Српско питање у Хрватској није политичко већ – еколошко

Револт | 11. јул 2009.

„Толико је злочина, а нигдје злочинаца. У Хрватској је чак створена синтагма како Хрвати нису могли учинити злочине у одбрамбеном рату. Зато су се злочинци смјестили у саборе, уставне судове, стожере и друге институције. Нажалост, нико не прогони интелектуални злочин, који претходи сваком клању“

Разговарао: Марко Рокнић

Професор др Светозар Ливада један је од малобројних интелектуалаца у Хрватској који се рату супротстављао свим силама. Кордунаш по рођењу, инвалид из Другог свјетског рата, свеучилишни професор који је објавио стотине знанствених и стручних радова из руралне социологије предосјећао је да ће грађански рат на овим просторима бити погубан по његове актере, а поготово по Србе као мањински народ у Хрватској. Кад је рат узео маха, др Ливада је у више наврата прелазио с једне на другу страну. За сав труд да ублажи трагедију, од обе стране обиљежен је етикетом издајника!

Да ли је рат, како се све чешће говори, заиста био договорен?

– На овим просторима подлога ратова је непоражена идеологија усташко-четничког синдрома. Показало се то и у посљедњем рату, који, као ни пријашњи, није био у интересу народа, али је дуго трајао и недовршеним миром завршио. Он, у ствари, још траје, он је брат и највише добро, елита власти, балканских шогуна.

Све вријеме рата Туђман и Милошевић били су у дневном контакту, 38 пута, по властитом признању, Милошевића је током рата посјетио Туђманов поклисар Хрвоје Шаринић. Не треба аболирати ни међународну заједницу и њену квазиарбитражу. Но, домаћи актери сносе највећу одговорност за почетак, динамику и бруталност рата. У њему су учестовале масе паравојних злочинаца, велики дио народа, цивили су га започели, водили, били извршиоци злочина и тиме посвједочили да се на овим просторима одвијао грађански рат, а у таквим ратовима нема побједника. Фукаре су поразиле грађане. Једини излаз из те каљуге је законска денацификација. Учињено је толико злочина, а нигдје злочинаца. У Хрватској је створена чак синтагма да Хрвати нису могли учинити злочине у одбрамбеном рату. Зато су се злочинци смјестили у парламенте, саборе, уставне судове, генералштабове, стожере… и друге институције. Нажалост, на овим просторима нико не прогони тзв. интелектуални злочин који претходи сваком клању.

Иако се промјенила власт у државама бивше Југославије, чини се да не раде довољно на ублажавању трагедије?

– Није дошло до промјене, већ смјене власти. Елитама није интерес служење народу већ његово изнуривање и исисавање посљедњих резерви у намиривању властитих апетита. Власт је премрежена интелектуалним и бруталним злочинцима који су одговорни за рат и неодоговорни за интересе властитог народа. Изманипулирани и ојађени народи нису у стању да смене своје сатрапе и крвопије. Медиокритети владају.

Како видите будућност Срба који су остали у Хрватској?

– Трагично. Породично стабло им је разбијено или нестало. Жртве су егзистенцијалне неизвјесности, с паничним страхом за садашњост и будућност. Само ријетки раде, преостали су у „социјалној коми“ јер су све духовне и материјалне резерве исцрпљене. Мета су дискриминације, шиканирања и проскрибиције због наметнуте колективне кривње. Само најјачи могу издржати терор поретка против појединца. Почетком рата нисам могао замислити Хрватску без Крајине, као ни Крајину без крајишких Срба или Хрватску без Срба у градовима.

Да ли је бар боља судбина избјеглих Срба?

– Политика хуманог пресељења још траје, јер се већина Срба нема гдје вратити. Разарања су била темељита и стремила су „коначном рјешењу српског питања“. У читаве српске куће смјештени су Хрвати из Босне или дјелова Хрватске. Много је оних који су се вратили, а не могу на своје посједе. Враћају се само они који траже гроба. Већина Срба ће се интегрирати у Србију, асимилирати без остатка или расути по свијету.

Хоће ли они који се не врате заиста бити обештећени?

