Драга Мастиловић: Сребренички Magnum Crimen

Могу ли глобалне империjе српском народу судити пред Хашким трибуналом без дубљег увида у стравична страдања Срба у сребреничком округу у сва три рата?

 Историчари мораjу да говоре о континуитету злочина над Србима а све у покушаjу њиховог истребљења западно од риjеке Дрине. Прве концентрационе логоре за Србе, чак и за српску дjецу са ових простора, формирала jе Аустроугарска. Таj континуитет наставила jе Независна Држава Хрватска и додала jош неке елементе геноцида, брутално физичко затирање и то нечувено звjерским методама и духовни геноцид, то jест насилно покатоличавање, посебно српске дjеце коjима су родитеље претходно побили. У ратовима 1991–1995 године добрим диjелом jе довршен таj проjекат, jер су Срби из Хрватске скоро истриjебљени, каже у разговору за „Печат“ Драга Мастиловић, историчар са Универзитета у Источном Сараjеву.

Творци проjекта Сребреница никада нису посегли за дубљим увидом у општи историjски, демографски, политички и правни оквир генеалогиjе проблема. Да ли се пред нашим очима ствара нова историjа?

Оне силе коjе данас кроjе наше судбине имаjу, очигледно, и амбициjу да кроjе нашу историjу. Због тога њих наjмање занимаjу историjске чињенице, демографски процеси, међународно право и слично. Хашки трибунал, а то jе данас сасвим бjелодано, очигледно jе настао са политичким, а не правним мотивима, али оно што jе наjзанимљивиjе jесте његова амбициjа да кроjи будућу историjу. Управо због тога jе смиjешно несразмjеран однос између Срба и припадника осталих народа осуђених у Хашком трибуналу. Посматрани у том контексту, нису нимало случаjни ни данашњи покушаjи ревизиjе историjе, поготово Првог свjетског рата. Осим тога, на таj начин наjдиректниjе се помаже оним политичким снагама, посебно у Сараjеву, коjе данас настоjе да Србе прогласе за фашизоидан и геноцидан народ иако су Срби били управо ти коjи су на овим просторима наjвише страдали од фашизма и наjвише доприниjели борби против фашизма. Да и не говоримо о томе колико jе бесмислено изнова доказивати да су Срби, Јевреjи и Роми на овом простору били жртве геноцида, када видимо да су Срби западно од Дрине, на краjу XX виjека, доведени на руб опстанка. Нема сумње да ће у будућности бити доста оних коjи ће писати историjу Балкана по моделу Хашког трибунала, али ће несумњиво бити и оних коjи ће писати историjу самог Хашког трибунала, jер историjа не памти ниjедну коначну побjеду и ниjедан коначни пораз и онима коjи су данас владари свиjета нико не гарантуjе да ће то бити и за, на примjер, наредних стотину година.

Кад jе почело да се одмотава клупко злочина у Сребреници и да ли су Срби били прве жртве?

Започели су безмало одмах по успостављању хрватске власти на овим просторима. Прва се на удару нашла Српска православна црква и њено свештенство а затим и виђениjи Срби. Све православне цркве у срезу сребреничком затворене су, а забрањена су и сва чинодеjствиjа српских свештеника. Парохиjски дом у Сребреници претворен jе у усташки дом, а већ првих дана власти НДХ срушен jе споменик хероjу из Првог свjетског рата, маjору Кости Тодоровићу. Сви православни свештеници похапшени су и упућени у концентрационе логоре или протjерани у Србиjу. Убрзо су услиjедила и прва брутална убиства похапшених Срба. Осим злостављања одраслих мушкараца, већ од првих дана успостављања хрватске власти у Сребреници услиjедило jе и злостављање српске неjачи по селима, али и масовна пљачка српске имовине, у чему се посебно истицала злогласна муслиманска милициjа, коjу су усташе формирале од домаћег становништва. Срби су убиjани на наjбруталниjи могући начин. Свjедок тих ужаса, Перо Ђукановић тврди да су устаници приликом уласка у Дрињачу 14. августа 1941. године у подруму задружног магацина затекли jедно буре у коjем jе било око 150 литара људске крви. Срби из Подриња клани су и касапљени над тим буретом а оно jе, као поклон и знак оданости, требало да буде послато поглавнику Павелићу у Загреб. До устанка коjи jе подигнут почетком августа 1941. године само у тадашњем сребреничком срезу jе побиjено више од 110 Срба.

