Dve tribine

Ni Davidović, ni Šljivančanin nisu moji favoriti, heroji, junaci… apsolutno ne, ali u ovom slučaju njih dvojica su gotovo nevažni

Gotovo nesnošljiva količina licemerja – podignutog isključivo na političkom stavu i ubeđenju, odavno registrovanog kod nekih novinara, političara, pisaca, angažovanih intelektualaca, javnih ličnosti Srbije – dokazana je po ko zna koji put i ovog januara, a temelji se na dva slučaja vremenski udaljena 11 godina. Prvi se odigrao u Novom Sadu, drugi u Beški, selu inđijske opštine, lepoj varoši na desnoj strani Dunava.

Stariji incident registrovan je na novosadskom Filozofskom fakultetu, gde su samozvani antifašisti držali tribinu na koju je upala grupa predvođena Goranom Davidovićem. Navodno, zveknuo je i jedan šamar zbog kojeg je Davidović odležao sedam dana u zatvoru. Prekid tribine trajao je petnaestak minuta. Glavni lik, zbog kojeg su Davidovićevi sledbenici iz organizacije „Stroj“ prekinuli tribinu, beše Milenko Perović, profesor. Njemu je tada, a i inače, zamereno angažovanje na odvajanju Crne Gore od Srbije i konstantno antisrpsko delovanje.

U Beški, 19. januara ove godine, naprednjaci su organizovali tribinu s Veselinom Šljivančaninom kao glavnim govornikom. Na samom početku u prostoriju gde se skup održavao upada grupa mladih ljudi (Inicijativa mladih za ljudska prava), prekida tribinu, razvija transparent „Ratni zločinci da zaćute, da bi se progovorilo o žrtvama“ i traži da se tribina otkaže. Organizator ih izbacuje napolje.

Ni Davidović ni Šljivančanin nisu moji favoriti, heroji, junaci… apsolutno ne, ali ovde su njih dvojica gotovo nevažni. U pitanju je sloboda govora, princip. Kako to da su oni što prekinuše tribinu u Novom Sadu „neofašisti, nasilnici, huligani, nacisti“, dok su ovi što prekinuše tribinu u Beški, „antifašisti, slobodarska omladina, budućnost, dika i ponos Srbije?“

Naravno, neko će reći da je Šljivančanin ratni zločinac, da to sve menja. Ništa ne menja, Šljivančanin je slobodan čovek koji, u skladu s pravnim normama i uređenim društvom, ima pravo na društveni život, slobodu govora. Ne sviđa vam se On lično? Ni meni, ali to nije argument. Uzgred, Šljivančanin u Hagu nije osuđen kao ratni zločinac već kao neko ko nije učinio dovoljno da se zločin (Vukovar, Ovčara) spreči.

A otkud dolaze ti ljudi sa dva aršina? Ko su oni? Stari poznanici iz ideoloških komisija Saveza komunista, izveštači sa zatvorenih sednica CK SK, ideološki komesari… i njihovi potomci, ideološki i biološki. I oni povremeno organizuju tribine, ali još nije zabeleženo da su na iste pozvali makar jednu osobu koja misli drugačije od njih.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović