Đorđe Ivković: Holokaust i priključenija

Datum objave: utorak, 15 marta, 2016
Veličina slova: A- A+

Jevreji_genocid_Srbi

1.

Naš državni vrh rešio da uđe u EU. Prepreka je previše. Jedna od tih prepreka je restitucija, povraćaj davno oduzete imovine. Nema sumnje da je naša oligarhija u epskom sukobu interesa po ovom pitanju. Generalno, radi se o basnoslovnoj imovini najboljih domaćina. Što se naturalnog vraćanja tiče, zakon se sastoji od izuzetaka. Novčanom naknadom biće kompenzovano 0,04% stvarne vrednosti u tamo neke dve decenije. Tako staro pravo svojine prestaje zauvek.

Naravno, deca titoista koji su sada na vlasti u riterskom oklopu „Evropljana“, napravili su „zakon“ čija je jedina funkcija da njima i „stranim investitorima“ ostane 99,96% te imovine. Sve je objašnjeno nadri-etičkim postulatom da se „jedna nepravda ne zamenjuje drugom“.

Kud može Srbija sa takvom etikom, vrag zna. Ali, tu se uključuju Jevreji sa svojim holokaustom, i priča o vraćanju imovine dobija kardinalne obrte i otvara nekoliko ozbiljnih dilema.

Za donošenje posebnog Zakona o vraćanju imovine oduzete žrtvama holokausta i „drugim žrtvama fašizma“, Srbija se poluobavezala 2009. godine polupotpisom  (kao „posmatrač“) na pravno neobavezujuću Terezinsku deklaraciju [1]. Ovu Deklaraciju pisanu dužnom moralnom visokoparnošću, potpisale su među ostalima i Nemačka, Austrija, Mađarska, Hrvatska, Albanija… odgovorne za tri genocida nad Srbima u HH veku. Pominjanje genocida nad Srbima je međutim po novim genocidolozima akt srpske genocidne namere, te nije uputno pominjati.

Sada se argument da jednu nepravdu ne trba zamenjivati drugom, karakteriše kao antisemitizam. Srpska Skupština je  donela „Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika“.[2] Sličnog zakona za stradavše Srbe nema. U zakonu se veli:

„…Izrazi upotrebljeni u ovom zakonu (oduzimanje, vraćanje i sl) imaju se tumačiti isključivo kao izražavanje saosećanja, solidarnosti i razumevanja Republike Srbije za stradanje jevrejskog naroda na njenoj teritoriji tokom neprijateljske okupacije od 6. aprila 1941. godine do 9. maja 1945. Godine…

Da bi se vraćanje imovine Jevrejima primenilo u potpunosti neophodno je izmeniti Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju kako bi se uklonile prepreke za vraćanje imovine u naturi na šta su upozorili i Evropska komisija i Evropski parlament.

Podnosilac zahteva biće jevrejska opština. Imovina će se u naturalnom obliku vraćati onoj jevrejskoj opštiti na čijoj se teritoriji imovina nalazi. Ako se pojave preživeli zakonski naslednici, jevrejska opština će im preneti imovinu.  Drugi način otklanjanja posledica je finasijska podrška. Ukupan iznos sredstava opredeljuje se na iznos od 950.000 evra na nivou kalendarske godine, a na period od 25 godina, počev od 1. januara 2017. godine.

Savez i jevrejske opštine će upravljati prihodima i usmeravati ih u proučavanje i dokumentovanje perioda holokausta, obeležavanje značajnih datuma iz perioda holokausta i komemoracije u Republici Srbiji; naučno-istraživačke projekte u vezi sa holokaustom i drugim zločinima nacista i njihovih saradnika i izdavanje publikacija na ove teme; obrazovanje o holokaustu i slično…

2.

Nema spora da treba ispoljiti saosećanje sa civilnim žrtvama rata. Međutim, saosećanje ima smisla samo ako je jednako usmereno prema svim žrtvama, u svakom vremenu, inače se pretvara u svoju suprotnost.

