Devetoro žrtava bombardovanja u Surdulici u kući Milićevih

Datum objave: ponedeljak, 16 aprila, 2018
Objavljeno u Srbija 1999
Veličina slova: A- A+

Ne mogu da dignem ruku na sebe, a hoću

Topao, sunčan aprilski dan u Surdulici. 27. april 2009. Zraci padaju i obasjavaju brzu, bistru reku Vrlu, a vetar koji dolazi sa okolnih brda, dok stojimo ispred novosagrađene kuće Milićevih, uvlači se pod kožu. Izaziva nepodnošljivu jezu u pustoj ulici Zmaj Jove. Deset godina koje slede nose sa sobom traumatična sećanja na 27. april 1999. godine. Tada su dve bombe razorne moći pogodile porodičnu novu kuću Vojislava Milića u kojoj su devet lica poginula, od toga šestoro njegovih najmilijih. Na mermernoj ploči postavljenoj na kući, u kojoj niko ne stanuje, stoje imena poginulih: Stamenke (66), Aleksandra (37), Vesne (37), Miljane (15), Vladimira (12) Milića, Miomira Milovanovića (17), Vojinog unuka od ćerke Milice i komšija Dragana Ivanovića (37), Staniše Đorđević (32) i Stane Rašić (48).

Surdulica – Milići; S leva na desno: Milica, Vesna, Aleksandar, Stamenka, Vladimir, Ljiljana, Miomir; foto: Vranjska Plus
Surdulica – Milići; S leva na desno: Milica, Vesna, Aleksandar, Stamenka, Vladimir, Ljiljana, Miomir; foto: Vranjska Plus

Vojislav živi u staroj porodičnoj kući pored novosagrađene sa ćerkom Milicom i zetom Draganom. Ne izlazi iz kuće. Društvo mu pravi pripaljena cigareta, čokanj rakije i krevet. Dočekuje nas u crnini koju ne skida deset godina sa progrušanom bradom, praznog pogleda. Govori tiho, skoro apatično. Ne može da hoda, služi se štakama da stigne do vecea.

„Milosrdni đavo“

Vojislav Milić; foto: Vranjska Plus
Vojislav Milić;
foto: Vranjska Plus

– Šta sam Bogu skrivio. Što mi onaj „Milosrdni đavo“ odnese moje najmilije. Zašto, bre?  Izbaciše, prokleti bili, tog dana dve bombe i odoše svojim porodicama. A, mene zaviše u crno, ubiše sve u meni, samo srce se još drži, ne našlo se dabogda. Što ne pukne, da skrati muke? Ne mogu, sinko, više, ne mogu – priča, a suze krupne, kao orasi, padaju na izbledelu plastičnu prostirku mušemu. Plače, tiho jeca. Iz grudi odjekuje rezak pisak, nepodnošljiv u zamračenoj sobi prepunoj ustajalog, oporog vazduha.

Vojislav je od 1973. do 1998. godine živeo u Frankfurtu. Radio je kao građevinac širom Nemačke, „na crno“, kako kaže. Svaku zarađenu marku sakupljao je i donosio kući. U Surdulicu je dolazio za praznike, u vreme odmora. Imao je stari kućerak u blizini kasarne gde sada živi. Od 1990. godine počeo je sinu Aleksandru da gradi kuću i 1998. nikla je najlepša dvosrpatnica, od preko 400 kvadrata, u celom kraju.

Gradio ju je sa merakom, nije štedeo na materijalu. Trebalo je da se u kući završe još neki finalni radovi i da se sin sa porodicom useli za Uskrs te tragične 1999. godine.

– Useliše se deca, moji pilčići Miljana i Vladimir, ali dvestotinak metara dalje na mesnom groblju. Pa i unuk od Milice, mili moj Miki i njega pojede crna zemlja. Evo, godinu dana ne idem na groblje. Ne palim sveće. Ne mogu, sinko, da gledam u crnu ploču. Ne mogu, će puknem. Kukavica sam, star, a kukavica, ne mogu da dignem ruku na sebe, ne mogu, a hoću – priča, pali cigaretu, drhti, kao da je u vrućici, udara se šakom po čelu.

Taj dan, koji mu je uništio sve, urezao mu se u pamet.

