjizi. Turski pisci u Nemačkoj su takođe čitali Musa Dag  i žalili su se zbog grešaka i uvredama njihove sopstvene nacije. I u samoj Austriji, izdavačev poklon primerka knjige turskom ambasadoru, darovan u nameri da pokaže kako je Verfel blagonaklono prikazao i Turke, pretvorio se u pravi skandal u diplomatskim odnosima između dve zemlje. U februaru 1934, osuđujući je kao pretnju javnom redu, nemačke vlasti su uzaptile preostale kopije Četrdeset dana Musa Daga.

Ali sudbina Musa Daga imala je drugačiji tok izvan Srednje Evrope. Viking pres (Viking Press) objavljena je u engleskom prevodu u vreme praznične sezone 1934. godine i Metro Goldvin-Mejer je osigurao prava na snimanje filma pre nego što je knjiga bila prevedena. Vilijam Sarojan, koji je bio jermenskog porekla, povoljno je ocenio knjigu u Saterdej Rivju (Saturday Review) kada je napisao da knjiga i pored svog obima zbog dinamičnosti pokreta deluje veoma kratko. Luis Kronenberber je u Njujork tajms buk rivju (New York Times Book Review) zapazio da se Musa Dagizrazito razlikuje od Čarobnog brega i drugih eminentnih romana koji su ostali u skorašnjem pamćenju, Uliksa U potrazi za izgubljenim vremenom. Za razliku od ovih knjiga, čitalac treba samo da jednom pročitaMusa Dag da bi stekao trajni osećaj participacije u uskomešanoj epizodi istorije. Više od 34.000 kopija je bilo prodato tokom prve dve nedelje iMusa Dag je nastavio da bude bestseler i u 1935. godini, kada je postao jedna od najpopularnijih knjiga biranih za knjigu meseca.

Kada su Verfel i Alma stigli u Njujork novembra 1935. godine kako bi prisustvovali premijeri njegovog komada Večni put na Brodveju, jermenska zajednica ga je počastvovala uglednim večerama, ceremonijalnim govorima, i iskazivanjem javnog poštovanja. Kao što je jedan jermenski sveštenik istakao, Verfel je njegovom narodu dao dušu i pokazao svetu zločine koji su bili počinjeni protiv ovog naroda. Sve do naših dana, Verfel, čovek koga su intrigirali sveci i svetački životi, je bukvalno jermenski svetac. On je svakako njihov ašug, reč koji Jermeni koriste za narodnog barda, Turci su se, naravno, drugačije osećali tokom ovog proslavljanja Musa Daga. U Istanbulu, specijalni dopisnik Njujork tajmsa je izveštavao o javnim protestima zasnovanim na glasinama da MGM planira film o Musa Dagu. Jevrejska zajednica u Turskoj je iskrenonegirala da je Verfel Jevrejin kao što je navođeno. Protest koji je predstavljao najveće iznenađenje dolazio je od jermenskih stanovnika Istanbula koji su otvoreno spalili Verfelov lik kao dokaz svoje lojalnosti kemalističkoj vladi. Reporter je takođe zabeležio da je glavni turski diplomata u Vašingtonu obezbedio za sebe pravo da pregleda svaki scenario. Uz tursko protivljenje (i čak Stejt Departmenta) filmskoj verziji, MGM zadržao je svoja prava na Musa Dag, i kadgod bi se javili pokušaji da se oživi ideja o filmu, oprezna turska ambasada ih je suzbijala.

Nakon što je studio odustao od prava na film 1970–ih, bogati američki Jermeni su producirali dugo očekivani film. Ali oni su uspeli da nađu jednog indijskog glumca da igra Bagradijana, čije se glumačko umeće nije moglo prilagoditi slabijem talentu drugih glumaca a sam scenario je zadržao vrlo tanke veze sa romanom. Budžet je brzo potrošen na velike troškove skupog rada pošto je snimano u brdima Los Anđelesa, i krajnji rezultat nije bio pravi film, čak ni onaj B produkcije. Kasnije je Silvester Stalone razmatrao da bude producent i režiser Musa Daga 2007. godine, ali je usledila kontroverza koja je pretrajala još od MGM, koja je uključila i grubu kampanju preko elektronske pošte koju je finansirala Turska fondacija za borbu protiv nezasnovanih tvrdnji o genocidu (ASİMED). Navodno, Stalone je bio ubeđen da ne nastavi ovaj projekat. Kada su se pojavile glasine da Mel Gibson pokazuje interesovanja za Musa Dag imajući u vidu njegove prethodne filmove o slavnim ali proslavljenim autsajderima u istoriji, jermenske nade kao i ASİMED-ovi protesti su se usmerili ka njemu.

Ono što je Vervel otkrio svojim romanom je identifikovanje sa ljudima, i pripovest o pojedincu, Mensch an sich – čoveku kao takvom, kao ultimativnoj manjini. Za ovo otkriće, Verfel je usvojio i ustanovio pun značaj jermenske tragedije tako da je niko ne može zaboraviti.

Sa engleskog posrbio: Miloš Milojević

______________________________________

[1] Prim. M. M. Roman je objavila na srpskohrvatskom jeziku sarajevska Svjetlost u dva toma, 1954. i 1955. godine, u prevodu Stevana J. Milovića.

[2] Prim. M. M.  Iako je ime Istanbul zvanično usvojeno tek 1930. godine autor ga koristi u izvornom tekstu i za raniji period. I pre zvaničnog preimenovanja naziv Istanbul je bi u kolokvijalnoj upotrebi.

Izvor: STANjE STVARI

 

Vezane vijesti:

O stradanju Srba i Jermena – Jadovno 1941.

erdogan unaprijed odbacuje rezoluciju o ubijanju jermena

SRBI TREBA OD JERMENA DA UČE O KULTURI SJEĆANjA …

Rimski papa neće priznati genocid nad Jermenima – Jadovno …

UBISTVO JERMENA “PRVI GENOCID U 20. VIJEKU” – Jadovno …

Armenska sudbina: Jedan genocid i sto godina mržnje – Jadovno …

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top