– Сви који су остали у избјеглиштву, дакле већина, овисе о способности преживљавања. То је кобни усуд избјеглица уопће, јер су обиљежени и њихов статус није детерминиран статусом друштва. До асимилације ће бити: тујци“, странци, дођоши, кофераши…
Обештећења никад нису могућа, нарочито адекватна. Не само у односу на сјећања, гробља и прогоне, стазе и богазе, појила, точила и бачила, комшије и рођаке, пријатеље и кумове, села и градове, улице и тргове, већ и бројне друге материјалне и духовне вриједности које човјек носи цијелог живота. Хрватска држава чак има агенцију за откуп српских кућа – зову је агенцијом за етничко чишћење – која по смјешним цјенама откупљује куће Срба. Земљу не плаћају јер је, кажу, хрватска. Бешћутни су на чињеницу да је то вјечна вриједност за власнике, да нема цјене, поготово када је дједовина. Кућа као дом, породично гнијездо, такођер нема обештећење. Боли, тугу и јад нико није исплатио. Све је то била сила, уцјена, понижење… Тако ће и остати. Вође иду у повјест на прљава врата као антихисторијске личности.

Пљачка до краја

„Срби су доживјели највећи повјесни злочин. Ишчупани из коријена затиру им се трагови. Из новије повјести хрватског народа измиче се снажан архитектонски ступ. А не мрзе се у тој мјери етницитети колико се воле њихова опљачкана добра. Без рата не би било пљачке и не би било рјешено српско питање. Лицимјерје данашње власти је у томе што се начелно залаже за повратак Срба, али све чини да до њега не дође. Недовршено помирење само нас приближава циљевима рата – етничком чишћењу као злочину стољећа. Будућност Срба у Хрватској је трајна репресија, свеколика дискриминација и насилна асимилација.“

Да ли је српско питање у Хрватској скинуто с дневног реда?

– У Хрватској се оно сматра рјешеним или преосталим само као еколошко питање. Због умиривања савјести потенцира се хисторијска мржња, што би требало сугерирати да је клање било неизбјежно. Уопће се не поима „отето као проклето“, а неслобода другог као своја неслобода.
Увјерен сам да је српско питање највеће политичко, економско, социјално, културно и морално питање модерне Хрватске. Упркос садашњем стању свијести, превладавајућег јавног мњења, нагнутог удесно до урушавања, српско питање је пресудно питање Хрватске сутра. Унаточ томе власт се држи наслијеђене матрице и довршава започети посао. Зато је то питање отворено и актуално и постоји опасност да наметање колективне кривње запечати судбину Срба у Хрватској.

Колико, по вашем мишљењу, злој судбини доприносе и српски прваци који говоре у име заједнице, која им није дала такву пуномоћ?

– У име Срба говоре данас узурпатори и самодовољни каријеристи, политички неодговорни, неспособни да схвате хисторијски злочин. Гложе се међусобно, злоупотребљавају институције и крчме судбину народа. Немају никаквог концепта, прожети су вулгарним атеизмом, не разумију улогу и важност цркве за национални опстанак, олако се одричу истине, традиције, антифашизма… Властима то одговара јер доприноси етничком чишћењу гетоизацијом преосталих Срба у Хрватској. Осим дневном политиком, ти се људи ничим озбиљним не баве, бар када је ријеч о судбини народа у чије име говоре. Избјегавају невладин сектор, немају властите организације цивилног друштва, нити поимају њихову важност. Све почива на превазиђеној канцеларијској култури састанчења. Ти се самозвани лидери понашају као да се ништа више не може учинити, као да жртва нема легитимно право да се брани. То је апсурд српских институција и пораз оних који их представљају. Најумнији српски интелектуалци у Хрватској изван су тих организацијских шема и токова и ако нешто чине, то раде као усамљени Мохиканци.

Зашто Загреб одуговлачи с објављивањем резултата пописа становништва?

Проћи ће година дана да сазнамо национални састав становништва у Хрватској.
– Демографске спознаје су предувјет и претпоставка сваког озбиљног друштвеног планирања, а хрватски стратешки план је етничко чишћење Срба. Програмски је то испланирано као што се планира привредни раст. Но, режим се на неки начин боји објавити резултате пописа. Нејасно је стога да ли је задани циљ остварен, јер је очито да нису сви Срби нестали из Хрватске, па би преостали могли тражити пропорционалну заступљеност у власти и другим институцијама. У власти већ сад има Срба, али преко Рачановог СДП. Неки су, чак, начелници опћина у којима су Срби већина. Али и на тим позицијама још нису дошли до својих кућа и имовине.

