Добротвори

Да ниjе злих људи, добротворима би се утро траг. Да ниjе поганства и мржње, добротворство и љубав би погинули за сва времена. Несрећа jе само што човjек све то схвати и увиди кад га зло сколи и несрећа притисне, што доброчинству научи циjену тек кад га обрва пакост и немилосрђе. То наjбоље знаjу они коjи су преживjели и прошли кроз пакао усташког злотворства.

Нико као они ниjе утврдио да доброчинство никад не може погинути, да добро вазда исплива, чак и ако се у море баци.

Многи се од њих, тако, неће сjетити детаља из сопственог живота, свих страдања и мука коjе су претурили преко главе, али сви као молитву памте чак и риjеч сажаљења, чашу воде коjу су попили из руке онога од кога се добру ниjесу надали.

У Челебићу се, тако, помиње и памти име Марка Билића као лиjеп дан, иако jе и он носио омражену усташку униформу.

Душан Вуjановић jе до смрти устаjао на старачке ноге кад изговара име Марка Билића, а у цркви, кад би палио свиjеће своjим наjближима, никад ниjе пропустио да се не помоли и свиjећу не запали и за његову душу.

На више мjеста у своjим сjећањима Марка Билића спомиње и Милан Радоjа:

„Сjутрадан — пише Радоjа о тренутку када су усташе пред школом у Челебићу почели да вежу похватане мушкарце и припремаjу их за спровођење до jаме Бикуше — припремили су жицу и колне конопе, изводили из школе и везали им жицом позади руке. Онда jопе колним конопима у четири вода и онда команда, под jаком стражом уз Кланац.

Онда обучени усташа Марко Билић из Љубунчића отказао jе да неће. Сjево на зид, бацио торбицу са мунициjом и пушку краj себе. Реко: jа се нисам обуко у усташе да убиjам праве људе…

Реко му jе Иван Сучић:

— Ти си кукавица, припаши женску прегачу!

Наредиjо jедном цивилу да узме торбицу и пушку. Он jе осто на зиду сjедећи…“

Кућа Јуре Маића Јукића била jе тик уз школу у Челебићу. И његово име се спомиње и памти као име добротвора директно заслужног за спас неколицине људи.

Два младића, Јовица и Илиjа Радоjа, пред разjареним кољачима потражили су спас у штали Јуре Јукића. Увукли су се испод патоса и за њих jе знао само Јуре, али их ниjе одао. Напротив, рекао им jе да ћуте и чекаjу згоду кад ће моћи неопажено да умакну из села. Двиjе ноћи су остали ту, а Јуре ниjе имао повjерења чак ни у рођену сестру. Она ушла у шталу да покупи jаjа са гниjезда и пjевала некакву пjесму о Анту Павелићу, а Јуре се уплаши да не опази скривене младиће па улети и ошамари jе, као због пjесме, и истjера напоље а њима дошапне да ће он те ноћи бити на стражи и да ће их извести и омогућити им да бjеже.

И о њему jе Милан Радоjа (иначе отац Јовице Радоjа) оставио запис:

„Онога времена, по доказу људи, биjо jе наjбољи Јуре Маић Јукић. Таj кога гоћ од Срба виђео, свакоме би реко: бjежи у своj народ.

Биjо jе случаj, осто jе моj син Јово и брат од стрица Илиjа кашње два дана покоља. Били су у бункеру. Ушли у кућу да траже воде. Он и нашо и одма реко: бjежите, ако вас ко други нађе, ви сте готови, убиjени. Ја ћу вас провест кроз фронт, они вас неће познати ко сте. Ако случаjно буде неко познат, jа ћу пуцати, али повр вас…

Они су га послушали и нико jи ниjе препозно и провео jи мимо фронта…

Биjо jе случаj и са Пером Вуjановића — пише даље Милан Радоjа о овом добротвору. – Када су притресали куће, он jе искочиjо из подрума. Они су пуцали за њим. Нису га погодили. Јуре за њим летиjо на коњу, достиго га близу шуме, два километра од села, и кад га jе стиго реко му:

— Комшиjа, бjежи у своj народ, jа ћу испалити пет метака увис и рећи овима што те гоне да сам те убиjо…

Испалиjо jе пет метака и реко: ено га, копа ногама, jа сам га убиjо…

Тако су преживjели и светри су кашње погинули, 43. године на Сутjесци…

Он jе и оне четири дjевоjке нашо у школи и дониjо им воде и реко: jа идем обићи фронт, гледаћу куда би вас мого провес па бjежите у своj народ. Он jе отишо да види куда би jи мого повести. Нашли су jи други и одма jи спровели команди фронта. Тако казиво млади поднаредник што се биjо заљубиjо у дjевоjку кад и jе водио за Ливно…“

У остварењу пакленог наума да истриjебе и посљедње српско уво на свим териториjама на коjима живе и Хрвати, jедна од првих усташких мjера jе била строга забрана Хрватима и Муслиманима да на било коjи начин контактираjу са Србима. За кршење тог закона мушкарце jе чекала казна затвора, а жене jавно шишање.

Ипак,упркос свему томе, било jе и оних у коjима jе проговорио човjек, коjима мржња и националистичка заслиjепљеност ниjе попила памет, коjи ниjесу тако одjедном могли да забораве и одрекну се доjучерашњих приjатеља и комшиjа, оних са коjима су диjелили и зло и добро, са коjма су им биле заjедничке и радости и жалости.

Пошто су похапсили и на пут без повратка повели све виђениjе Србе у Ливну, усташе су приступиле уништењу њихових породица, коjе су jош живjеле у нади да су мушкарци одиста пресељени у Србиjу и ниjесу ни слутиле каква их jе стравична судбина задесила — да се њихов „пут у Србиjу” завршава на неком од губилишта око Ливна, понаjвише у шуми Копривници на путу према Купресу.

— Породицама су стизали позиви да се тог и тог дана jаве на одређено зборно мjесто — казуjе Никола Љубоjа, тада четрнаестогодишњи дjечак. — Говорили су да нас воде у Србиjу и да са собом понесемо само наjвредниjе ствари. Оца су ми били већ повели и о њену ништа ниjесмо знали.

Тог дана зборно мjесто за Љубоjе и Добриjевиће било jе испред школе. Искупили смо се ту, сви са неким убогим замотуљцима jер нам се чинило да су све ствари вриjедне, да ће нам тамо у Србиjи много тога требати — нико ниjе ни помишљао да jе то наше посљедње путовање. Сjедjели смо на оним замотуљцима на августовском сунцу и чекали да се поjави камион и црне усташке униформе.

У неко доба уз улицу се поjавио Мехо Терзић, син Сабрин, моj школски друг. Ишао jе полако и прошао тик поред нас, али ниjе окренуо главу већ само онако у пролазу, jедва чуjно добацио: 

„Немоjте ићи, Никола, побиће вас!“

Рекао jе то и пожурио уз улицу, а ми остали у чуду шта то прича. Приjе него смо се и прибрали и схватили сасвим смисао његових риjечи, Мехо се вратио, прошао са друге стране и опет пригушено просиктао:         „Бjежите, Никола, идите код ‘Сундечића’, jавите се Талиjанима…!“

Кад нам jе потом и Рахмо Халапић у пролазу довикнуо: „Спасаваjте се, кукала ви маjка, поклаће вас!“ — схватили смо да jе неко зло по сриjеди.