– Ujutru me pozvao komšija Toma, koji živi pored kasarne, da mu promenim desetak crepova na kuću. Pre toga su gađali i kasarnu i sve kuće u okolini su bile oštećene. Kad sam završio posao seli smo da popijemo kafu. „Hajde, da naberemo koprive za pitu, pored ograde od kasarne“, kaže mi. Pođemo, beremo, a avioni lete. Bilo je popodne, dvanaest sati kad nešto puknu, tako silno da nas odbaci desetak metara. Padosmo na zemlju. Mislim, pogodiše kasarnu. Onda još jedna bomba, Stravično. Lete gromade od kuća, delovi nameštaja, vrata, crepovi. Pokrismo glave rukama. Toma potrča prema svojoj, a ja prema mojoj kući. Trčim, noge lete. Nešto me tera, neka sila. Srce bije, hoće da izleti iz grudi. Kad sam stigao, kuće nema. Sve propalo u zemlju. Kopam rukama, vičem, vrištim. Čujem neki glas. Bacam onaj šut, pomeram gromade, izvlačim komšiju Stojanču Petkovića. On krvav, trese se, pada u nesvest. Kukam, nebo odjekuje, padam i više se ničeg ne sećam. Probudio sam se u bolnici, napunjen injekcijama. Gledam u doktora, on oseća moje pitanje: „Žao mi je“, kaže, plače. Plačem i ja. Tražim da me uspavaju zauvek. Molim. Opet, padam u neku komu. Izašao sam da sahranim svoje najmiljije. Proklet bio dan kad sam se rodio. Ej, crna sudbino – priča, pokriva lice vunenom kapom, skriva bol.

Spomenik u Surdulici; foto: Vranjska Plus
Spomenik u Surdulici; foto: Vranjska Plus

Bog i cigarete

Živi od penzije koja iznosi 3000 dinara. Imao je 12 godina staža, odrađenog u građevinskoj firmi u Surdulici, pre nego se otisnuo u Nemačkoj.

U razgovor se ubacuje njegova ćerka Milica (50).

– Tatu samo Bog održava u životu, ja se osuših, suprug se propio. Šta da mu kažem? Dete je izgubio, od tada nije ni među živima ni među mrtvima. Ide, cepa drva po Surdulicu, zovu ga. Što zaradi, donese. Piće mu daje svako, znaju za njegovu sudbinu. Ja radim po kućama, kada imam vremena jer tatu ne smem da ostavim samog. Draganovi rođaci, iz obližnjeg sela Alakinca donesu nam krompira, pasulja, luka, ponekad sira. Šta jedemo? Ne jede nam se, ljudi, verujte ako hoćete. Tata samo čaj i malo hleba. Cigarete ne ispušta iz ruku. Više je u bunilu nego na javi. Doziva unuke, sina, ženu, govori sa njima. Pa, kad dođe svesti zakuka, a meni kosa otpada s glave. Suprug je na rakiji, dok kad će ne znam. Ja jednom jedem, što nađem. Gutam, a ne osećam hranu. Svaki dinar koji zaradimo potrošimo na cigarete. Bol u grudima ne prestaje, ali Bog uredi da ne pijemo nikakav lek. Kažu lekari, čudo, zdravi ste. A, mi smo, lele, tugo mori, bolni, bolni… – lomi koščate ruke Milica i jeca.

Svetlana i Rade Milovanović; foto: Vranjska Plus
Svetlana i Rade Milovanović; foto: Vranjska Plus

Sudbina je htela da tog dana Vladimir motorom dođe u Alakince gde su živeli i povede Miomira da gledaju filmove u prokletoj kući.

– Govorim mu: „Sinko, ostani, ići ćemo sutra i ja nisam videla moje od početka rata“. „Idem, bata nabavio dobre filmove, a ti dođi sutra“, reče, ode i više se ne vrati. Dva dana mi nisu ništa javljali. Onda su dali injekciju i saopštili šta nas je snašlo. Dragan je bio mobilisan i pustili su isto dva dana kasnije. Kada smo stigli, šta da gledamo. Hoću da vidim dete, a ono od njega nema ništa. Kažu, samo po neki deo tela. Joj, lele, boške, dete moje milo što mu zlotvori uradiše. Pusto im ime ostalo. Vratilo im se, dabogda! Da i oni zakukaju, zločinci, zločinci… – viče Milica, a Dragan je umiruje.

– Kuću zlotvori sravniše sa zemljom, bombe su pogodile vrata na podrumu. Kuću nabile pet metara u zemlju. Barem da je nešto ostalo od njih, cipela, parčad košulje, bilo šta. Ono ništa. Vadili deo noge, ma samo garež, ništa od njih – ubacuje se Dragan.

Drhte staračke ruke, igraju slike kao sablazni, gleda unučiće, sina, snaju, suprugu. Ima ih na nekoj svadbi, ljubi svakog ponaosob, miluje ih rukom, suznim pogledom. Odlazimo, noge klecaju. Suze se mešaju, dim od cigareta ih skriva.

Prijatelj i saradnik Rasena Dušan Đorđević (1955-2018)

(Vranjska Plus)

Izvor: RASEN

Vezane vijesti:

„Uzeše nam Bojanu i Božinu na pravdi Boga“: Meštani Merdara ne zaboravljaju najtužniji Vaskrs 1999. godine

Boli kao da je bilo juče, bombe mi ubile najmilije

Bolno sećanje Ivane Mitić: Šestoro su nam ubili, u trenu




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top