Конкретни злочин и злочинци

„Уочи посљедњег рата Срби, размјештени у 1.107 насеља, били су у омјеру 1 : 9 према укупном становништву Хрватске, а данас од око 650 насеља остао је само топоним да су ту некад живјели Срби, 192 су у западној Славонији заорана и засијан је храст лужњак. У осталим насељима, осим градских, број Срба је симболичан и њихова је неизвјесност везана уз старост. Злочин и злочинац су увијек конкретни, али су Срби под Дамокловим мачем колективне кривње. Осим у Горском котару, Срба нигдје нема колико их је посијано од природе и хисторије. Не аболирам злочинце међу Србима, али је чињеница да Срби као народ, и да су хтјели, нису могли учинити оно што им је Туђманов режим намјенио и у великој мјери учинио. О томе ће свједочити трагови материјалне и духовне културе, злочини, које никакви брисачи хисторије не могу збрисати. Вуковарски злочин није злочин српског колективитета већ конкретних починилаца које нико не може аболирати. Међутим, „убиство Крајине“ и изгон Срба из хрватских градова далеко је већи морални и хисторијски злочин. То је етнобандитизам у име митомански дивинизиране националне државе и фетишизиране нације. Такав неоправдан злочин хисторија не заборавља. Срби су хисторијски ове просторе оплеменили и задужили радом, крвљу и љубављу. Узвраћено им је одмаздом и прогоном. Остаци тога народа постали су корпус сепаратум – убијеш га, не одговараш; узмеш му имовину и протјераш га, а за то будеш награђен. Српско питање у Хрватској није политичко већ – еколошко!“

Србима се још не враћају масовно куће и станови?

– Највише је опљачкано материјалних добара у градовима гдје рата није било. Зато је у урбаним срединама нестало српског продуктивног и репродуктивног становништва, и то заувијек. Срби се не враћају у градове, њихово станарско право је проглашено комунистичком измишљотином, али тек када су се Хрвати намирили те измишљотине.

Отимано је све што се отети могло, па и више од 50.000 српских станова и кућа у градовима. Поред физичког протеривања, спроведено је и демографско, јер се само тако стиже до чисте националне државе. До 1991. Хрвата је било 72 одсто, а сада их је најмање 92 одсто, што је постигнуто на штету српског етницитета.

Нека српска села потпуно су збрисана с лица земље, некима је промјењено име, у другима нема више Срба?

– Топоними су дио идентитета краја, простора, народа – институција. Преноминација је у функцији брисања етницитета. Зато су промјенили име и Вргинмосту, мјесту и крају јединственом у Хрватској. Из тога је краја 19 одсто становништва учестовало у НОБ, а и најмасовније мобилизације с трећепозивцима не биљеже више од 10 посто мобилисаних. Народне пјесме „Петрова ми гора мати“ и “ На Кордуну гроб до гроба“ створиле су мука и невоља, а не привилегије. Но, етничка се метла није на то обазирала, или је можда баш то имала у виду, па су у „Олуји“ на том подручју борбени авиони митраљирали избјегличке колоне.

Сада су на власти у Гвозду (Вргинмосту) Срби, али ништа не подузимају да ту срамоту скину. У том мјесту улицу има и Павелићев писац расних закона Миле Будак и Фрањо Туђман.

– Они нити хоће нити знају што им је радити. Преко Рачановог СДП докопали су се добрих плаћа и ту им се амбиције завршавају. Доказ њиховог кукавичлука и опортунизма је тај што неки од њих ни у своје куће нису ушли. Незнање је основни проблем који ти“кадрови“ у својим главама носе.

Толико је злочина, а правде ни на видику.

– Злочин је евидентан и хисторијски. У хрватским градовима није било побуне, али су многи Срби убијени, или су нетрагом нестали. Не само породица Зец, већ и 600 Срба у Сиску, стотине у Сплиту, Задру, Шибенику, Госпићу, Карловцу, па и Загребу. Нестале Србе у Загребу нико и не спомиње, иако је опћепознато да су посљедњи пут виђени у сабирном логору на Загребачком велесајму… Више се прогоне свједоци, него злочинци. Нас који смо били свједоци тих злочина прогоне лица убијених и несталих, али и чињеница да је на дјелу завјера шутње.