Брзо смо покупили ствари и упутили се према дому „Сундечић” код коjега jе било друго зборно мjесто. Тамо нас jе дочекао плач и лелек — већ су били сазнали шта нам се спрема и шта jе било са раниjе похапшеним и поведеним. Настала jе кукњава, за час се искупило много свиjета, а поред Срба придружио нам се и већи броj Муслимана коjи су нам стали у заштиту. Међу наjгласниjим су били Салих Бурза и Мухарем Јелеч и могу рећи да jе само захваљуjући тим упозорењима, поред осталих, спашено и наjмање педесет дjечака до петнаест година. А ко зна како би се све и завршило да нас Муслимани увече ниjесу кришом извели из града и повели Италиjанима.

Чим се добро смрачило дошао jе Осман Клинац, звани Пикле, и упозорио нас да бjежимо из града гдjе су усташе држале власт и код Талиjана ван града тражимо спас. Ризикуjући сигурну смрт, Пикле нас jе под окриљем ноћи и потпуне невидjелице провео само њему знаним путевима и пролазима кроз воћњаке и довео нас у Талиjански логор.

Талиjани су нам одиста стали у заштиту. Једну групу су смjестили у кућу Николе Коњика на перифериjи града, код његове жене и дjеце, а другу под шаторе у башти пољопривредног добра. Ту су нам обезбиjедили редовну исхрану и сталну стражу све док су сасвим преузели власт и прошла опасност од усташа…“

(Мехо Терзић, храбри дjечак из коjег jе зборила душа и увjерење да се другови не могу диjелити по капама и вjерама, погинуо jе 1943. године на Сутjесци као партизан, прим. Б.С.)

Једну групу ливањских Срба, заточену у Меjтефу и припремљену  за погубљење, тих августовских дана су спасиле  двиjе младе и храбре дjевоjке, Ксениjа Павловић, сестра Живка Павловића, и Зора Марић. Оне су ноћу, по карамлуку, газећи Бистрицу, неопажено прошле испод носа опаких усташких стража и допрле до команде италиjанског гарнизона на улазу у варош из правца Губера. Ксениjа, коjа jе добро говорила француски, испричала jе  италиjанским официрима шта се спрема и шта усташе чине са Србима, да су кренули у њихово потпуно истребљење. Међу официрима су препознале и jедног за коjег су знале да симпатише њихову већ убиjену другарицу Драгицу Куjунџић па су му испричале да jе под усташким ножем завршила и његова љубав, и она и циjела jоj породица.

То jе, по прилици, било и пресудно. Италиjани су истог часа отишли камионима до меjтефа у горњем диjелу града и изгледа оружjем (чуло се, кажу, и неколико пуцњева) присилили усташе да им предаjу заточенике. Превезли су их у логор и смjестили под шаторе или по оближњим кућама. Једну велику скупину тих Срба Италиjани су касниjе одвели у Сплит и одатле им омогућили  да се сналазе и склањаjу  што даље од усташке  мржње и злочиначке руке (радило се о српским породицама Павловић, Радета, Јовановић и Баило из Ливна, затим Марићи из Гламоча, као хрватским породицама Барић и Паjић из Ливна коjе су код усташа биле озлоглашене као прокомунистичке или по томе што су помагале или скривале Србе, прим. Б.С.).

(Ту негдjе, да ли баш оне прве ноћи у команди у Ливну, Ксениjи Павловић се укрстио поглед са лиjепим и стаситим  италиjанским колонелом Четом Напием. Обострана симпатиjа jе кулминирала у искрену љубав и њих двоjе су се мало потом вjенчали у православноj цркви у Сплиту.

          Кад jе Италиjа у jесен 1943. године капитулирала, Чето jе скинуо униформу и кренули су да се домогну његове куће – био jе родом однекуд са сjевера Италиjе. На том путу, негдjе на jадранскоj пучини, брод коjим су путовали зауставили су Њемци и све их потjерали у логор.