Када су почињени наjмасовниjи злочини над Србима у Сребреници?

Први масовни покољ српског становништва сребреничког среза и уопште Источне Босне извршила jе злогласна Францетићева Црна легиjа у току априла и маjа 1942. године. Они су буквално клали све што им се нашло на путу. Велики броj српске неjачи из Источне Босне страдао jе покушаваjући да пређе Дрину и спаси се у Србиjи. Тако су, на примjер, у селу Факовићима, у jедну кафану усташе затвориле преко 200 људи, жена и дjеце, коjе су похватале између Дрине и Факовића а затим их исту ноћ брутално побили. Њих 56 усташе су заклале пред кућом свештеника из Факовића а њихове лешеве побацале у Дрину. Осталих 179 жртава усташе су побиле из митраљеза и затрпале у двиjе унаприjед припремљене jаме у Факовићима. У селу Јежештица усташе су том приликом извршиле наjвећи покољ по броjу жртава. Они су по дану купили људе из села, па су их ноћу водили на поток и тамо клали. Жртве су претходно ужасно мучили, тукли, силовали, дjевоjкама су резали доjке, људима су одсиjецали дjелове тиjела, а затим би их преклали. Ове покоље извршила jе тзв. легиjа „Шушњарска“, коjом су командовали Мустафа и Атиф Адемовић из Шушњара. Из више села у општини Скелани велики броj људи jе заклан код своjих кућа или на обали Дрине а неки су одведени и у усташки табор у Скеланима гдjе су стравично мучени. За њих су усташе биле спремиле посебне и до тада нечувене методе мучења. Наиме, затвореници су морали сваки дан да поjеду по четврт килограма соли, а све у циљу да им усташе након неколико дана лакше одеру живима кожу са главе до врата. Свjедок тог ужаса, Данило Маринковић поjео jе и сам за неколико дана три килограма соли, али jе успио да побjегне из тог мучилишта у Скеланима. Трагедиjа српских села сребреничког среза ниjе престала ни када jе прошла Францетићева легиjа, jер jе у селима остала муслиманска милициjа коjоj jе jедини посао био да хвата преживjеле Србе или оне коjи су покушавали да се врате из Србиjе, и да их коље. Нека српска села потпуно су опустjела. Тако jе, на примjер, у селу Зелиње, коjе jе до тада броjало 137 српских домаћинстава, остала само jедна жена од 50 година. Други масовни покољ сребреничких Срба извршен jе 14. и 15. jуна 1943. године када jе 29. дjелатна боjна у самоj вароши Сребреница и у селима Залазjе и Брежани брутално поклала преко 200 Срба, већином неjачи. Поjединачна убиjања, пљачке, силовања и слична насиља над српским народом Сребренице нису престала све до 1945. године.

Колике су биле стварне размjере злочина над Србима у Сребреници у Другом светском рату?

Према подацима Земаљске комисиjе за утврђивање злочина, усташе су у сребреничком срезу у периоду од 1941. до 1945. године убиле 2262 особе, од чега jе било 430 дjеце и 546 жена. Осим риjетких изузетака, све жртве овог терора били су Срби православни. То значи да jе у срезу Сребреница у току Другог свjетског рата убиjено преко 2200 Срба, али ни та цифра ниjе коначна, jер све жртве нису регистроване, а посебно мала дjеца и одоjчад коjа jош увиjек нису била ни добила име, па их тако и нема на попису жртава. Од укупног броjа жртава сребреничког среза у Другом свjетском рату православни Срби су чинили око 68 одсто, што значи више од двиjе трећине свих жртава. Како су свирепо и садистички убиjани свjедочи и податак да jе њих 663 заклано ножем, а 348 измрцварено разним методама мучења.

У Подрињу постоjи изрека „Пао jе Берлин, Осмаче нису“. О чему сведочи ова давно заборављена изрека и ко су у ствари били починиоци ових злочина?

Нешто слично jе упамћено и у Херцеговини, то jест да Независна Држава Хрватска ниjе пала док не падне Кула Фазлагића код Гацка. Међутим, пуно више од ових анегдота, о томе ко су жртве и ко су починиоци злочина над српским живљем у Сребреници, Подрињу и осталим диjеловима Босне и Херцеговине у Другом свjетском рату, говоре историjски извори. Они несумњиво свjедоче да jе, нажалост, локално муслиманско становништво у Подрињу, али и у другим диjеловима Босне и Херцеговине масовно приступило усташком покрету. Наjвећи броj злочина у Сребреници, али и у другим диjеловима Подриња починили су одреди тзв. муслиманске милициjе. Конкретно у Сребреници далеко наjвећи броj злочина над српским народом починили су одреди Омера Мустафића, Муjа Омеровића, Меха Арпаџића, Османа Верлашевића и других. Осим у усташке одреде муслиманске милициjе, муслимани су масовно приступали и у хрватске jединице. Тако jе, на примjер, у саставу 29. дjелатне боjне, коjа jе извршила покољ Срба у Сребреници 14. и 15. jуна 1943, било 125 муслимана и 103 Хрвата.

Срби у Подрињу убиjани су и у Првом светском рату, о чему су писали Иво Андрић и Милорад Екмеџић. Да ли можемо говорити о унутрашњоj вези злочина?

Приjе би се могло рећи да се ради о континуитету злочина над Србима а све у покушаjу њиховог истребљења западно од риjеке Дрине. Прве концентрационе логоре за Србе, чак и за српску дjецу са ових простора, формирала jе Аустроугарска. Таj континуитет наставила jе Независна Држава Хрватска и додала jош неке елементе геноцида, брутално физичко затирање и то нечувено звjерским методама и духовни геноцид, то jест насилно покатоличавање, посебно српске дjеце коjима су родитеље претходно побили. У ратовима 1991–1995 године добрим диjелом jе довршен таj проjекат, jер су Срби из Хрватске скоро истриjебљени. Посебна прича су Срби католици из Далмациjе и Дубровника, коjи су jош раниjе превjерени. Њих jе у Далмациjи jош тридесетих година XX виjека било неколико десетина хиљада, а данас нема ни помена о њима. Западно од Дрине остала jе jош само Република Српска као гарант опстанка српског народа у Босни и Херцеговини. Континуитет злочина над Србима у Босни и Херцеговини може се лако пратити уз помоћ историjских докумената управо на примjеру Подриња. Тако jе, на примjер, у селу Факовићима, априла 1942. године, за jедну ноћ брутално побиjено преко 200 Срба. У истом селу jе октобра 1992. године побиjено 25 Срба. Већ сам говорио о стравичном покољу Срба у селу Јежештица 1942. године а у истом селу августа 1992. и на Божић 1993. поклано jе неколико десетина Срба. Такође сам говорио о покољу 105 Срба из села Залазjа 1943. а Срби из тог села поклани су и на Петровдан 1992. године. Да и не помињем остала села, као Скелани, Загони, Крњићи, Сасе и тако даље.

У тим покољима страдали су наjвише цивили, чак и читаве породице. Да ли би се трагом породичних историjа могао исписати Magnum Crimen над српским народом?

Можда jе историjа као наука и наjнеправедниjа и наjсуровиjа када су у питању те породичне трагедиjе, jер тешко да може и наслутити, а камоли описати личну драму и сав ужас коjи су преживљавале поjедине породице, посебно дjеца, чекаjући смрт под усташком камом. Када jе у питању Сребреница, у историjским изворима има пуно података о страдању комплетних породица, као и о именима њихових убица. Као примjер навешћу само неколико њих: Породицу Живка Милошевића, из села Бешировића, на кућном прагу су поклале прве комшиjе муслимани. У селу Жедањско, усташа Јашар Ибрахимовић побио jе комплетну породицу Спасоjевића, коjа jе имала око 30 чланова. Такође, породицу Станоjа Стjепановића из села Јежештица, и то жену Ружу (стару 21 годину) ћерку (2) маjку Јовану (50) снаху Ангелину (27) братића Бошка (8) браћу Петра (17) и Алексу (9) те сестру Даринку (14) усташе су одвеле од куће око 500 метара и у jедном потоку све поклали ножевима. У селу Зелињу су, поред осталих злодjела, у кући Вуjадина Костиjеровића, усташе запалиле петнаесторо чељади итд. Оваквих и сличних примjера страдања читавих породица има сиjасет.