Jevreji se u Srbiji dižu u stradanju iznad svih drugih mučenika, što donošenjem posebnog zakona postaje egzaktna činjenica.

Naši Jevreji su, kako je poznato, ubijani na teritoriji NDH u „organizaciji“ NDH i nemačkih nacista.  Ubijani su i u Bačkoj pod okupacijom Hortijeve Mađarske. Dakle, Hrvatska i Mađarska su te koja bi morale doneti ovakve zakone i u njih uključiti i žrtve sa prostora Srbije, kao čin kajanja. Ako uvažene članice EU učine taj velikodušni gest, jevrejske žrtve će biti dvostruko nadoknađene, za razliku od Srba koji nisu uzeti u razmatranje, ni u Hrvatskoj, Mađarskoj, (ili Bugarskoj), a pogotovo ne u Srbiji, pomenusmo zašto. Ako Hrvatska i Mađarska isto ne učine, šta Srbiju obavezuje da plaća za zločine koje su počinile druge, uz to neprijateljske, okupatorske države? Ako se pak slovo zakona shvati da se odnosi na sve zločine počinjene na teritoriji sadašnje Republike Srbije, dolazimo do toga da dragovoljno prihvatamo teret zločina Pavelićeve nacističke NDH i Hortijeve Mađarske na svoja pleća i svoj obraz?! Ako je to formula, pa Srbija snosi i teret „Novosadske racije“, ispada da smo dužni da priznamo i da smo krivi za streljanje đaka u Kragujevcu?!

I, da! Nesretni predsednik Srbije Tomislav Nikolić, već se izvinio Mađarima za zločine nakon poraza njihove Hortijevske „Velike Mađarske“ za koje Srbija nikako nije kriva.

Kada bi Hrvatska donela recipročan zakon glede genocida nad Srbima, „srpske opštine“ u Hrvatskoj bi trebale sledećih dvadesetpet godina dobijati po dve milijarde evra godišnje za podučavanje Hrvata o njihovim zločinima i za oporavak srpske zajednice u Hrvatskoj.  Niko nije toliko neozbiljan da razmišlja na takav način. Po Hrvatima su u pitanju „srpska traumatična iskustva“. Jevreji su već druga priča iz istog logora.

Ali, šta je onda  bar sa pravima Roma – ondašnjih Cigana? Zar Cigani ne bi morali biti inkluzijom uvedeni u isti zakon, jer su po istim rasnim zakonima, u isto vreme na istim mestima, stradali kao i Jevreji? Slovo „Deklaracije iz Terezina“ pored Jevreja pominje i Cigane. Da li da razumemo da Cigani nisu dobili svoju posebnu fondaciju jer su bili siromašni, pa je njihova žrtva manje teška i nevredna fondacije?

Zašto o ovom fenomenu diskriminacije Roma ćuti inače tako bučni vs. diskriminacije „manjinskih zajednica“ NVO sektor? Ta neće biti zbog porekla grantova od kojih žive?

Do kraja leta 1942. veći deo jevrejske imovine u Srbiji je rasprodat, pa je prodaja usporena. Da bi se ubrzalo unovčavanje jevrejskih nekretnina, nemačka okupaciona vlast ih „poklanja“ Srbiji. Vlada Milana Nedića 26. avgusta 1942. donosi Uredbu o pripadanju imovine Jevreja Srbiji. Prema ovom „aranžmanu“ Srpska narodna banka i Državna hipotekarna banka bile su dužne da za „poklonjenu“ imovinu isplate nemačkim vlastima ogromnu sumu od 360 miliona dinara. Isplaćena suma bila je daleko veća nego što bi Nemci dobili prodajom jevrejskih nekretnina.[3] Ove pare su dakako prikupljene od okupacijom izmučenog srpskog naroda. Nema ništa ispravnije već da se od Nemačke traži da vrati pare u realnoj vrednosti. Međutim, o takvoj „opciji“ ne smeju naši evrofanatici ni da zucnu Nemačkoj. Nije zucnuto ni u „Terezinskoj deklaraciji“, čime cela stvar dobija gorak ukus  hipokrizije. Iz svog računa ni Tito nije rešavao ovo pitanje sa Nemačkom. Tako će i nova naknada biti odrana sa leđa Srba, koji nikakvu ni krivicu ni korist nisu imali od pomenutih „transakcija“ jevrejskom imovinom. Dakle, od Srba će se dva puta naplaćivati isti račun koji nisu napravili.