          У заточеништву су остали све до искрцавања савезника  на Апенинско полуострво. Љубав jе потраjала све до Четове преране смрти. Од jедине ћерке Чипи имали су унука Луку, данас jединог живог  потомка од те лозе коjи одржава присну везу са Павловићима:

          – Ксениjа jе први пут дошла у Југославиjу, у Ливно да нас посjети,  тек негдjе седамдесетих година – сjећа се Мила Павловић. – То jе заиста био дирљив сусрет, посебно са моjом свекрвом Зором. Она jе просто била избезумљена од среће и радости, сва у сузама радосницама изљубила jе и камење у зиду куће и ограде, свако стабло у башти…)

Занимљиво jе да су многа доброчинства Хрвата и Муслимана према Србима била узалудна из простог разлога што jе било створено неповjерење међу људима, што приjатељ приjатељу више ниjе вjеровао. Истина, Срби, поготову стариjи, ниjесу вjеровали ни jедни другима, ниjесу вjеровали да се спрема зло и да им усташе раде о глави.

Тако jе Михаjлу Радети из Малог Губера jедног дана дошао Осмо Милак, дугогодишњи надничар и приjатељ Михаjлов, и без увиjања му рекао да ће бити покољ и да Србима приjети опасност:

— Бjежи, газда Михаjло, jебо имање и богатство, спасаваj главу и фамилиjу…

Михаjло га jе готово истjерао из куће.

Долазила му послиjе и Хрватица Манда Периша из Држанлиjа и исто му казала да се Србима рђаво пише, да jе она много ризиковала што jе дошла у његову кућу, али ниjе могла пљунути на хљеб коjи jе радећи код Михаjла поjела. Рекла jе да жели добро њему и његовоj фамилиjи као и себи, али Михаjло ни њоj ниjе повjеровао.

Коштало га jе то главе — завршио jе у Прологу.

Слична jе била и судбина Митра Козомаре. Био jе родом из Бастаса. Рано се отиснуо преко океана и као многи покушао да нађе срећу и стекне богатство у америчким рудницима. Годинама jе црнчио, али обећаног блага ниjе било.

Једног дана му се срећа ипак осмjехнула. Митар jе био изузетне физичке снаге и дошао jе у прилику да се за велике паре рве са медвjедом. Горостасном Динарцу jе пошло за руком да положи на плећке до тада непобjедивог гризлиjа и добиjе готово баснословну награду. Вратио се одмах у родни краj али не и у родне Бастасе већ jе у Губеру купио Млине Самарџића — без премца наjљепше и наjбогатиjе имање у Ливањском пољу, за коjе jе, како се и данас прича, дао толико пара да jе могао купити девет стотина волова. Имање jе од тада прозвано Млини Козомара, а Митар jе постао jедан од наjугледниjих и наjбогатиjих људи у циjелом краjу. Држао jе млинове, држао велике буљуке оваца и крда говеди, држао броjну послугу и имао много приjатеља и међу Србима, и међу Хрватима, и међу Муслиманима.

Кад су почели покољи и њему jе долазило неколико Хрвата и Муслимана, његових приjатеља или слуга, да га упозоре на опасност и савjетуjу му да се склони са синовима и фамилиjом негдjе у завjетрину док зло мине. Ниjе их, на жалост, послушао. Одвели су га на губилиште у Пролог и њега и два му сина, Јова и Божа, и његовог наjвjерниjег слугу Ника Шормаза.

Илиjа Радета, колико се зна jедини коjи jе успио да побjегне са губилишта у Прологу, причао jе послиjе да су на Митра испалили тринаест метака и да jе тек онда поклекао, а неки од кољача су касниjе, не без страха, причали да се Митар ни тада ниjе предао — четири пута jе дизао земљу над собом покушаваjући у самртном ропцу да се исправи из раке и не допусти да га затрпаjу са осталим побиjеним…

Кољачи су са губилишта дошли равно у Митрову кућу у нади, ваљда, да ће наћи паре и богатство, остали су празних шака jер jе Митар, изгледа, све уложио у имање. Кивни због тога, а вjероватно и због његовог држања на губилишту, осветили су му се тако што су на његовим фотографиjама на зиду каменом ископали очи…

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

 Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоциjа књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци