ДУБОКЕ РАНЕ УВИЈЕК БОЛЕ – Пише Василије КАРАН

За вас скита и пита Васа са Врбаса

Промоциjа обимне књиге аутора Милана Басташића одржана у Загребу представља jедно приjатно изненађење, али истовремено и jак удар на емоциjе, на тугу и бол. Књига под насловом „БИЛОГОРА И ГРУБИШНО ПОЉЕ 1941. – 1991.“ третира два жестока и краjње несхватљива рата у коjима су страдали Срби. Љекар Милан Басташић написао jе такво дjело (650 страница) са изразито потресним истинама коjе су за данашњег младог човjека несхватљиве. Писац овог дjела, док jе писао, ниjе размишљао ком роду или врсти литературе треба да припадне његово дjело. Ниjе био оптерећен пишчевом фикциjом, већ jе свом снагом, вољом и разумом, пет-шест година ронио историjским крвавим друмовима, вршио попис страдалих Славонаца, не само у Грубишном Пољу и ужоj околини, већ jе пратио истину и сва она страдања људи на циjелом билогорском поднебљу.

Крвави ножеви кољача траjали су и били немилосрдни у свом крвавом походу пуне четири године током Другог свjетског рата, а таква застрашуjућа мржња поновила се и 1991. године. У Хрватскоj се поново изрицала мисао: Србе на врбе или Србе у Србиjу. Писац овог обимног историjског дjела успио jе да преживи усташке казамате у jедном рату; иста невоља поновила му се и у овом грађанском (боље рећи национално-вjерском суноврату) када jе морао да напусти своjу отаџбину.
Доктор Милан Басташић пишући овакву књигу користио jе све могуће изворе до коjих jе долазио своjим животним искуством, љубављу, али и неком чудном, могло би се рећи немjерљивом снагом. Рат jе запамтио, а за оно чега се ниjе сjећао, користио jе архиве, документа приватних архива, фотографиjе, али њему у сусрет наjвише су кренули људи коjи су преживjели оваj или онаj масакр. Њихове исповjести Милан jе нотирао, а онда то све полако претакао у своj реченични низ. У причи.
Дворана Привредника (Прерадовића 18) била jе на промоциjи крцата Загрепчанима (боље рећи Славонцима коjи живе у Загребу), па jе разговор промотора био краjње испуњен преjаким емоциjама, уздасима, али и неком људском горчином. О књизи су говорили: професори Светозар Ливада и Ђуро Затезало, као и књижевник Василиjе Каран. Син писца Милана Басташића, млади господин Душан био jе организатор, домаћин, али и водитељ. Али, ни то ниjе све.
Душан Басташић (такође љекар) наставио jе да „путуjе“ очевим друмовима. У Бањалуци jе формирао удружење „ЈАДОВНО 1941.“ коjе се последњих мjесеци стално повећава. Учлањуjу се преживjели логораши, као и њихови потомци, а све са циљем да jедно крваво и сулудо ратно вриjеме не оде у заборав, да се зна и памти то како су цивили без кривице били криви. Дана 26. jуна, ове године у Јадовном ће бити организован сусрет логораша и потомака, црквених достоjанственика, људи из политике са циљем да се над jамом у коjу су бацани живи, али и заклани Срби, људи са jедним дужним и хришћанским пиjететом поклоне над сjенима страдалника. Тим да jош jедном мислима врате jедном несхватљивом и претешком времену. На истом сусрету биће говора о томе како да се се из камене jаме поваде кости мртвих људи и сахране на достоjанствен и хришћански начин. А тим да се жртвама подигне споменик.
Сав оваj терет преузео jе и себи ставио на плећа син писца Милана Басташића. Млади Душан ниjе имао среће, нити прилике да се нађе на дjедовом крилу, да слуша приче и да се тако уз сав дjечиjи кикот радуjе свему. Његови дjедови и стриц су завршили у казаматима, у jамама.
Душан Басташић jе jедан jак и преjак, помало тешко схватљив лик. Човjек ког занима крвава прошлост не само из доба Другог свjетског рата, већ и из овог отаџбинског у коjем су Срби истом жестином поново гинули. Иако jе одрастао у Загребу, Душан jе морао да напусти своj ужи завичаj. Данас живи у Бањалуци, а његов отац у Београду. Ниjедан више и не помишљаjу да се икада врате у Хрватску.
Промоциjа књиге Милана Басташића доживjела jе право откровење, jедан преjак емоционални излив, бол, тугу, ко зна шта све. Промоциjа jе одржана у Бањалуци, Београду, Новом Саду, Љубљани па ево и у Загребу.

Дакле, истина живи, њу ничиjа чизма не може да потире, она не умире, њоj нико не може да стане на пут.

Василиjе Каран