Драма породице Трандлер

Једне ноћи, већ пред зору, опали пушка ту негдје повише наше куће. Мислимо, можда Луцин зет Славко, усташа, пуца. А можда су и партизани. На томе једном пуцњу се и заврши. Никад се није дешавало да чујемо један пуцањ, увијек се иза првог пуцња чује још по десетак и по који рафал. Тако се пуцњеви чују из вароша, а овај је према горњем крају и само је један. Ипак мислимо да је то пуцао тај Славко. Али, што би он ту тако рано радио кад знамо да и он спава у “жици”? Први човјек који је тога јутра из горњег краја отишао у варош био је Јужи Киш, омањи човјек, отац мога вршњака Антике. Из вароша још нема уобичајене колоне и њихове претходнице. Коначно иду. Опет се крећу по грабама, пушке им у рукама, али колоне спавалаца у „жици“ нема! Шта је сад? Нешто очито није у реду. Не можемо докучити шта је у питању. Изашли Трегнерови из куће, скоро сви стоје крај плота. Голштајнови су на прозорима. Они немају плота, а ваљда нису жељели на стазу. Ми отворисмо оба кухињска прозора. На један се наслонисмо сестра и ја, на други мама. Шутимо. Онда се огласи тета Анка: „Јој, јес’ ћула да су партизани убили Трандлеровку туј на Прициној башћи, а ћој’ка су јој отерали“? Мама некако спонтано запита: „Па шта је радила на Прициној башчи“? „Па не знам“, одговори она, „тако је рекао Јужи Киш. Он је јавио у варош, јер дећки и ђед и бабика плаћу и не могу никуда“. Прође тако неко вријеме, поче да се враћа и понеки усташа, а одоздо се појави чело “у жици спавајућих”. Иду полако, неки застајкују и разговарају са Трегнерима. Мама рече да затворимо прозор. Негдје око поднева мама руком позва тету Анку и она дође. Каже да су Анћика Голштајнова и Лојзо били горе код Трандлера па су испричали да су Трандлера нашли у бункеру под штагљом гдје је спавао. Упрегли су његове коње, њему свезали руке и ноге, бацили га у кола иза федерсица и одвезли. Кад су партизани отишли, његова жена је пошла преко ограда у варош да јави што се догодило. Убили су је кад је дошла до Прицине баште. Ето видиш, каже, како та дјеца остадоше и без маме и тате одједанпут. Јованка и ја занијемили смо од страха. Није нама жао Трандлера. Он је 1941. године од прије Јелене Пармакове узео Ђукића амове и федерсиц. Те ствари је од Ђукића донијела Савка Ђукића, удата за Гојка Пармака, сина Јелениног. А 28. октобра 1942. закључао је врата пред Јеленом која је пошла код њега да би се склонила од оног покоља.

Страх нас је надолазеће одмазде усташа.

Оде тета Анка, а ми, пуни страха, не знамо што да радимо. Мама нам забрани да излазимо из дворишта. Каже да је најбоље да будемо у кући. Пратимо шта се догађа на улици. Гледамо тко пролази. Некако је живље него обично – мувају се и усташе, пролазе горе и враћају се. Одлазе горе и жене у црнини и по који човјек, то је углавном родбина Трандлерових. Стари Ворел вози у колима “ладцу”, мртвачки сандук, и криж. По обичају, предвечер у кућу покојника навраћају комшије, без обзира на вјеру. Тако је и на сахранама. Нека жена из ближе родбине у плачу рече: „Јадна дјеца, шта ће сад и без оца и без мајке“! Плачу и остале жене. Ето, плаче и Јула Поповића, жена поодмаклих година, па кроз плач рече: „А како ће? Наши су још горе пролазили – једни поубијани, други израњавани, без родитеља, све опљачкано… Ови су бар у својој кући, а кућа пуна, недирнута. И баба и ђед су, на срећу, живи. Живит ће, морају жив’т’, к’о и други“. Наста тајац послије овог неочекиваног коментара. Али, рече то Јула Поповића, баба Јула, чији је син Милан, млађи од двадесет година 26. априла 1941. године отјеран са преко пет стотина Срба у Копривницу, а одатле у Јадовно гдје је завршио свој живот у амбису Шаранове јаме – као и сви остали. Рече то Јула која је 28. септембра 1942. године истјерана на стријељање са кћерком Милком и мужем. Потјерали су их у групи осталих српских жена, дјеце и пар стараца управо на Трандлерову дјетелину. У масакру тог јадног свијета, међу осталима, убијена је њезина Милка и супруг, а она је пала у несвијест и остала жива. Ето откуд јој петља да у једној изузетној прилици, без обзира на присутност свакаквих, даде свој искрен, спонтан коментар. И овом приликом потврди се позната изрека – народ је гадан судија! Ваљда зато није било реплике – догодило се нешто “на другој страни”, оно што се нама већ дуго догађало, а тога су присутни очито били свјесни. Мама је ту била присутна. Каже да су се сви међусобно само погледали, али су шутјели.

