Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
На овој фотографији видимо 25. пучко-усташку пуковнију како прима благослов својих римокатоличких прелата пред загребачком катедралом. Сви овде присутни војници и официри се спремају за полазак према Краљевини Србији и њеној престоници, Београду. Година је 1914-та.
Сви они ће, ускоро по овој фото-сеанси, пуцати на Србе, рушити и пљачкати по Србији, убијати нас и силовати на нашој земљи – и за то, као награду, пар година касније, добити бланко опроштај и ничим заслужену амнестију. И, чак, прилику да без икакве казне и покајања избегну судбину остатка поражене Аустроугарске. Уместо тога, официри са ове слике ће добити шансу да КОМАНДУЈУ омрзнутим српским јунацима и успут добију чин више (самим приступом новоформираној југословенској војсци), за разлику од Срба који остају у својим ратним чиновима.
По први (и вероватно последњи) пут у историји човечанства ће поражени бити привилеговани у односу на победнике и, штавише, постати им надређени.
Тада је не мали број за храброст одликованих српских официра напустио војну службу или извршио самоубиство (Станислав Краков је самим чудом преживео метак који је, у револту, испалио себи у груди).
А њихове новопостављене колеге по оружју ће ускоро након тога, у следећем балканском и светском покољу, учествовати у невиђеном покољу српског становништва (од наших седих митрополита до тек рођених беба) и опет ће, у највећем броју случајева, остати без заслужене казне на овом свету (у новој, комунистичкој Југославији, на чијем ће челу бити управо један од њих, бивши подофицир „Ђавоље дивизије“, Јосип Броз назван „Тито“, самопроглашен за „маршала“).
Ето још једне ужасне, језиве приче о оном што нам је наметнула овдашња власт 1. децембра 1918. године, а што је, затим, несметано настављено и „закуцано“ непуних 27 година после тога, у рекама крви без суда ликвидираних Срба, „идеолошки некоректних“ и непожељних по мерилима нове југословенске власти.
Па нек ми неко прича о југословенству! Тој љигавој, монструозној пошасти која нас мучи, упропаштава и разара ево већ (још мало па) 100 година. Са идејом да ову унутрашњу окупацију продужи све док коначно не нестанемо као православни Срби светосавског Завета.
P. S.
Постоји оно СРПСКО, родно и заветно наше, оно отаџбинско и светосавско. А постоји и оно европско, оно према братској Русији упућено евроазијско и оно светско (чак и балканско, ако баш хоћете, и, наравно, хришћанско и општечовечанско). Све то постоји одувек. И НЕ ТРЕБА НАМ НИШТА ”ИЗМЕЂУ”, ВИРТУЕЛНО И АРТИФИЦИЈЕЛНО, ПОЛИТИКАНТСКО И АНТИСРПСКО, демонски испражњено од сваког садржаја и духовне суштине – никакво ”југословенство” ма какве врсте!
Извор: Магацин
Везане вијести:
