Доброчин се злу не нада

У горким сјећањима преживјелих из јаме Равни долац полувјековље је ипак учинило своје. У пепелу заборава тињају ране непреболне, а у сјећањима се полако мијешају јава и снови страшни који им непрекидно загорчавају ноћи и изазивају несанице.

У сјећањима и казивањима нема ни мржње ни клетава. Умјесто жеље за осветом, да се зло злом врати — праштање и великодушност.

Умјесто да оптужују и крвницима никад мира не дају, углавном ћуте као да је све то што им се десило удесила некаква виша сила којој се не смије и не ваља ни име спомињати, а камоли противити.

Једино што никада не заборављају и што никада не пропуштају прилику да нагласе и истакну јесу доброчинства, поготову ако их је чинио онај ко није морао, ко је имао силу и власт, у чијим је рукама била моћ и бич правде.

Тако су се свих једанаесторо које сам у љето 1991. године затекао   живе,  без изузетака, сјећали доброчинства жандара који су надгледали и руководили њиховим вађењем из јаме, а то до смрти нијесу заборавиле ни Цвита Бошковић, Мара Бошковић и Даница Лалић којих тада више није било међу живима.

Међу њима су нарочито истицали жандара Винка, Хрвата, Далматинца за којега су сви тврдили да их је спасио и да би сви они свакако завршили у јами да није било њега.

Презиме му заборавили, али памте доброчинство његово и име му јутром и вечером спомињу у молитвама и благосиљањима док му свијеће пале. Њих неколико је одмах иза рата потписивало и некакву изјаву и свједочило о држању овог бившег „оружника” Независне државе Хрватске који је под омраженом униформом крио племениту душу и доброту.

Присјетила се ипак Даница Бошковић — Лалић: Винко Томаш, полије рата живио у Сплиту…
Послије било све лако. Пошта у Сплиту у евиденцији телефонских претплатника има само једног Винка Томаша…

На почетку Славићеве улице, скоро у центру града под Марјаном, има једна стара, оронула приватна кућа. Ту у поткровљу живи Винко Томаш и његова супруга Иванка.

Иако је већ загазио у девету деценију живота, сувоњави ведри старац, потпуно бијеле главе, и сада се са лакоћом пење и спушта низ трошне дрвене степенице да дочека и испрати госте. Овај тихи, увијек насмијани човјек, ту на том „чардаку“ са супругом Иванком броји пензионерске дане и ишчекије из бијелог свијета двије ћерке, два зета и петоро унучади, брижни због свега онога што их подсјећа на једно црно и наопако вријеме за које су, кажу, тврдо вјеровали да је неповратно минуло.

И од самог спомена Рујана, Динаре и јаме Равни долац старцу задрхта глас, веселе очи овлажише, а кроз боре низ образе се засвјетлуцаше поточићи суза. Онда и сјетно казивање:
„Ја сан ти из Сегета Горњега код Трогира. Било нас петеро браће и ја сан, кад сан одслужија војни рок, поша у жандаре.

Прво у приправну школу, у Валандово, у Македонију, а послин, за бивше Југославије, још четири године службовао у Македонији. У станици Сарај код Скопља.

Завршија сан и патролну школу у Тетову и подофицирску у Бјеловару. Једно вриме, кад бише они петомајски избори уочи рата, било ме прекомандовало у Славонију.

Кад се зарати и кад ми обуче унуформу хрватског оружника, ја сан прво бија у Дувну, а одатле ме прекомандовало у Доње Рујане.
Бацање у јаму је било прије нег сан ја доша. Причали да су главни били усташе-емигранти. Био неки Водопија, а није но крвопија, који је наређива и одређива кога треба уништит.

Једнога дана ја дознах да у тој јами на Динари има живих. Чули чобани јауке и запомагања.
Не знан ко је каза, није се смјело ни прићат, али ја одлућин ићи вадити их — ко ће душу огришит и дозволит да живи створови скапљу у безданици.

Поведен још два стражара, Јуру Чубранича — био однекуд са Хвара или Пага, како ми се чини — и мог вјенчаног кума Ивицу Пољака.
Организујемо и сељаке, било их боме, не триба душу гришит, који су се и добровољно јавили и кренули са нама. Понијели доста конопа, повели магарад и иђемо уз планину.

Био ту неки студент, враг би га знао како се звао, заборавио сан му име, и он вели: Томаш, и ја би да то видин, то мене занима, како то море бит да човик толико издржи без воде и хране. А прићало се, како ми се чини, да су у јами били мисец, мисец и по дана.