Спровод је био сутрадан. Ишле су и наше жене, како је то и раније био обичај. Нажалост, православце у посљедње три године убијају и сахрањују без икаквог обреда. Закопавање обаве Цигани. Сахрана је обављена послије подне, па су се учесници спровода враћали кући још за дана. Кума Милка и тета Цвијета Поповића навратиле су да мало посједе и попричају са мамом. Говоре да је спровод био велик, да је жупник дуго говорио, да је у раки било доста воде… „Ма, ето, то је зло, па она и није ништа крива, али он је био пас па уз њега настрада и она“, започе расправу кума Милка. „Ма њега није штета. Кад се само сјетим како је од Савке, из њезине куће, отимао Ђукића амове и федерсиц. Ето, сад су га ти амови одвезли како је и заслужио. Да не спомињем како је прији Јелени затворио врата пред носом, пуштајући да је усташе убију“, додаје мама. „Ма, знао је он шта је направио и заслужио. Зато је и ископ’о бункер. Само враг зна ’ко га је изд’о“, наставља се расправа. „Како Лојћи Фуријан није копао бункер? Па ни Јужи Киш“, додаје мама. „Част Лојћину, па и Јужину, ал’ она његова жена је вел’ки гад. Па, ето, и Ринглови сви спавају код куће – и Вендел и Јозеф и Лојзо“, додају оне. Тако је у повјерљивом саставу завршена расправа о том догађају. За то вријеме колона за “жицу” је ишла према варошу.

Послије рата чули смо и другу страну приче – акција је организирана да се ухвати Трандлер у његовом бункеру. Акцијом је руководила Љуба Пејновић.

Изјава Љубе Пејновић

Командир десетине је распоредио људе сат раније него је акција почела. Задатак десетине је био да заштити акцију од изненадног напада банде. Сви смо дошли пјешице – десетина и извођачи акције. У случају наиласка банде – усташа – требало их је ватром задржати, толико да се они из акције повуку. Мене је командир поставио на горњу страну Живковог сокака и рекао ми да ту останем док он по мене не дође. Тако сам ја ту стајала дуго, више од сата, уз дебели рушт. Ноћ је била тиха, ведра, било је помало зима. У једном часу нешто, готово нечујно, пројури између мене и Живковог плота. Добро трчи, у нешто бијело је обучен. Брзо одмиче. Помислим да је тај што га хапсе утек’о. Дигнем пушку, нанишаним и опалим. Он паде. Стојим за руштом, згледам се, кад дође командир (већ свањива). Пита шта је било, ја му показујем руком и објашњавам. „Држи га на нишану“, нареди он и оде до тога који лежи. Обилази га, дирне га ногом, а онда га окрене и одма’ иде према мени. „Жена! Мртва“, каже. „Ајде за мном“, нареди ми. Нешто даље прикључе нам се још тројица другова и ми кренусмо према малобарњанској стази. Остали су се утоварили у кола и отишли прије него сам ја пуцао.

< Усташа емигрант Ногало                                            Садржај                           Добре вијести – колаборационисти одлазе >