Девић за ИН4С: Српство је карика која спаја прошлост и будућност Црне Горе

Историчар Немања Девић казао је да су узалудни напори актуелне црногорске власти која на све начине покушава да прекине карику српског ланца који у Црној Гори спаја прошло и будуће.

-Проћи ће и ова времена. И садашњи властодршци зваће се једном бившима, и они ће бити нечији дједови, као што су сада унуци. Вјерујем да ће својим унуцима они оставити много тога у наследство, али је питање шта ће им оставити у наслеђе. Историја српског народа у Црној Гори, која је дуга и богата, претвориће ове мучне деценије, које су за живот човека дуге, у тренутке и моменте спрам свих других догађаја, казао је Девић у интервју за портал ИН4С.

Према његовим ријечима, Други светски рат и период  1941–1945. и послије седам деценија још увијек могу да узнемире духове и створе подјеле међу људима.

–Следбеници политике Јосипа Броза Тита ни данас нису спремни да се суоче са злочинимасвојих идеолошких очева и сваки покушај изношења нових чињеница доживљавају као политички инспирисану ревизију историје, рекао је  Девић.

Као млад историчар, Ваш предмет интересовања је највише везан за Други свјетски рат и као истраживач радили сте на попису жртава тога рата у Србији. Можете ли нам рећи колико се подаци, до којих сте Ви дошли, разликују у односу на оно што смо протеклих деценија учили у школама?

-Будући да у комунистичкој Југославији никада није дозвољено да прошлост постане историја и да су толико сложени догађаји и процеси тумачени црно-бело, а победници у грађанском рату сматрали да имају монопол на истину, Други светски рат и период  1941–1945. и после седам деценија још увек могу да узнемире духове и створе поделе међу људима. Следбеници политике Јосипа Броза Тита ни данас нису спремни да се суоче са злочинима својих идеолошких очева и сваки покушај изношења нових чињеница (из недавно откривених историјских извора) и другачије тумачење контроверзних догађаја доживљавају као политички инспирисану ревизију историје. Излажење из оквира постављених 1945, заправо чињеница да се супротстављате догми, може да вас кошта разних етикета, па и да у појединим круговима у научној јавности будете окарактерисани и као неподобни.

Једно од најосјетљивијих питања за српски народ из периода 1941–1945. јесте питање ратних жртава. Ми кроз читав 20. вијек нијесмо пописали своје жртве, ни за Први свјетски рат, ни за Други свјетски рат, чак ни за ратове 1990-их година – и не знамо колико нас је нестало. Кроз истраживања која је покренуо Музеј жртава геноцида у Београду данас можемо, кроз више студија случаја, говоримо и о неким конкретнијим цифрама. Након вишегодишњег истраживања у смедеревском крају, пописали смо 4123 жртве рата на свим зараћеним странама у Другом свјетском и грађанском рату. То је био први пут да су у некој локалној средини у Србији пописани сви, без обзира на идеолошку припадност, што је настајућу књигу начинило и својеврсном “књигом помирења“.

У најкраћим цртама, карактеристике овог истраживања јесу: да је број процењених жртава био преувеличан, да је, за разлику од постојећих стереотипа, више било војних него цивилних жртава, да је година највеће смртности у овом крају 1945, али и да је, нажалост, знатно више жртава 1941–1944. пало у грађанском рату него у ослободилачкој борби. С тим у вези стоји и чињеница да су у овом крају више цивила усмртили комунисти него немачки окупатор. Иза сваке од наведених цифара стоје и конкретна имена и идентитети жртава и то би, по мом мишљењу, требало да представља приоритет у оваквој врсти истраживања – да потребну, али неретко хладну статистику, што је више могуће употпунимо личним причама и судбинама ратом ожалошћених породица. Не само да би се са њима боље идентификовали, него и да би спречили да се на овом подручју бременитом сукобима сличне ситуације више икада понове.

Прошле године смо обиљежили вијек од краја Великог рата и стварања Краљевине Југославије (СХС). Да ли сматрате да је српски народ изашао као побједник или можда губитник када се саберу све жртве и када се после једног вијека сагледа како су Велике силе направиле прерасподјелу на Балкану?

–После завршених битака лако је изигравати генерала, а после једног вијека различитих искустава хладнокрвног и свезнајућег аналитичара. Стварање југословенске државе није 1918. било израз воље само краља, регента или владе, већ свих српских елита – политичких, војних, научних. Тада се, у тренуцима када су идеали “републиканске нације“ побјеђивали идеале “завјетне нације“ и када је умјесто истих култова и епова за основу једне нације узимана језичка сродност, то чинило као велика идеја која ће интегрисати јужнословенске народе, избрисати цивилизацијске разлике међу њима и, коначно, уз чију ће реализацију бити створена велика и суверена словенска држава на Балкану. Народ и војнике – редове који су издржали све ратне тешкоће, нико о том начину уједињења није много питао. Они су били задовољни чињеницом да је дошао мир, демобилизација и тренутак одушка, одмора, који ће им омогућити да оплачу своје мртве и да обнове све оно у рату разорено и запуштено.

Међутим, онај ко је хтео, могао је већ 1920-их да види да ствари не иду у добром правцу. Српски народ, који је у рату највише искрварио, до краја постојања Краљевине Југославије није у тој држави ријешио своја основна питања, између осталог ни то где су његове границе у тој држави. Данас јасно видимо: сама чињеница да се једна Милунка Савић, која није изузетак већ пример, потписивала са “надничарка Државне хипотекарне банке, витез Карађорђеве звијезде и Легије части“, говори да таква држава није била добра држава, која би бринула о онима који су је уистину створили.

После 1941. и после геноцида над српским народом у НДХ, питање заједничке државе, поготово онакве каквом су је утемељили комунисти у Јајцу, било је и посве нелогично, али је таква идеја у диктатури и “челичном загрљају“ комуниста, помаганих и са Истока и са Запада, српском народу силом наметнута. Ни 1918. ни 1945. није било ма каквог плебисцита у којем би српски народ својом демократском вољом одлучио хоће ли или неће у такву државну заједницу. Ипак, од свега тога остао нам је и данас идентичан један поклич – “за ослобођење и уједињење“, који се више не односи на друге народе, већ за интеграцију сопствене браће једне вјере, једног језика и једног истог, Косовског завјета. То може да буде наша стратегија, стратегија културног и духовног повезивања, без обзира каква је политика великих сила.

Вијек и по српска елита траже рјешење за Космет

Шта је, по Вашем мишљењу, најбоље решење за ситуацију на Косову и Метохији?

–Косовско питање је питање за чије решење све српске елите у последњих 150 година нису успјеле да нађу решење. Ипак, чини се да је одговор на то питање и у главама свих нас и да се оно не тиче само нашег односа према Косову и Метохији као покрајини, већ проистиче из нашег укупног доживљаја историје, традиције и духовности. Али, уједно, нечији однос према Косову говори нам и какав је тај неко у својој свакодневици: да ли вјерује у правду или у закон јачег, да ли заиста вјерује у васкрсење и живот вјечни или само у овоземаљске вриједности; да ли се олако предаје или је спреман на цјеложивотну борбу и ношење свог крста без роптања, да ли је слободољубив или само покоран, саосјећа ли са муком свог ближњег или брине о својим проблемима, уз чије бајке и пјесме намерава да успављује своју децу.

Заправо, однос према Косову није само однос према наслеђу и прецима, него начин на који ћемо васпитавати и подизати своју децу. Тема број један која се тиче наше будућности. Одговори на та питања дати су више пута у нашој историји, на судбинским раскршћима наше нације. За мене лично, они су непромењени и данас. Енглези кажу: “Нека буде све што мора бити“, а ми их његошевски допуњујемо са: “Нека буде (и) што бити не може“.

Дуга је историја српског народа у Црној Гори

Како посматрате фалсификовање историје у Црној Гори и резолуцију о „поништењу“ Велике народне скупштине у Подгорици 1918. године?

-То је тужан пример декаденције и самопорицања, који је захватио читав српски народ. У доба културног и духовног процвата Српства, Црна Гора је словила за српску Спарту. Занимљив је један сегмент из мемоара Хермана Нојбахера, када разговара са црногорским главарима 1943. и назива их српским Тиролцима, а они му углас одговарају да они у српским оквирима могу да буду само Спартанци. У времену свеопштег урушавања и покушаја промјене нашег културног кода, чини се да црногорске елите опет предњаче у доказивању, само у обрнутом смјеру. Ипак, историја се не може прекројити ферманом или било каквим политичким актом. То што су тренутни властодршци у Подгорици одлучили да из уџбеника избацују стихове “србијанских писаца“ Десанке Максимовић и Јована Јовановића Змаја служи њима на част, од тога неће имати штете Србија, већ њихова дјеца. Исто тако, дједа оног несрећног ректора – који му помјера кости и преправља надгробну плочу после стотину година – остаје његов дједа и остаје чињеница да је он живио “за српске идеале“, ма колико то неко брисао, преправљао или нешто дописивао. Они све чине да данас прекину карику српског ланца који у Црној Гори спаја прошло и будуће. Али проћи ће и ова времена. И садашњи властодршци зваће се једном бившима, и они ће бити нечији дједови, као што су сада унуци. Вјерујем да ће својим унуцима они оставити много тога у наследство, али је питање шта ће им оставити у наслеђе. Историја српског народа у Црној Гори, која је дуга и богата, претвориће ове мучне деценије, које су за живот човека дуге, у тренутке и моменте спрам свих других догађаја.

Радује чињеница да и сада, упркос свим притисцима да се национално одреде као Црногорци, потомци јунака са Вучијег Дола и Мојковца и даље већински говоре српским језиком, певају о Косову и следе Српску православну цркву. То ће и надаље остати њихова упоришта на којима ће заснивати и бранити национални идентитет. А, ма колико обесхрабрујуће започео, 21. век ће у Европи бити век идентитета и национализма.

Последња књига на којој сте радили зове се „Српска прича“ и то су мемоари мајора Александра Милошевића. Да ли можете читаоцима портала ИН4С рећи нешто више о томе и када можемо да очекујемо представљање књиге пред публиком у Црној Гори?

Последња књига на којој сам радио уједно је и нешто најбоље на чему сам до сада као историчар радио. Ријеч је управо о мемоарима мајора Александра Милошевића, које сам приредио за штампу. Мајор Александар Милошевић је био изванредна, али готово анонимна личност српске историје: рођен је у Шумадији, на Видовдан у породици ратника и ратара; био је један од најбоље рангираних питомаца Војне академије у Београду у својој класи 1930-их година, након чега је, баш у предвечерје светског рата, 1939. добио службу у Призрену. Јуначки се борио у Априлском рату и, потом, био командант у редовима Југословенске војске у отаџбини. Био је, између осталог, надлежан и за евакуацију савезничких пилота из Прањана августа 1944; једини је високо рангирани командант из редова покрета генерала Михаиловића који од комуниста није осуђен за ратне злочине нити за колаборацију. Уз свог команданта прошао је цијелу Босанску голготу, када је водио и дневник. Успио је да 1946. емигрира и да се касније настани у Виндзору, у Канади. Тамо почиње ново, једнако богато поглавље његовог живота. Био је активан у српској заједници и у цркви, где је 1960-их као представник Канаде биран и за члана епархијског савјета епархије Америчко-канадске. У родно село дошао је први пут 2002, после скоро шест деценија. Његови преживјели војници, тада старци, дочекивали су га уз војнички поздрав и рапорт. Преминуо је 2009. у стотој години живота и по својој жељи сахрањен је у родном Саранову, случајем истог дана када је у Београду на вечни починак испраћен блаженопочивши патријарх Павле.

Његове мемоаре и преписку добио сам у Канади 2013. Тада сам, у друштву његовог сина Горана, у једној дрвеној кућици крај смрзнутог језера Хјурон, данима и ноћима ишчитавао скоро 10.000 писама, преписку са низом значајних личности српске политичке емиграције и све његове мемоарске записе. Тада сам отприлике направио и структуру будуће књиге, коју сам лагано и посвећено допуњавао наредних година. Њено објављивање, у издању “Службеног гласника“, сматрам вишеструко корисним. Прво, јер су мемоари Александра Милошевића јако важан извор за проучавање Другог светског рата за историчаре. Друго, јер је писан помирљиво, из српског становишта, али и “без мржње и пристрасности“ према непријатељу у грађанском рату. Треће, јер ће “Српска прича“, према свим најавама, проћи и српским земљама.

Књига ће бити врло интересантна и за читаоце у Црној Гори, јер детаљно говори и о путу “од Везировог до Зиданог моста“ и голготи збијега Павла Ђуришића. До сада је показано интересовање за њеним представљањем у Боки, у Беранама и Подгорици. Ја сад радим да отворимо “српску причу“ и у тим мјестима. Чим гора олиста.

Извор: ИН4С