Ako je do hipokrizije, pomenućemo i Slovence koji naknadno rešavaju istorijske nepravde prema malobrojnim tamošnjim Jevrejima, ali neće da vrate imovinu Karađorđevićima, bez kojih više ne bi ni postojali kao narod i u čijoj je Srbiji je glave spaslo 20.000 Slovenaca,  „jer je istorija to pitanje rešila“. Isto je i u Crnoj Gori.

Pada u oči da se jevrejska prava po ovom zakonu ograničavaju na period WW2, ali se ne pominje posleratni period. Činjenica je da su Jevrejima imovinu otimali i „oslobodioci“, do poslednjeg tepiha i komada stilskog nameštaja. Dakle, imamo potpunu kontradikciju: ako nacisti otmu imovinu, to je zločin. Kad istu tu imovinu otmu komunisti, nema zločina?! Ne bi bilo čudo da su se neki gnezdili u foteljama jevrejskih trgovaca dok su pisali „zakon o restituciji“.

3.

Povodom otklanjanja posledica oduzimanja imovine žrtava holokausta, oglasio se odsečno i ambasador Izraela u Srbiji, Josef Levi (Yossef Levy),“Nemam razumevanje za rehabilitacije kolaboracionista”, rekao je osvrćući se na proces rehabilitacije predsednika kolaboracionističke vlade u vreme nacističke okupacije Srbije, Milana Nedića.[4]

U vezi Levijevog opravdanog ili neopravdanog (nije to tema) „nerazumevanja“, dužni smo da skrenemo pažnju na nekoliko činjenica.

Srbi nisu imali niti će imati iskrenijeg prijatelja od Arčibalda Rajsa. Najmlađi poginuli vojnik u Cerskoj bici bio je dečak Stanislav Sondermajer. Srbija duguje večnu zahvalnost i mnogim drugim pripadnicima jevrejske zajednice. Pomenuću i Huga Bulija, koji je doneo prvu fudbalsku loptu u Srbiju. [5]

Međutim, kako se bližimo sadašnjosti, sve je manje dobrih primera a sve više onih zlih. Ako  Jozef Levi nema razumevanja za Milana Nedića, kako stoji njegovo razumevanje za Mošu Pijade, koji nam je žešće „zapržio čorbu“? Mutni Tito (Ambroz)? Mutni Edvard Kardelj (Eduardo Cardelli)? Tu su zasigurno otac i sin (stariji i mlađi) Andrija Hebrang.[6] Mlađi Hebrang bio u istoj vladi Hrvatske sa deklarisanim ustašama. Treba dopunska pojašnjenja?

Nacistički režim Ante Pavelića i ideološki i vojno-operativno, bio je poprilično obogaćen jevrejskim genetskim materijalom. Iz novopečene fondacije, Jevreji su moralno obavezni da naprave leksikon „Znameniti Jevreji NDH“ i da se isto uključi u obrazovni program svih balkanskih i evropskih država i Izraela, obavezno.  Za nauk.

Žrtve morbidne „strategije“ Moše Pijade, Hebranga i družine bili su dakako i Jevreji.  To pitanje, međutim, nije interesantno za pomenutog izraelskog diplomatu, u čijem životu je „holokaust jako prisutan“, koji je ranije bio pripadnik izraelske tajne službe i branio Izrael od islamskih terorista, koji se „divi Srbima“, ali istovremeno predano radi na priznavanju terorističke „države“ Kosove![7] Sa etičkog stanovišta nabrojano se međusobno potpuno isključuje. Vrlo sraman i podao posao radi g. Levi, sprovodeći dvoličnu politiku Izraela.

4.

Imala bi jevrejska zajednica u Srbiji još mnogo posla u suočavanju sa prošlošću i sadašnjošću.