Кад смо се примакли јами тај студент опет вели: Винко, ја то ипак нећу моћ гледат, иђем ја назад па ћеш ми ти прићат шта је и како је било на ствари…
И другима, видин, мука и зорт, али не дан да се враћају. Иђемо напријед, а за нама ето једнога сељака. Призива ме на страну и вели: Томаш, ако доље одиста има живих, убаци бомбе, не смије нико жив остат…

То њему, по прилици, наредија тај Водопија, емигрант, да се убаце бомбе, да не остане свидока.
То жандари не раде, кажем му ја, и никоме длака са главе неће фалити док сан ја данас жив. Срића моја што тај Водопија или неко од тих његових послушника није бија ту иначе би мени одмах било пиштољ па у чело — они што су рекли, то је и Бог с неба река…

Дођемо над јаму. Боже драги, те грозоте! Проклетници се о смрада не може прић, а одоздо се чује цвилеж живих. Наредин да се спуште конопи, али они доли сироти неће да се вежу, мисле да су опет дошли усташе да их дотуку. Зовемо, убјеђујемо, не помаже. Свежемо онда Жандарску капу и спуштимо ин да виде да нијесу усташе и тек онда пристадоше.

Извлачимо једно по једно. Доље их везивала Цвита Бошковић, она била најстарија и најкрепоснија. Како које извадимо и како их сунце види, сако до једнога ко свића, одмах у несвист…
Натоваримо их онда на оне магариће и дотирамо у село, али смо их послим ноћима морали и ту чуват да им са какво зло не деси све док из Ливна нијесу упутили камион и повезли их у болницу…“

Минуо рат и страхоте. Винко Томаш преживио. И њему као и свим бившим жандарима скинули униформу. Формирао породицу. Злопатио се и потуцао од немила до недрага. Гледали га с подозрењем као човјека који је носио униформу „оружника” злогласне Ендехазије, али он спокојно радио јер је, каже, знао да је само једном, негдје уочи рата, када је заклао кокошку, окрвавио руке.

Тек негдје у љето 1949. године, готово случајно је испричао како је 1941. из јаме на Динари извадио и спасио четрнаесторо Срба. Наравно, они који су и с много мање ратних заслуга правили каријере, слушали су га са чуђењем и невјерицом све док на адресу Новинско издавачког подузећа „Слободна Далмација” у којему је Томаш тада радио, из Мјесног народног одбора у Лиштанима није стигла изјава пет „јамарица“ у којој је поред осталог писало:
„Године 1941, датума се не сјећамо, убачени смо у јаму звану Равни долац. У јаму смо бачени од наши сељана у којој смо били 41 дан. Након тога дошао је над јаму Томаш Винко и Јуре, хрватски оружници, и они су нас вадили из јаме. Након извађења из јаме ми нијесмо могли ићи јер смо били исцрпљени од глади.

На то је Томаш Винко и Јуре наредили да се дотјерају магарат и на магарадим су нас стјерали кућама. Кад смо били извађени, наведени оружници су нас бранили и нијесу никоме дали да нас дира јер нам је и после притила опасност да нас побију. Такође су нам се бринули за храну. Више немамо шта да изјавимо. Записник нам је прочитан и у њему су све наше ријечи унешене нашта дајемо своје отиске прста а на коју се изјаву можемо заклети…“

Факсимил посљедње странице изјаве коју је пет „јамарица“ прстом потписало 1949. године и потврдило доброчинство Винка Томаша

Слиједи потом пет отисака прстију поред којих је чиновник (Бакић или Баковић) који је правио записник, уредно исписао имена Ерцег Милице, Лалић Данице, Бошковић Маре, Маљковић Милке и Бошковић Цвите.

— Дошао тај допис — сјећао се Винко Томаш — прочитали у предузећу и они који нијесу вировали увирили се да ја не лажен. Онда ће ти мени неки чиновник: ево теби ово, мој Томашу, носи кући па уоквири и обиси виш главе у соби ди спаваш. Ништа ми то није нико уважија.

Рекли ми да би тако поступија сваки хумани човик. Јес врага, велим им ја, али ме ви не питате је ли мени притила опасност и висила глава због тога што сан пружија руку Србима и вадија их из јаме. А свеједно, никад се нисан покаја. И опет бих. Ја то нисан чинија из конта но што ме душа заболила за живим створовима, за њиховин мукама.

А знаш како је, остало је и од Бога и од људи: ко добро чини, злу се не нада — збори овај племенити човјек док њежно пресавија пожутјелу, руком исписану изјаву са оних пет отисака прстију коју вазда носи у њедрима као свету амајлију и биљег свог доброчинства…

*   *   *

У ратној олуји која је деведесетих година  захватила просторе  Југославије изгубио сам везу са Винком Томашом. Током најжешћих сукоба два пута ми се јављао оном старовремском дописном картом, чуо да сам писао о њему – јавио му неко из Америке – и моли да му пошаљем то прво издање „Огњене Марије“. Из страха да му не нанесем какво зло, нити сам  му одговарао на писма, нити слао књигу.

Недавно сам, коначно, сазнао број телефона, али сам, нажалост, у скромном станчићу у Славићевој улици број један у Сплиту, затекао само његову супругу Иванку, бистроумну старицу која је већ скоро сасвим потрошила и девету деценију живота. Исприча ми да је њен добри Винко вјечно починуо прије једанаест година. Живот  ипак није помиловао овог племенитог човјека и за његова доброчинства га наградио дуговјекошћу мимо других – преминуо је прије једанаест година на прагу десете деценије живота…