Долазе Черкези

Кренем ја напајати краве, кад у варошу поче пуцњава – рафали, пушке, али изненада и све гушће. Ускомешаше се другови. Припасују опасаче, купе своје ранце, држе пушке у рукама. У двориште уђе касом на коњу неки официр. Оде у башчу вичући: „На положај, сви на положај према вароши“. Потрчим у кућу. Видим, Тина побјеже кући, а путем према горе јуре некаква кола. Иду цестом, али и по тратоару. И са друге стране бјежи свијет. Има ту и мушкараца и жена у униформи. Пуцњава не престаје, постаје све жешћа, а чини се, као, боље се и чује. Видим да је враг однио шалу. Ваљда се банда враћа. Утрчим у кућу, узмем своју празну пушку и кажем мами: „Ја одох“, и прикључим се бјежећој колони. Кад сам окренуо главу према кући, угледам и Јованку како бјежи тратоаром са кофером у руци. Пролазимо већ мимо Ринглове куће, а она још увијек добро трчи са оним повеликим кофером. У том трку сустижу нас једна кола у којима има неколико чељади. Зауставише се и зову Јованку да иде са њима. Лијепо од њих. Ваљда су и они видјели како носи велики кофер, па су хтјели да јој помогну. Ја повремено потрчим, толико да не будем задњи, па опет наставим убрзаним кораком. Кад смо ушли у шуму, сви успорисмо јер је шума ових година увијек представљала некакав појам сигурности, слободе, заштите. Као, она је увијек била некако наша. Више наша, него било чија. Неки сједе уз букова и грабова стабла крај стазе. Продужим до оног пута за Брђане, па, мало повише, сједнем уз један буквић. Људи и даље пролазе. Прођу и понека кола. Онда једна застадоше у страну пута. Сиђоше са њих двојица партизана и нешто као поправљају иза сица. Чујем да се ради о рањенику. Одмах затим нетко дође из те гомиле која се скупила око кола и вели да је у колима Ујак, Иван Сењуг, командант. Престаде гласни жамор. Некако сви ушутише, а преноси се – мртав је. Сад опет многи иду према колима да га виде. Гласно га жале и чуде се: „Како баш он погибе“. Кренем за њима, али прије него сам дошао до кола, она кренуше према Ператовици. До вечери смо сазнали да су на крижање изненада са обје стране, из ограда доњег краја, упали Черкези на коњима. Ту се нашло неколико партизана, који су се склонили у двориште предстојниковог стана, и кроз пушкарнице које су ту направиле усташе убили неколико коња и Черкеза. Како су Черкези упали у парк и прешли цесту из католичког цинтора, партизани су побјегли према горњем крају. Черкези су заустављени тек у Амиџића сокаку. Ту је, у винограду крај сокака, Ујак рањен у врат. Јако је крварио и до врха села је издахнуо. Доље се још пуца, али се говори да су Черкези заустављени и да овамо не могу доћи. У групи жена и дјеце наишла је и мама. Пита за Јованку, а ја јој рече како се одвезла. Нема гласног разговора. Сватко је са својим мислима. Сви смо погођени Ујаковом погибијом. Ноћ смо провели у Малој Ператовици. Нетко је спавао боље, нетко горе, а Черкези су сутрадан отишли без борбе према Великом Грђевцу и Бјеловару. По повратку, било је пуно више партизана у двориштима и баштама, него кад смо отишли. Рекоше нам да су благо и хранили и појили. Једино краве нису дојили. Од срца смо се насмијали Јованкиној причи о коферу. Кад је оно јучер запуцало, а све кренуло у бјежанију, она је отишла до ормара да понесе нешто робе. Таман је набацала пун кофер, а нешто близу запуца. У страху и брзини није могла затворити кофер, а како је пуцњава поновљена, она зграби затворени кофер и побјеже. Испоставило се да је овај био празан! „Ма, зато сам се ја чудио како ти добро трчиш са кофером. Боље него ја са оном пушчицом. Онда те још и они позову у кола, да ти помогну, да те награде за твој велики напор“, додам ја кроз смијех.

< Спават ћемо код отворених прозора                                          Садржај                                      Партизани мобилишу и мене >