Jedna obavezna studija budućeg Jevrejskog instituta u Srbiji bi morala nositi naslov „Doprinos znamenitih Jevreja sveta genocidu nad Srbima“. Ako neki Srbin pomene da je mnogo Jevreja okrvavilo ruke i/ili isprljalo obraz poslednjih decenija u ratovima protiv Srba i produženom mrcvarenju nakon ratova, odmah se kvalifikuje kao „antisemita“. Otuda je od fundamentalne važnosti da se Jevreji, bar ovdašnji, suoče sa odgovornošću pripadnika sopstvene etničke zajednice za istovetne zločine koje su i sami pretrpeli i za koje zahtevaju razumevanje celog sveta. Zašto dovode Srbe u nepriliku da zločince moraju da prozivaju? Jer, Jevreji su se biološki oporavili od  holokausta, Srbi su odavno najugroženiji narod u Evropi i verovatnoća našeg opstanka je danas manja nego pred početak Prvog svetskog rata.

Sa druge strane, činjenica je da USA i Izrael imaju usaglašene politike – ako se u opšte radi o odvojenim politikama. Kako smo videli na primeru ambasadora Josefa Levija, Izrael radi na priznavanju ordinarne nacističke tvorevine Kosove. Vrlo su ljubazni sa teroristima Tačijem i Haradinajem, dok svoju državu od istih takvih terorista brane odmazdom, napadom, ako treba upotrebiće i atomsku bombu. Otuda se mora priznati morbidna sinergija delovanja jevrejske države i Jevreja inkorporiranih i vrlo istaknutih u upravljačkim strukturama agresorskih zemalja. U ostalom, za jevrejsku zajednicu u USA, nacizam je sasvim prihvatljiv ako je „okrenut“ protiv Rusa – u Ukrajini, na primer. Pošto je jasno da nacizam kao stanje svesti ne može biti nikuda okrenut, već postoji ili ne postoji u čoveku, Jevreji Srbije nema šta da biraju, već ili će se izjasniti protiv nacista u svojim redovima ili ih prećutno ili grlato podržavati.

Bez namere da pravimo karnet listu jevrejskih abonenata u raznim zamaskiranim neo-nacističkim projektima, pomenućemo prvovenčanu Medlin Olbrajt (Madeleine Korbel Albright, rođena kao Mari Jana Korbelova). Citiramo intervju [8]:

Lezli Stal: “Čuli smo da je pola miliona dece umrlo /nap.: u Iraku/. Mislim, to je više dece nego što je ubijeno u Hirošimi. I, znate, da li je sve vredno toga?”

Madlen Olbrajt: “Mislim da je to veoma težak izbor, ali mislim da je vredno, vredno je toga.”

Mari Jana Korbelova aka Medlin Olbrajt je imala vrlo kreativan pristup rešavanju „srpskog problema“ na Kosmetu i u Bosni. Kako je Kolin Pauel naveo u svojim memoarima, Olbrajtova je svoj stav prema upotrebi vojske obrazložila rečima: „U čemu je svrha posedovanja ovakve superiorne vojne sile (…) ako ne možemo da je upotrebimo?”

Hoćete li da se podsetimo „anegdota“ sa Eli Vizelom, dobitnikom „Nobelove nagrade za mir“, najvećim rasističkim lajavcem protiv Srba? Kada je sve prošlo, Eli je jednostavno oprao ruke i otišao pred drugi hram. Srbima se nije izvinio.

Bernar Kušner? Treba li pisati o njemu i trgovini organima živih Srba?

Podugačak spisak sličnih umeće sami da naprave. Naše je samo da ukažemo da nismo ni slabovidi ni blesavi. Ne može neki narod da traži od celog sveta da sažaljeva njegovo stradanje od Ajhmana i Mengelea, a da istovremeno izrođava i umnožava slične.

5.