Да ли би могла да се, по угледу на Ћоровићеву Црну хронику, направи Црна хроника страдања српског становништва у Подрињу, на линиjи Зворник  – Братунац – Сребреница?

Не само да би могла већ би морала да се направи и то мора бити jедан од високих задатака српске историографиjе у Републици Српскоj у наредном периоду, али не jедна Црна књига, већ читави томови Црних књига. И то не само за област Подриња већ за читаву Босну и Херцеговину. Али, то превазилази снагу поjединца и то би, систематично и предано, и то дужи низ година, морао да ради jедан историjски институт, коjи ми, на жалост, у Републици Српскоj jош немамо. Чак и то показуjе колико смо ми народ прилично расуте свиjести, без националног програма и jасно дефинисаних националних циљева, а о било каквоj стратегиjи да и не говорим. Народ богате историjе, али прилично сиромашне садашњице, не у материjалном смислу, па самим тим и неизвjесне будућности. Срби су народ коjи из историjе веома тешко извлачи поуке, па смо можда диjелом и због тога, на почетку XXI виjека, у националном смислу скоро враћени стотину година уназад, то jест на исте или сличне стаjне тачке гдjе смо се налазили приjе балканских ратова. Што jе наjгоре, таj процес jош увиjек ниjе завршен и одвиjа се пред нашим очима.

Када jе Теодосиjе 395. поделио Источно и Западно римско царство, граница jе ишла преко Дрине. Да ли та мистична граница живи од тада па све до данас?

Дрина као замишљена граница два свиjета, православног и римокатоличког, нема везе са Теодосиjем, већ са римокатоличким идеолозима из XIX виjека, коjи су на таj начин осмислили стратегиjу за спречавање продора Русиjе и православља на топла мора. Од тада се српском народу западно од Дрине оспорава право на живот на том простору. Аустроугарска jе у Босни и Херцеговини затекла око 43 одсто српског православног становништва, национално потпуно свjесног и оданог православљу, а коjе jе било разочарано одлукама Берлинског конгреса и изневjерених нада у ослобођење и уjедињење са двиjе слободне српске државе, Србиjом и Црном Гором. Због тога jе примарни циљ аустроугарске окупаторске политике у Босни и Херцеговини била темељита промjена њене етничке слике, чему jе имало да послужи усељавање преко 200.000 католика, већином сељака из Баварске, у Босну и Херцеговину, уз истовремено исељавање православног и муслиманског живља из ње. У току Првог свjетског рата аустроугарски окупаторски режим довео jе до врхунца терор над српским народом у Босни и Херцеговини.

Да ли jе Република Српска специфична утолико што она представља наjзападниjу православну земљу коjа  дубоко задире у тело Ватикана?

Република Српска данас представља последње остатке или „остатке остатака“, како то често каже академик Екмечић, српског народа са ове стране Дрине. Ни виjекови турске окупациjе, процеси исламизациjе и униjаћења, буне, ратови, миграциjе и сваковрсни терор нису успjели да униште Србе као већински народ у Босни и Херцеговини, jер су и пред Први свjетски рат Срби православни чинили више од 43 одсто становништва ових покраjина. Али, у XX виjеку, два свjетска и jедан грађански рат и надасве планирани геноцид над српским народом коjи jе спровођен у оквиру њих, затим двиjе планске колонизациjе, поjачане миграциjе и на краjу негативна стопа прираштаjа, учинили су да 1991. године Срби православни чине jедва нешто више од 31 одсто становништва Босне и Херцеговине, не рачунаjући оне коjи су се изjаснили као Југословени. Данас jе таj проценат можда и мањи. Ове броjке несумњиво свjедоче о томе коjи jе народ у Босни и Херцеговини био мета уништења током XX виjека. Због тога jе постоjање Републике Српске последњи гарант опстанка српског народа у Босни и Херцеговини и ако би се jедног дана десило да нема Републике Српске, то би значило да Срба у значаjниjоj мjери нема више на простору западно од Дрине.

Разговарала Наташа Јовановић

Извор: ПЕЧАТ