Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Стегнутог срца слушам вести из Приштине, гледам слике, како Шиптари уринирају по зидинама храма Христа Спаса, док са стране стоје и све то мирно посматрају бројни припадници косовске полиције и међу њима, вероватно, и представници европских сила, емисари Еулекса!
И, заиста, ето пред нама слике и прилике косовске „државе“ и онога што она представља, ето пред нама слике и прилике Европе и новог европског поретка који то и такво Косово подржава и који свим силама стоји иза оних који свесно скрнаве храм Бога живога!
Ето им лица и једних и других! Без маски и без скривања из гомила флоскула и глупости које и једни и други изговарају позивајући се на неке европске и западне вредности, стандарде, покушавајући да прикажу да им је и држава, и да су они који стоје иза ње нормални.
Све може бити, али онај који на тај начин скрнави нечије светилиште, и онај који стоји иза њега, никако не могу бити ни људи, нити нормални. Поган људска.
И, баш ме чуди да приштински амбасадори, они по чијим је нацртима створена држава у којој је нормално уринирати по цркви, ако до јутрос нису, макар дипломатски, бираним речима, да не увреде Шиптаре, осудили скрнављење цркве, нису издали саопштење да такав чин подржавају, да је и то у реду, јер, забога, Албанци су то, европски миљеници, ко њима шта сме и може да приговори…
Ето нама синоћ слике шта бисмо јесенас и зимус гледали широм Косова да су којим случајем, пре пар месеци европске миљенике примили у Унеско. И, ето нам слике, шта ћемо гледати својим очима, и клети себе што смо доживели да то видимо, ако Косово једног дана тамо приме и онима што им је нормално да уринирају по цркви, предају на старање оно што је нама најсветије.
И ето нам јуче слике, нама свима а Подгорици посебно, за шта је и за кога је онај њихов кукавни амбасадор јесенас гласао у Паризу, кад се свет изјашњавао о пријему Косова у Унеско. Што се барем јутрос не огласе и не кажу да ће опет гласати за оне којима је нормално да уринирају по цркви! Што нам ко људи не кажу оно што и без њих знамо!
Можемо ми окретати главу колико хоћемо, можемо лагати себе и друге како је то урадила „група вандала“ коју „треба санкционисати“, можемо заклањати очи пред сликама непојмљивог варваризма, али, ето нама јуче из Приштине слике новог светског поретка оног у коме нељуди уринирају по цркви а полиција то мирно посматра. То су ваљда ти нови европски стандарди по којима је све релативно, по којима ништа није свето, по којима све што је ненормално постаје нормално, по којима се грађевине дижу без темеља, по којима су прихавтљиви људи без образа и основног морала.
Опрости ми Боже, али ја данас и овде не могу написати „опрости им, јер, не знају шта раде“. Јер, дубоко негде у себи знам да они што уринирају у цркви знају шта раде, да то раде свесно. Знао сам то и оног дана када сам први пут видео српско гробље у јужном делу Косовске Митровице, оне разбијене споменике, отворене гробнице, кости ископане и разбацане около да их развлаче пси… Јесте то семе мржње према Србима давно посејано по Косову, али, никада није тако брижљиво заливано, никада није толико изџикљало, толико плодови родили као ово последњих година када је постало нормално подржати пријем у Унеско ону назови државу у којој је нормално уринирати по цркви, ону у којој је нормално за дан спалити стотину цркава, ону у којој је у реду раскопати гробље и кости људи, божјих створова разбацати псима…
А шта остаје нама којима се утроба кида пред таквим сликама, нама који се тек понекад запитамо колики су то греси наши кад нас Господ ставља пред оволика искушења, кад је нама допало да гледамо оволико страдање? Да верујемо како су ово спорадични случајеви и како ће виновници бити санкционисани?
Нити сам веровато нити ћу веровати. Могу да се бојим Бога! Јер, велика је сила његова. И да никад не пристанем ни да помислим, а камоли да кажем да оно што је наше није наше, да је оно што осећам као део себе њихово.
А они што уринирају по црквама нека чине шта им је воља.
Другог се ја у ова грдна времена бојим. Колики ли су греси моји кад дочеках да видим ово што својим очима јуче гледасмо у Приштини?
Пише: Зоран Шапоњић
Извор: ИСКРА
Везане вијести:
One Response
Мој трезвени брате, шта рећи на све то што се догодило у Приштини на Космету, гдје су Срби постали готово истријебљена мањина, ако посвједочим једну болнију истину. Заправо, прије 3 мјесеца се десила готово иста ствар у Београду, и то ни мање-ни више него у сред храма Светог Саве на Врачару! Да. У Савином Храму. Из групе њемачких туриста са фотоапаратима, вођене Београдским турист-зеленашким водичима, издвоји се један умоболник и изврши акт скрнављења у сред храма. Запрепаштена жена, српкиња, вриснувши и шчепавши га уз врисак покушала је да га својом надчовјечанском снагом коју је у револту добила, за најкраће вријеме одстрани из храма повлачећи га за собом према излазу. Наишла је на отпор групе и на револт од „домађих“ водича. У том комешању, објашњавања ко је шта видио, ко ће звати полицију, у том бунилу оправдавања страног туристе, огорчености због недостатка подршке од стране очевидаца, група је за трен нестала. Вичући из свег гласа као Конузин „Има ли овдје Срба?!!“ пресрео ју је црквењак и слегнувши раменима само кратко прокоментарисао “ Ех госпођо моја драга, није то ништа, чега смо се ми све овде нагледали…“ . Шта рећи? Од кога правду и задовољење тражити? На земљи свакако не. Молитва је најјаче оружје Србине. Молитва је задњи дах Србинов.