Konačno, jevrejska zajednica je dužna da napravi spisak istaknutih jevrejskih srbomrzaca u samoj Srbiji, jednako i po strogim kriterijumima  kako je pravila spisak „Najznamenitijih Jevreja u Srbiji“. „Sitne drugosrbijanske ribe“ poput Jelisavete Sabljić i  Predraga Ejdusa, prepuštamo Jevrejskoj fondaciji. Dinastija Udovički već je nesporna antisrpska vertikala. Biserko? Čije je to hodajuće arhi-zlo? Pomenućemo i Sonju Liht, po zanimanju doživotnu borkinju i istraživačicu ničega, koja je po sopstvenom kazivanju tri dana plakala u krevetu kad  je Tito umro. Čim je izašla iz kreveta, onako u gužvanom crvenom šlafroku,  isprsila se u borbi za  „evropske vrednosti“ i protiv „srpskog nacizma“, te je konačno u tu svrhu formirala nešto izuzetno što se zove „Fond za političku izuzetnost“(?!). Ako neko sumnja da je patron ove izuzetne organizacije za trovanje i pljuckanje po Srbima Džordž Soroš, pravilno sumnja.

Zgužvani „maneken“ savremenog jevrejskog bahatog antisrbizma je otrcani frazeolog sumnjivog književnog talenta, Filip David [9], koji je pretplaćen na srpske književne nagrade. Tako je 2014. godine u žestokoj konkurenciji sa Otom Horvatom i Davidom Albaharijem dobio Nin-ovu nagradu za najbolji srpski roman. Pre nekoliko dana, na dodeli neke od redovnih nagrada koje mu se udeljuju, našao je za shodno da drsko uvredi Predsednika države Tomislava Nikolića. Možda ima pravo na to. No, imamo i mi pravo da ga zapitamo da li bi isto postupio da je nasuprot njega sedeo ratni zločinac Vesli Klark? Kako god, Filip David je sopstvena moralna negacija. Sam o svom ranom detinjstvu priča [10]:

„…Većina moje porodice završila je na streljanju u Kragujevcu, na Starom sajmištu, u Jasenovcu… Moj otac se pridružio partizanima, a majku i mene sakrio je u jednoj kući u sremskom selu Manđelos. I takav sasvim mali, ja sam bio naučen da kažem da se zovem Fića Kalinić i da je moj tata taj naš domaćin, čuvar stoke na kraju sela. I danas sam fasciniran činjenicom da su u selu znali ko smo i da nas niko nije potkazao. …“

Ko ne zna, Manđelos je srpsko selo u kome su ustaše 21. maja 1943. godine mučili i ubili tri stotine stanovnika, a još toliko poslali u Jasenovac. Pa ipak, sačuvali su Filipa Davida, koji se sada otvoreno stavlja na stranu ustaša.

Na kraju pitanje „Jesmo li čudovišta!“ [11]

Kraj! Zavesa se spušta!

………….

[1] www.joz.rs/temp3/terezin_dekl.doc

[2] http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/zakoni/2016/234-16.pdf

[3] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:528806-Vracanje-imovine-srpskim-jevrejima-Narod-gotovo-unisten-nekretnine-bez-naslednika

[4] http://www.slobodnaevropa.org/content/levi-za-rse-nemam-razumevanje-za-rehabilitacije-   kolaboracionista/27545537.html

[5] http://savezscg.org/12_zanimljivosti/razno/Knjiga_ZJS.pdf

[6] https://sh.wikipedia.org/wiki/Andrija_Hebrang_(mlađi)

[7] http://srbin.info/2015/05/24/otkrivam1o-sta-iza-ociju-srpske-javnosti-radi-izraelski-ambasador-josef-levi/

[8]  http://www.balkanmagazin.net/nauka/cid144-21826/korisno-ubijanje-dece

[9]  http://www.nspm.rs/kulturna-politika/filip-david-u-ozracju-hrvatskog-tjednika-globus.html

[10] http://www.politika.rs/scc/clanak/231405/O-holokaustu-i-posledicama

[11] http://www.prometej.ba/clanak/kultura/filip-david-jesmo-li-cudovista-1860

 

Izvor: Srpski kulturni klub

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Đorđe Ivković: Holokaust i priključenija

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top